Барак Габор: Јасеновац је заборављен логор. Људи не знају довољно о њему, чак ни они који се баве Холокаустом, и о томе се мора подићи свест

 Сем Аушвица, постоје и други логори? Било је питање које је Барак Габор поставио својој баки Шошани када је први пут одлучила да му исприча о животу у НДХ и Јасеновцу – логору у којем су јој убијена оба родитеља. Било је то у кибуцу Шомерат, који су након успостављања државе Израел 1948. године почели да настањују Јевреји који су преживели Холокауст.

„Сви ти људи дошли су из Аушвица или Мајданека, оних логора о којима сви причају. Једина особа из Југославији била је моја бака. Тако да нико чак није ни чуо за Јасеновац. Почео сам да размишљам о томе и постављам јој све више питања како бих схватио шта се тамо десило”, каже за „Политику” Барак Габор. Тако је он започео своју мисију превођења књиге израелског историчара Гидеона Грајфа „Јасеновац: Аушвиц Балкана” на хебрејски језик како се истина усташком логору смрти не би заборавила.

 „Књига је објављена на два језика – хебрејском и енглеском, да би је могли читати и они Јевреји широм света који не знају хебрејски. Желимо да је промовишемо. Па и у Јад Вашему (меморијалном центру јеврејских жртава Холокауста у Јерусалиму)”, наводи Габор. Како додаје, највише га је потресао крај књиге у ком се описује пробој логораша 22. априла 1945. године, у ком је учествовао и његов прадеда Артур. Ти људи су знали да их очекује сигурна смрт, пошто је пре тога спровођена систематска ликвидација логора, те су се одлучили да уз помоћ алата, летви и цигли покушају бекство. Управа, на чијем челу се налазио усташки генерал Вјекослав Макс Лубурић, наредила је да се побију сви заточеници, уништи архивска грађа, а логор минира, како би били уклоњени трагови усташког злочина.

„Људи су пред пробој  рекли једни другима: ’Дајемо свој живот сада. Молимо вас, ако неко преживи – нека исприча шта смо видели.’ Од око 1.000 логораша, само 106 их је преживело. Мој прадеда није био међу њима, јер је убијен 27. априла, неколико дана након покушаја бекства”, објашњава Габор. Он, као војник Израелских одбрамбених снага (ИДФ), који се сада бори против Хамаса у појасу Газе, добио је дозволу да на три дана напусти службу како би на 80. годишњицу од пробоја логораша из Јасеновца одао почаст прецима који су живот оставили тамо. Прво је у уторак посетио Доњу Градину, логор број VIII, где је положио цвеће у знак сећања на прадеду Артура и прабабу Ризу. Након тога је у четвртак у Београду, у Српској академији наука и уметности, учествовао на конференцији посвећеној пробоју јасеновачких мученика, одакле је неколико сати касније одлетео за Израел – где се враћа војним задацима. Међутим, то му није био први пут да долази на Балкан.

„Сви организују туре у Пољску или Чешку... јер тамо имате шта да видите – зграде, објекте. У Јасеновцу нема ничега. Одвео сам оца тамо раније. Гледао је око себе и рекао: ’Овде нема ништа.’ Рекао сам му да је ту био логор. Све зграде су срушене крајем 70-их прошлог века. То је то место. Јасеновац је заборављен логор. Људи не знају довољно о њему, чак ни они који се баве Холокаустом, и о томе се мора више говорити, мора се подићи свест”, истиче Габор.

Вероватно ни он сам не би знао довољно о томе да му бака Шошана чудом није преживела. „Било је то 1942, када је имала девет година. Била је међу децом коју су ставили у воз. Вероватно за Аушвиц, да буду угушена гасом. Али када је воз пролазио поред Осијека, британски авион га је бомбардовао и последња два вагона су се откачила. Тада је 20-ак партизана упало у те вагоне и успели су да спасу децу”, наводи Габор. Како додаје, Шошана је потом почела да тражи породицу, од куће до куће.

„Бојала се да ће је убити ако открију да је Јеврејка, па је говорила да је хришћанка. У једној кући су јој дали посао да храни краву и спавала је у штали. Касније је била у селима близу шуме и повезала се с партизанима. Помагала им је, колико је могла. Крила се и у једној капели. Након рата, партизани су је вратили у Славонски Брод, код тетке која је преживела рат, али је умрла након годину дана. Затим је отишла код ујака који је побегао у Италију, али се није слагала с његовом женом. Била је сама, без породице, те су је сместили у дом за сирочад у Београду, где је била од 1945. до 1949. године”, каже Габор. Како наставља, годину дана пре него што је напустила наш главни град, израелска служба је слала људе у иностранство да убеђују Јевреје да дођу у Израел, али је Тито, као и Стаљину, рекао „њет”.

„У њен дом је дошао човек из кибуца, у ком сам иначе и ја одрастао, што је као совјетски колхоз. Она је у својим списима тог човека описала као анђела. Покушао је да убеди децу, њих 60 до 80, да дођу у Израел. Она је то желела и отишла је да пита Мошу Пијаду, који је био Јеврејин, да јој помогне. Пијаде је питао Јосипа Броза, али он му је одговорио: ’Не, не могу сада да иду јер је у Израелу рат.’ Био је то рат за независност 1948. Рекао је да ће моћи да оду када буде мир. И заиста, годину дана касније, отишла је бродом из Боке которске за Хаифу”, закључује Габор.

Од Славонског Брода, преко Француске, до Јасеновца

Прадеда Барака Габора, Артур, рођен је у Сиску, а прабака Риза у Пожеги. Њихове породице су се потом преселиле у Славонски Брод, где су се њих двоје и упознали.

„Мој прадеда је добио посао у Перпињану у Француској, у рударској индустрији. Риза је отишла за њим. Венчали су се и након три године у Перпињану родила се моја бака Шошана. У Славонски Брод вратили су се 1940. године”, наводи Габор. Али тада су се појавиле муке, јер је његов прадеда оптужен да је комуниста, па је побегао у Перковце, мислећи да га тамо нико неће наћи.

 „У том малом селу су биле три јеврејске породице. Један комшија је то пријавио усташама, које су их једног дана сачекале код куће, док је Артур био на послу. Моја прабака Риза је била тамо, а бака се тада враћала из школе и чим их је видела у униформама почела је да плаче. Када се Артур вратио са посла, ухапсили су их све троје”, каже Габор и додаје да су их потом све одвели у Винковце.

„Тамо су окупили све Јевреје и раздвојили децу од одраслих. Тако почиње засебна прича моје баке – одвојене од родитеља. Они су одведени у Јасеновац. Риза је убијена 1942. године, а Артур 1945. године”, истиче Барак Габор.

(Политика)