Boris Begović: Putinu nije stalo do blagostanja Rusije

Nije spoljnotrgovinska zaštita, protiv čijeg ukidanja je digao glas Vladimir Vladimirovič, zaštita domaćeg tržišta, već zaštita domaćih neefikasnih preduzeća

Priznanje, ne ono Artura Londona iz 1951. godine, opisano u istoimenoj knjizi, nego Vladimira Vladimiroviča Putna s kraja 2013. Jednostavno, Putin je rekao, a „Politika“ prenela, da bi ukrajinsko potpisivanje trgovinskog sporazuma sa EU predstavljalo „veliku pretnju“ ruskoj privredi, budući da bi to „preplavilo Rusiju proizvodima iz EU“. Sjajno, sada bar znamo šta o snazi ruske privrede misli onaj koji tu privredu i celu Rusiju vodi kao sopstveno preduzeće.

Idemo redom. Današnja ozbiljna ruska privreda je, uglavnom, kombinacija masovnog oslanjanja na prirodne resurse, slabo unapređenih ostataka onoga što je stvoreno u Sovjetskom Savezu (vojnovazduhoplovna i vasionska industrija) i nešto malo onoga što je nastalo posle njegovog raspada (poput Kasperskog). To je ono što je konkurentno u svetskim razmerama. A sve ostalo – mora da se štiti da bi opstalo.

Nije spoljnotrgovinska zaštita, protiv čijeg ukidanja je digao glas Vladimir Vladimirovič, zaštita domaćeg tržišta, već zaštita domaćih neefikasnih preduzeća. Nekad, u doba socijalizma, to su bili socijalistički giganti, a danas su to privatne firme oligarha. Njih štiti Putin, čovek koji je veštom propagandom uspeo da stekne oreol borca protiv oligarha. Koliko vidim, osim Berezovskog, koji je napustio Rusiju, i Hodorkovskog, koji to nije uspeo, svi su ostali živo i zdravo. Svojom izjavom predsednik Putin je jasno pokazao da tu nema nameru ništa da menja.

Zanimljivo je, međutim, da za zabrinutost koju je izneo nema nekog naročitog osnova. Naime, postoje mnoga institucionalna rešenja koja mogu da preduprede da proizvodi iz EU preplave Rusiju. Ko je video naš sporazum o slobodnoj trgovini sa Rusijom zna koliko tu malo ima slobode. Međutim, Putin je ovom izjavom pokazao najmanje dve stvari. Prvo, da mu nije stalo do blagostanja stanovnika Rusije. Kome je u interesu da Rusiju preplave proizvodi iz EU ili bilo odakle? Ruskim potrošačima, tj. svima onima koji će imati bolju i raznovrsniju ponudu. Politički gledano, ruskom biračkom telu. Ali očigledno je da predsednik Putin ne misli preterano o blagostanju tog biračkog tela, već se uzda u druge mehanizme ostanka na vlasti. Drugo, da je majstor „dezinformacije“. To je naravno svojstveno jednom (tajnom) policajcu, čoveku koji je potekao iz KGB-a, organizacije po kojoj je modelirana domaća Udba. Sve mi se nešto čini da i nije najveća briga ruske političke elite taj uvoz iz EU, nego da se ovde u stvari radi o strateškom razigravanju u pogledu Ukrajine. Na moje pitanje zbog čega Rusija ne želi Ukrajinu u EU i NATO, jedan moj sagovornik iz ruske političke elite mi je u četiri oka rekao jasno i glasno: „Zato što je Ukrajina – Rusija! Ono što je za vas Kosovo, to je za nas Ukrajina!“

Imam razumevanja za ovaj stav – smatram da je on u potpunosti legitiman. I nikako ne vidim zbog čega bi se od njega bežalo u pitanja slobodne trgovine. Ali KGB tradicija govori suprotno – „maskirovka“ zbunjuje neprijatelje, a neprijatelji su svi oni koji se s nama ne slažu, što kod kuće, što u inostranstvu. Svojim kagebeovskim stilom, Putin je uspeo da vrati Rusiju na političku kartu sveta. U tome mu je pomogla sjajna ruska diplomatija, takođe nasleđena od Sovjetskog Saveza, u kojoj prosperiraju vrhunski profesionalci poput Sergeja Lavrova, a ne reciklirani poraženi predsednički kandidati, što je postao običaj u SAD. Međutim, sve je to kratkog daha. Rusija je slaba ekonomski i krhka demografski. I ništa se ne dešava što bi ukazivalo na optimizam na tom planu – naprotiv, uljuljkana još uvek visokim cenama sirovina, ruska politička elita ne misli da bilo šta treba da se promeni. Prvi čovek te elite još manje. Nema tu nikakve vizije, nikakve slike Rusije za pedesetak godina, nikakvog plana za generacije koje dolaze, nikakve političke veličine, još manje mudrosti. Ima samo odlične političke taktike, veštog skrivanja nameravanih poteza i delotvorne propagande kojom je stvorio sliku o sebi kao o nepokolebljivom čoveku.

U eri sve manje talentovanih i još manje živopisnih političara koji izbijaju na vrh u razvijenim zemljama, koje efektivno vode depolitizovane državne službe, što se naročito odnosi na Evropsku uniju, mnogi su, ne samo u Srbiji, postali putinoljupci. U Srbiji to nije iznenađenje, naročito kada se uzme u obzir kako se Zapad odnosio prema nama u poslednjih dvadesetak godina i legitimna potreba da imamo velikog saveznika. Ipak, ne treba tražiti političke, još manje ljudske vrline tamo gde ih nema. Velika Rusija, najviše zbog nje same, zaslužuje, ipak, nešto bolje. Daleko bolje!

Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu

(Politika)