Биљана Степановић: У последње три и по године дуг Србије је порастао за 11 и по милијарди евра. Само на камате ове ће године отићи скоро милијарда и по

Није било тешко претпоставити: Уставни суд је укинуо одлуку Владе Србије о забрани ископавања литијума пошто је, ето, утврдио да није у складу са Уставом и законом. Требало је судијама више од две године да то схвате и реагују баш сад усред летњих одмора.

Малициозни кажу да власт и у Уставном суду има своје „сигурне гласове“ и да се само чекало да направи политички брисани простор, па да те гласове и активира. Чак и недовољно малициознима, кад погледају шта се дешава, некако баш тако изгледа.

Са друге стране имамо наизглед небитан детаљ, а заправо кључно повезан са овим догађајем. Погодан је за илустрацију будуће поенте овог текста. Недељама гледамо једног опозиционара из странке ЗЛФ како кукумавчи што му се „бојкот опозиција“ није придружила на јунским изборима, па би он онда победио, а пошто није хтела да се придружи, он је изгубио. Није добио чак ни једну београдску општиницу да у њој буде председник.

На страну политика, излазак, неизлазак, бојкоташи и борбаши, овде се кубури са логиком. Како ову изјаву схватити: ако сте знали да не можете да победите без странака које нису хтеле у јуну под овим условима на изборе, зашто сте онда излазили, па сад кукате? Ако, пак, нисте знали док нисте изгубили да без њих под овим условима не можете да победите, пошто прошлог децембра ни са њима нисте победили, шта онда уопште тражите у политици?

Свиђало се нама или не, али ово је суштина: када наспрам себе има аматере који су узели да се баве политиком, професионалац у тој области (што Александар Вучић јесте) потпомогнут, је ли, центрима страног утицаја, не може да изгуби. Осим његове несумњиве личне жеље за влашћу, овде је у питању најозбиљнији могући бизнис са много укључених актера који имају намеру да свој планирани новац и добију. Они се са тим не шале, играју на сигурно.

Зато је Вучић, користећи своје политичко знање, жељу за влашћу, љубав према новцу, потпуну неоптерећеност било каквим скрупулама и легалистичким керефекама, уз свесрдну подршку центара који деле исте вредности, успео да направи од Србије дословно брисани простор да ради шта хоће.

Прво је разбио десни блок опозиције и то у парампарчад. Онда је разбио и коалицију Србија против насиља, уз њену свесрдну помоћ. Тиме је „неутралисано“ пола Србије – опозиционо бирачко тело тешко се разочарало, озбиљно деморалисало и дубоко поделило. А то баш пуно олакшава посао.

Сада се могу несметано наставити сви започети послови. Бизнис не сме да стане. Сувише је укључених и врло заинтересованих играча. Осим копања литијума, око кога се Вучић пренемагао и глуматао докле год је морао, према матрици већ извежбаној на питању Косова, ту је и огромно задуживање земље на које сем појединих медија и пар аналитичара нико не обраћа пажњу. Задуживање се у последње време упадљиво појачава и реално је очекивати да ће тек да добије на убрзању.

На који се начин тај новац троши – на које пројекте, по којим ценама, са коликим каматама, са којим извођачима, са коликом оправданошћу, одлучују они који држе власт или са њом тесно сарађују. Једино сасвим извесно јесте да ће тај новац враћати Србија, односно њени грађани и да ће дуг платити својим сиромаштвом.

О колико се новца до сада ради, да се потрудимо да погледамо. Пошто је политика у Србији постала баш велики бизнис, сасвим је јасан и бизнис план: покренете велике јавне радове, градњу аутопутева и остале инфраструктуре, узимате кредите, склапате послове никоме не полажући рачуне у шта улажете и колико то кошта, ако баш морате да распишете тендер – победе ваши, па се после наплате кроз чувене накнадне радове, уградите се у сваки метар и километар.

Онда покренете грандиозни пројекат Београд на води, узурпирате стотине хектара државне земље и још о државном трошку отерате змије, гуштере и остале акрепе и рингишпил креће. Направите монструм зградурине, спаваонице ниског квалитета, без икаквих пратећих садржаја и елементарне хуманизације, квадрат продајете по малтене париским ценама, а сви који треба да раде за државу, дакле за вас, чекају у реду да баш ту пазаре некретнине. То им је улазница. Улећу и наивни субјекти из света спорта, естраде и дијаспоре, добри су за рекламу, а зарада се само мултипликује.

Пошто је систем успостављен и одлично ради, време је да покренете још један грандиозни пројекат назван Скок у будућност – Експо 2027. Као и за Београд на води, прво донесете лекс специјалис. Значи суспендујете процедуре, јавне набавке и остале керефеке за замлаћивање и губљење времена, него пређете на директне погодбе и нови рингишпил креће. Нова тура, нова авантура.

Стадиони, делфинаријуми, акваријуми, пруге и болнице, све што вам на памет падне, све је то „Скок у будућност“, односно Еxпо 2027. Коштаће нас, каже председник, овај скок око 18 милијарди евра. За сад. Ко је нешто градио, зна да коначна цена увек буде бар 20 одсто већа од почетне.

Одакле нама толики новац? Па позајмићемо, развој не сме да стане. Како то позајмљивање изгледа? За сад овако, у најкраћим цртама: напредњаци су наследили јавни дуг од 15,5 милијарди евра 2012. године кад су преузели власт. Тренутно, 12 година касније, јавни дуг је премашио 38 милијарди евра, са пет милијарди у трезору, како кажу. У последње три и по године дуг је повећан за 11,5 милијарди евра, кад је и кренуо пуни замах описаних бизнис идеја.

Само за последња два месеца, задужили су нас скоро две милијарде евра. Креће трка са временом, Експо 2027 мора да се заврши на време и по сваку цену. Много је ту заинтересованих инвеститора, извођача, посредника и умешача, посао не сме да стоји, а пара на светском тржишту хвала богу има. Економисти процењују да постоји реална могућност да Србија отвори Експо и дочека крај 2027. са јавним дугом од чак 52 милијарде евра.

Осим раста главнице дуга, по нас је неповољна чињеница да су камате на светском тржишту новца баш у последње две године драстично порасле, па се држава за инфраструктурне радове код домаћих банака задужује у динарима по каматама од чак преко осам одсто. А курс стоји. Као велики успех државе Србије Синиша Мали представио је чињеницу да су наше обвезнице на светском тржишту капитала плануле по каматама од шест одсто.

Да смо и пет пута више имали, све бисмо продали, одушевљен је био Синиша Мали. Само није поменуо да светски инвеститори журе да пласирају новац по толиким каматама, јер се управо очекује њихов пад. Ове астрономске камате враћаће грађани Србије, већ ове године око милијарду и по евра. То ће, рекосмо, платити својим сиромаштвом, али то је већ њихов проблем. Овде је у питању велики бизнис и велики интереси великих играча. Као и код литијума, уосталом.

Поента овог текста, да најзад кажемо, јесте да у политици више нема места за аматере и хобисте. То је, као што видимо, у Србији постао баш много велики бизнис, који захтева да јако добро знате занат. У овом случају политички. Вучић га је научио, Синиша Мали и још пар (са)учесника из првог унутрашњег круга такође, а остали и не треба ништа да знају. Њихово је само да буду лојални, послушни и да раде шта им се каже. Купиће бар неки пентхаус сигурно.

Онај ко жели да им стане на црту, мора прво да схвати о чему се овде ради и који је улог у питању. Имају незамислив новац у рукама, али имају и знање и план како да га не испусте. Сад је само питање који је тај тренутак кад ће претерати и прећи црту. Можда је то тренутак кад већина људи схвати да ће следеће продати ваздух који дишемо и воду коју пијемо. Није требало дозволити да се довде дође. Шта нам је сада чинити, свако од нас мора сам да размисли. Да ли жели да на својој земљи живи као слободан човек или као дужнички роб, то је једини избор.

(Н1)