Aleksandar Tijanić: Tomice, ni Srbi neće slugu na čelu Srbije

U noći kad, tako bar najavljuju, počinje srpski dan, još ubalavljen od čestitki nanetih jako blizu usana - Tomica Nikolić, umesto da ode na dubinsko pranje, objaviće hatišerif o smeni generalnog direktora RTS-a. Nemam prigovor. Imam uslove.

Da bi se kvalifikovao za noćno izdavanje svilenih gajtana, Tomici valja da pobedi danju. Do sada mu to, više puta uzastopce, nije polazilo za rukom. Potom, valja mu da stane u kilometarski red talibana, raznih političkih pedigrea, koji me već sedam godina manijački smenjuju, hapse, prete ili ubijaju. I oni hoće drugačiji RTS. Sem onih koje, u čisto naučne svrhe, interesuje devedeset miliona evra budžeta Javnog servisa.

Pošto ne spadam u uviđavne žrtve, te u samoodbrani često „dželatiram" svoje dželate, mirno prihvatam smenu ako je, u noći svog trijumfa, Tomica obnaroduje - obučen u svoju legendarnu pižamu sa medvedićima. Istu pižamu u kojoj je odlučno umro, svojom voljom, na surovoj nultoj oskudaciji, boreći se za izbore odmah. Ili za osam meseci. Ili tako nekako. Onu pižamu u kojoj je Tomica, kao drug Lenjin u staklenom sarkofagu, sat-dva pre smrti bio izložen pogledima vernika na trgu ispred srpske Skupštine. Gde i sad počiva.

Tomica jasno kaže -„Neću slugu na čelu Javnog servisa". Da imam kuraži, tačno koliko nemam, uzvratio bih budućem imperatoru sa - „Vala, Tomice, ni Srbi neće slugu na čelu Srbije!". No, ne usuđujem se. Naprotiv. Volim kad Tomica ovako podvikne. Kad se ne libi da krši srpske i evropske zakone. Kad jasno kaže da njegov politički program ima samo jednu tačku - smenu Tijanića i da tom koreografijom počinje renesansu malaksale Srbije. Lepo je kad Tomica ispadne muško. Skupilo se čoveku. Dvadeset godina ni beknuti Šešelju. Deset, ni samoglasnik Slobi. Četiri, ni sekutiće Koštunici. Dve, bez suglasnika Tadiću. Kakva sudbina? Kakva misterioznost u pitanju - ima li „pižamista" Tomica uopšte svoj glas?

Pređite na drugo pitanje. Znam odgovor na postavljeno. Tomica, naime, nije odgovoran za sve u šta ga je unapredila dubina srpske krize, potom nevidljivi projektantski biro i sasvim razumljiva želja nacije da iz krize izađemo brzo, lako i jevtino. Ne biva to, braćo. Ali je Tomica veoma kriv, što je taj deo građana, koji su verovali u mit o spasiocu, danas ostao bez emocionalne „ušteđevine", uložene u njega. Ovakav ishod, ukida Srbima mogućnost izbora. Rivalitet političkih ponuda. Pa, ako hoćete, i višestranački sistem.

Tako postaje jasna suština imperatorove lične životne drame. Sve što Tomica radi, ili planira, ili hoće - to već neko radi bolje od njega. Neko ga pobeđuje na izborima. Neko uspešnije okuplja koaliciju za vladanje. Neko bolje govori i piše od njega. Neko bolje zna ekonomiju. Neko je već Broj Jedan, i u partiji i u državi, dočim Tomica godinama ne uspeva da se oslobodi kostima večitog Broja Dva. Kad hoće da ga vređaju, njegovi protivnici idu do kraja: navode lažne svedoke kako u njegovom selu svi seljaci svaku rakiju peku bolje od Tomice. Hm. Svedok sam da lažu. Majku mu, negde treba postaviti granice laži u srpskoj politici. Dakle, ne baš svi seljaci. Ne baš svaku rakiju.

Moj jedini problem sa Tomicom jeste njegovo viđenje Srbije posle njegove, eventualne, izborne pobede. Naime, pitanje mog odlaska sa čela RTS-a nije sporno. Svako će ovaj posao raditi bolje od mene i građani će to ubrzo videti i ceniti. Sporno je - da li Srbija, kao plen, pripada pobedniku, kako tvrdi Tomica. Da li je pobednik iznad svih zakona, kako tvrdi Tomica? Da li je srpski vladalac apsolutni gospodar naših sudbina, kako tvrdi Tomica? Ako misli to što kaže, zlo se nadvilo nad Srbiju. Ako kaže što ne misli, zlo je duboko ušlo u Tomicu.

Ovaj tekst o Tomici, i sve buduće tekstove o njemu, nisam želeo da napišem. On ih naručuje. Još prošli put, pošto me je javno a nezakonito smenjivao, molio sam ga da to ne radi sekirom. Pa on je vojvoda; čemu služi nož. Ja sam suptilna unutrašnja ličnost u direktnoj nepodudarnosti sa sekirom. Iskreno sam tražio od Tomice da mi ne pruža povod da na njega, u povratu, šiljim svoju pisaljku. Kakvu-takvu. Avaj. Nije vredelo. Posle svega, zaključujem: Tomica, srpski „imperator u prednacrtu", vezan je i silno ljubi sve svoje poraze. U bilo čemu. On odbija drugačiji ishod. Naime, čvrsto veruje da ga samo dramski porazi čine direktnim potomkom grupe autora - Hamleta, Otela i Kalabića. E, tu nema leka. Kakve to veze ima jesam li ja, proceduralno, generalni direktor RTS-a još tri godine?

(RTS)