Биљана Степановић: Докле ћемо да будемо под надстрешницом?

 Опет изгибоше људи на правди бога. Још један крвави траг радикала, њихове памети и морала. Дан жалости, три дана жалости, па настављамо даље. Не питамо се ко је следећи. Знамо. Онај ко не буде имао среће, па им се нађе на путу. Крив неће бити нико, јер радикали ни за шта не могу бити криви. Ова држава служи само њиховим интересима, а жртве које падну су - колатерална штета.

Али бар да их упитамо – па добро радикали, колико је вама доста? Имате ли неку границу? Газите бескрупулозно, отимате бесомучно, за собом остављате мртве душе и још за њима сејете лажи и само лажи. Ви се бога не бојите, за вас сутра не постоји, ако нисте на власти. Важно је само једно: ви никоме, никако и ни за шта нисте криви. То су искључиво они бивши. Кад је, дакле, доста и колико вам је доста? Колико пара? Колико мртвих душа?

Али бар да их упитамо – па добро радикали, колико је вама доста? Имате ли неку границу? Газите бескрупулозно, отимате бесомучно, за собом остављате мртве душе и још за њима сејете лажи и само лажи. Ви се бога не бојите, за вас сутра не постоји, ако нисте на власти. Важно је само једно: ви никоме, никако и ни за шта нисте криви

Почело је још у Обреновцу кад се 57 људи подавило у поплавама, јер се нису на време склонили. А нису јер им је Синиша Мали, тадашњи градоначелник Београда, рекао да остану код кућа. А онда, одједном, сви ти људи умрли су „природном смрћу“. Нико није крив. Као да поплава није ни било. Ћао, ништа, идемо даље.

Од тада креће карусел ужаса. Хеликоптер који је болесну бебу превозио за Београд по магли и лошем времену, уместо право у болницу, послат је „на сликање“. Јер зашто спашавамо бебу ако нећемо да покажемо колико смо хумани. Хеликоптер је пао, посада и беба изгинули и уместо да сазнамо ко је скривио смрт седам душа, хладно нам је објашњено – пилот је био пијан. Ето, ништа, идемо даље.

И одосмо даље: на наплатној рампи у Дољевцу убијена је Станика Глигоријевић јер бахати возач није стао, него је возио двеста на сат. У колима је био напредњачки функционер извесни Бабић из Врњачке Бање, али се судило возачу. Да ли је он уопште возио не знамо, јер су нестала (?!) два минута снимка са камере где би се то и видело. Дакле, обична фарса.

Умро је чувар у Савамали ког су комплетни идиоти везали док су рушили цео кварт, а полиција није хтела да дође. Нема везе, заборавићемо, не знамо ни ко је тај био нити нас занима. Београд на води је једино важан.

Млад момак у фабрици у Лучанима жив је спаљен на радном месту. Породица упорно тражи одговорност, ама узалуд. Па није радио на модној писти, изустио је председник државе у лице очајном оцу. Ни трепнуо није.

Погинуо је водник Дејан Стојковић у борбеном возилу током војне вежбе, а ми нисмо сазнали ко му је наредио да остане у возилу, упркос томе што је тражио да изађе. Ни саучешће породици нико није изјавио. Шта можемо, десило се, идемо даље.

А даље, тек је наступио ужас: основац побије девет вршњака и чувара у школи, избију силне демонстрације, а власт се ишчуђава – шта смо ми криви, шта смо могли да урадимо, ко је то могао да претпостави? Нико. Па су дан жалости одложили док се не одигра нека утакмица. Да човек завапи – земљо, отвори се!

Већ сутрадан проблематични Урош Блажић побије девет младих људи у Дубони и Малом Орашју и још 13 рани и опет ишчуђавање власти. И опет нисмо ми криви. А тог Блажића и његово манијачење су људи пријављивали, али му држава није одузела оружје, нити је њега и оца привела правди. Опет ником ништа. Идемо даље.

Јесте да смо ми недавно реконструисали ту станицу, али бас тај део нисмо. А све около јесмо. Четири године је трајало, 60 милиона евра је коштало, нека скаламерија је постављена на ту надстрешницу, арматура тај непредвиђени терет није издржала, па је пукла. Е то не помињу.

И онда смо отишли даље. Људи су просто дошли на станицу да чекају воз. Мислили су да негде путују. Све док им се надстрешница није сручила на главу и побила их. И пре него што су уопште пребројали колико је мртвих, ти људи који су нам отели државу, искочили су да кажу да наравно, нико од њих није крив. То јест ако је неко и крив, то једино може бити друг Тито. У његово време пре 60 година је то саграђено. Сад видимо лоше, али шта ми ту можемо.

Јесте да смо ми недавно реконструисали ту станицу, али бас тај део нисмо. А све около јесмо. Четири године је трајало, 60 милиона евра је коштало, нека скаламерија је постављена на ту надстрешницу, арматура тај непредвиђени терет није издржала, па је пукла. Е то не помињу.

Сада убрзано склањају документацију, да се случајно не би утврдило ко је крив јер то руши систем недодирљивости и опште неодговорности. Само је проблем што се надзорници и архитекте већ јављају да кажу како министар Горан Весић лаже. Тим речима, јер других нема. Имају документацију да су упозоравали да ће се скаламерија срушити.

Нашу је државу, даме и господо, отела и окупирала добро организована група којој наши животи не значе ама баш ништа и која је сасвим огрезла у својим пословима, тендерима, отимачини, задуживању, бахаћењу. Дванаест година глуме легитимну власт, понекад одглуме да то раде у нашем интересу, али све ређе и све мање убедљиво. То их више не занима, убеђени су да им нико ништа не може.

Ако изузмемо припаднике ове клике, занемаримо њихове ботове као најнижи облик живота и аболирамо људе безнадежно лишене мисаоног апарата да било шта повежу и схвате, свима осталима све је јасно. Крајње је време зато да људи са савешћу и макар трачком морала и здраве памети проговоре, урликну да је доста.

Где да проговоре? Па ето, свуда и на сваком месту, где год ко може. У медијима. На својим налозима на друштвеним мрежама. Тамо је бар пола Србије. На тарабама, где год. Свако има неки свој „зид“. На улицама. Комшијама и пријатељима од уста до уста. На славама и сахранама.

Свуда.

Ако више није питање кад је њима доста, јер грамзивост и властољубље немају границу, једино питање које остаје јесте: кад је нама доста, добри људи?

Ако се то не догоди, није више крив Вучић и његова дружина.

Њима никад није доста. Њих то питање не занима, сматрају га глупим. Како то мислите – кад нам је доста власти и пара? Па никад, то је бар јасно. Платићемо колико год треба, то ионако плаћате ви.

Криви смо, дакле, само и искључиво ми сви који ово трпимо. Ово није низ трагедија, него низ злочина за које нема одговорности. Они који ћуте на сазнање о злочину, јесу саучесници.

Ако више није питање кад је њима доста, јер грамзивост и властољубље немају границу, једино питање које остаје јесте: кад је нама доста, добри људи?

То је једино питање. Више ништа није битно. Сви смо под оном надстрешницом.

(Н1)