Barak Gabor: Jasenovac je zaboravljen logor. Ljudi ne znaju dovoljno o njemu, čak ni oni koji se bave Holokaustom, i o tome se mora podići svest

 Sem Aušvica, postoje i drugi logori? Bilo je pitanje koje je Barak Gabor postavio svojoj baki Šošani kada je prvi put odlučila da mu ispriča o životu u NDH i Jasenovcu – logoru u kojem su joj ubijena oba roditelja. Bilo je to u kibucu Šomerat, koji su nakon uspostavljanja države Izrael 1948. godine počeli da nastanjuju Jevreji koji su preživeli Holokaust.

„Svi ti ljudi došli su iz Aušvica ili Majdaneka, onih logora o kojima svi pričaju. Jedina osoba iz Jugoslaviji bila je moja baka. Tako da niko čak nije ni čuo za Jasenovac. Počeo sam da razmišljam o tome i postavljam joj sve više pitanja kako bih shvatio šta se tamo desilo”, kaže za „Politiku” Barak Gabor. Tako je on započeo svoju misiju prevođenja knjige izraelskog istoričara Gideona Grajfa „Jasenovac: Aušvic Balkana” na hebrejski jezik kako se istina ustaškom logoru smrti ne bi zaboravila.

 „Knjiga je objavljena na dva jezika – hebrejskom i engleskom, da bi je mogli čitati i oni Jevreji širom sveta koji ne znaju hebrejski. Želimo da je promovišemo. Pa i u Jad Vašemu (memorijalnom centru jevrejskih žrtava Holokausta u Jerusalimu)”, navodi Gabor. Kako dodaje, najviše ga je potresao kraj knjige u kom se opisuje proboj logoraša 22. aprila 1945. godine, u kom je učestvovao i njegov pradeda Artur. Ti ljudi su znali da ih očekuje sigurna smrt, pošto je pre toga sprovođena sistematska likvidacija logora, te su se odlučili da uz pomoć alata, letvi i cigli pokušaju bekstvo. Uprava, na čijem čelu se nalazio ustaški general Vjekoslav Maks Luburić, naredila je da se pobiju svi zatočenici, uništi arhivska građa, a logor minira, kako bi bili uklonjeni tragovi ustaškog zločina.

„Ljudi su pred proboj  rekli jedni drugima: ’Dajemo svoj život sada. Molimo vas, ako neko preživi – neka ispriča šta smo videli.’ Od oko 1.000 logoraša, samo 106 ih je preživelo. Moj pradeda nije bio među njima, jer je ubijen 27. aprila, nekoliko dana nakon pokušaja bekstva”, objašnjava Gabor. On, kao vojnik Izraelskih odbrambenih snaga (IDF), koji se sada bori protiv Hamasa u pojasu Gaze, dobio je dozvolu da na tri dana napusti službu kako bi na 80. godišnjicu od proboja logoraša iz Jasenovca odao počast precima koji su život ostavili tamo. Prvo je u utorak posetio Donju Gradinu, logor broj VIII, gde je položio cveće u znak sećanja na pradedu Artura i prababu Rizu. Nakon toga je u četvrtak u Beogradu, u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, učestvovao na konferenciji posvećenoj proboju jasenovačkih mučenika, odakle je nekoliko sati kasnije odleteo za Izrael – gde se vraća vojnim zadacima. Međutim, to mu nije bio prvi put da dolazi na Balkan.

„Svi organizuju ture u Poljsku ili Češku... jer tamo imate šta da vidite – zgrade, objekte. U Jasenovcu nema ničega. Odveo sam oca tamo ranije. Gledao je oko sebe i rekao: ’Ovde nema ništa.’ Rekao sam mu da je tu bio logor. Sve zgrade su srušene krajem 70-ih prošlog veka. To je to mesto. Jasenovac je zaboravljen logor. Ljudi ne znaju dovoljno o njemu, čak ni oni koji se bave Holokaustom, i o tome se mora više govoriti, mora se podići svest”, ističe Gabor.

Verovatno ni on sam ne bi znao dovoljno o tome da mu baka Šošana čudom nije preživela. „Bilo je to 1942, kada je imala devet godina. Bila je među decom koju su stavili u voz. Verovatno za Aušvic, da budu ugušena gasom. Ali kada je voz prolazio pored Osijeka, britanski avion ga je bombardovao i poslednja dva vagona su se otkačila. Tada je 20-ak partizana upalo u te vagone i uspeli su da spasu decu”, navodi Gabor. Kako dodaje, Šošana je potom počela da traži porodicu, od kuće do kuće.

„Bojala se da će je ubiti ako otkriju da je Jevrejka, pa je govorila da je hrišćanka. U jednoj kući su joj dali posao da hrani kravu i spavala je u štali. Kasnije je bila u selima blizu šume i povezala se s partizanima. Pomagala im je, koliko je mogla. Krila se i u jednoj kapeli. Nakon rata, partizani su je vratili u Slavonski Brod, kod tetke koja je preživela rat, ali je umrla nakon godinu dana. Zatim je otišla kod ujaka koji je pobegao u Italiju, ali se nije slagala s njegovom ženom. Bila je sama, bez porodice, te su je smestili u dom za siročad u Beogradu, gde je bila od 1945. do 1949. godine”, kaže Gabor. Kako nastavlja, godinu dana pre nego što je napustila naš glavni grad, izraelska služba je slala ljude u inostranstvo da ubeđuju Jevreje da dođu u Izrael, ali je Tito, kao i Staljinu, rekao „njet”.

„U njen dom je došao čovek iz kibuca, u kom sam inače i ja odrastao, što je kao sovjetski kolhoz. Ona je u svojim spisima tog čoveka opisala kao anđela. Pokušao je da ubedi decu, njih 60 do 80, da dođu u Izrael. Ona je to želela i otišla je da pita Mošu Pijadu, koji je bio Jevrejin, da joj pomogne. Pijade je pitao Josipa Broza, ali on mu je odgovorio: ’Ne, ne mogu sada da idu jer je u Izraelu rat.’ Bio je to rat za nezavisnost 1948. Rekao je da će moći da odu kada bude mir. I zaista, godinu dana kasnije, otišla je brodom iz Boke kotorske za Haifu”, zaključuje Gabor.

Od Slavonskog Broda, preko Francuske, do Jasenovca

Pradeda Baraka Gabora, Artur, rođen je u Sisku, a prabaka Riza u Požegi. Njihove porodice su se potom preselile u Slavonski Brod, gde su se njih dvoje i upoznali.

„Moj pradeda je dobio posao u Perpinjanu u Francuskoj, u rudarskoj industriji. Riza je otišla za njim. Venčali su se i nakon tri godine u Perpinjanu rodila se moja baka Šošana. U Slavonski Brod vratili su se 1940. godine”, navodi Gabor. Ali tada su se pojavile muke, jer je njegov pradeda optužen da je komunista, pa je pobegao u Perkovce, misleći da ga tamo niko neće naći.

 „U tom malom selu su bile tri jevrejske porodice. Jedan komšija je to prijavio ustašama, koje su ih jednog dana sačekale kod kuće, dok je Artur bio na poslu. Moja prabaka Riza je bila tamo, a baka se tada vraćala iz škole i čim ih je videla u uniformama počela je da plače. Kada se Artur vratio sa posla, uhapsili su ih sve troje”, kaže Gabor i dodaje da su ih potom sve odveli u Vinkovce.

„Tamo su okupili sve Jevreje i razdvojili decu od odraslih. Tako počinje zasebna priča moje bake – odvojene od roditelja. Oni su odvedeni u Jasenovac. Riza je ubijena 1942. godine, a Artur 1945. godine”, ističe Barak Gabor.

(Politika)