Bernar-Anri Levi: Pakleni plan Vladimira Putina za Siriju

 Dobrog rešenja nema još od one crne srede u avgustu 2013, kada je ratna mašinerija sirijskog predsednika Bašara al Asada upotrebom hemijskog oružja prešla "crvenu liniju" za koju je američki predsednik Barak Obama upozorio da će biti okidač vojnog odgovora Amerike. Umerena opozicija se još uvek drži, a Islamska država još nije izašla iz senki. Ipak, Obama je u poslednjem trenutku preinačio odluku na iznenađenje svih i odbio da interveniše.

Iz toga proizilazi da cilj ruske intervencije nije davanje doprinosa "borbi protiv terorizma", kako to propagandisti Kremlja tvrde, već po svaku cenu povratak političke kontrole režima koji je prevashodno i posejao terorizam. Preciznije rečeno, cilj Rusije jeste da spasi (nakon dugog perioda pružanja podrške na distanci) diktaturu koju američke i francuske vlasti predstavljaju kao odgovornu za smrt više od 250.000 ljudi od 2011. Režim je svojim postupcima nesumnjivo podstakao i zastrašujući uspon Islamske države tako što je Asadu obezbedio kec iz rukava kada je reč o njegovom nastojanju da zadobije međunarodnu podršku, a Rusiji pokriće.

Možda bi moglo da se kaže da je prošlost prošlost i da će u pogledu opšte katastrofe u Siriji korist od ruske intervencije biti zaustavljanje "slobodnog pada" zemlje. Ali prva posledica Putinove ofanzive, koja koristi metode oprobane u dva rata u Čečeniji i koja nije opterećena, blago rečeno, preventivnim merama kojih se drže oružane snage Zapade, biće povećanje, a ne smanjenje broja civilnih žrtava.

Svet je s pravom bio užasnut nedavnom brljotinom Amerike prilikom bombardovanja bolnice Lekara bez granice u Kunduzu u Avganistanu. Ali koliko će sirijskih Kunduza biti rezultat vazdušnih napada Rusije ukoliko Kremlj bude i dalje favorizovao nenavođene bombe u odnosu na navođene rakete? (Ovo je samo jedan primer ruskih taktika, ali on dosta govori o time kako Putin namerava da sprovede svoju najnoviju avanturu u inostranstvu.)

I može li bilo ko da poveruje, čak na trenutak, da će intervencija Rusije ublažiti, a ne produbiti sirijsku izbegličku krizu? Zbog Putinovih metoda desetine hiljada ljudi je prisiljeno na beg od bezobzirnih vazdušnih napada, krčeći put eskadronu smrti režima koji je poslednjih meseci pokazivao znake iscrpljenosti i raspršujući svaku nadu za stvaranje bezbednih zona u severnom Jordanu i južnoj Turskoj.Sada će se čak i poslednji otporaši među protivnicima režima pojaviti na putevima Evrope. Samo pazite, oni se neće pojavljivati na putevima Rusije - za razliku od Nemačke i Francuske Putin neće oklevati da sutrašnjim izbeglicama zalupi vrata pred nosem dok ih bude istovremeno terorisao. Niti se Putin stidi svojih namera u Siriji. Vest koju su objavili ruski mediji, ali koja začudo nije ignorisana na Zapadu, jeste da je raketna krstarica Moskva raspoređena u Latakiji.

Ali Islamska država nije bez ičijeg znanja osim Putinovog uspostavila vazdušne snage koje je potrebno neutralisati. Umesto toga, Kremlj će očito sve letelice koje budu prelazile preko teritorije za koju on smatra da je pod njegovom kontrolom smatrati legitimnom metom. A pošto bi svaki takav avion obavezno nosio zastavu SAD, Ujedinjenog Kraljevstva, Francuske, Turske ili bilo koje druge članice koalicije koja se bori protiv Islamske države, nije teško predvideti kako bi učešće Rusije moglo da dovede do međunarodne eskalacije građanskog rata u Siriji. Srećom, još nismo dotle došli. Ali nemojte da se pretvaramo da su vojne operacije Rusije, čiji je do sada jedini cilj bio da Rusija uspostavi kontrolu nad vazdušnim prostorom Sirije i zaštiti svoje interese na zemlji, ohrabrujući napori za poraz Islamske države.

Putin nije samo vatrogasac koji pali vatru; on je imperijalista stare škole. Njegova operacija u Siriji je delimično osmišljena tako da skrene pažnju od njegovog komadanja Ukrajine. A njegove nedvosmislene pretnje baltičkim državama, Poljskoj, Finskoj i sada Turskoj, čiji su vazdušni prostor i odnose sa NATO istražile ruske letelice, otkrivaju strategiju agresije čiji je glavni cilj slabljenje Evrope. Evropljani moraju da shvate koje su Putinove namere pre nego što bude isuviše kasno. U Francuskoj čar popuštanja postaje nacionalni slogan, od redova ekstremne desnice Nacionalnog fronta do elemenata ekstremne levice, kao i među sve većim brojem mejnstrim političara svih profila. Zapravo, Putin vredno neguje partijske sekretarijate širom Evrope. Mreža nevidljivih veza postaje ono što bi se moglo nazvati "Putinova partija" u Evropi.

Dovoljno bi bilo loše i ako bi Putinova partija namamila samo uobičajene evropske populističke demagoge, od Najdžela Faraža u Ujedinjenom Kraljevstvu do Viktora Orbana u Mađarskoj. Ali kada čak i lideri koji se obično smatraju odgovornim državnicima, kao što je italijanski premijer Mateo Renci, pravdaju Putinove postupke, Evropa rizikuje da prokocka bezbednost na kojoj počiva njen prosperitet.

Autor je jedan od osnivača pokreta "Nouveaux Philosophes" (Novi filozofi). Njegov rad je i "Ostavljeni u mračnim vremenima: Stav protiv novog varvarizma".

(Danas)