Александар Родић: Србијо, извини - са Жељком Митровићем и Драганом Вучићевићем учествовао сам у раду изборног штаба Александра Вучића и пројекту улепшавања стварности

 Поштоване колеге, власници, уредници, новинари медија и грађани Србије

Нећу, него ћу да саопштим оно што вероватно и ви осећате и знате. Зашто се све ово дешава.

Сви ви знате да напади и све објаве које ових дана излазе против мене имају само један циљ: да заћутим и прилагодим се систему.

Желим да кажем истину пред целокупном јавношћу: медији у Србији нису слободни и изложени су великим притисцима.

Отворено кажем - и сам сам учествовао у пројекту улепшавања стварности, заједно са 80 одсто других власника медија, међу којима су и Жељко Митровић и Драган Вучићевић.

Све је почело тиме да смо сви заједно директно учествовали у раду изборног штаба Александра Вучића. Убеђивали се и некад и веровали да је то добро за нашу земљу.

Признајем да сам током свих ових година осећао да сам под притиском и уцењиван да избацим сваку озбиљнију критику на рачун Владе и премијера.

Свакоме од вас је позната ситуација кад стигне „молба“ да се ово или оно не пусти у јавност или да се направи прича о нечему. Тога је било и раније.  Жалосно је да се то претворило у аутоцензуру као никад до сада у нашој блиској историји. Новинари више не нуде самостално критичке теме, не зна се ко је у сопственој редакцији под каквим личним притиском и уценом.

Боље је ћутати зато што не знамо да ли ћемо сносити последице. Сви ми то знамо, гледамо, прихватамо и продајемо „хлеба и игара“, да ли кроз „Фарме“ и слично или кроз бесмислене међусобне сукобе медија. Све то служи само ономе ко не жели промену, а штети нама и народу.

Народ није глуп, само је резигниран и зато одустаје. Одустаје од ове државе и одустаје од нас. Ипак, ми морамо да будемо глас народа, то је једино што нам је остало, да и ми преузмемо наш део одговорности за судбину ове земље.

Ти притисци су увек били у форми економског слабљења моје компаније и претњи прогоном због неких радњи за које нема никаквих елемената моје кривичне одговорности.

Отворено кажем да сам пристао на то, као и на цензуру, из које је, логично, настала аутоцензура. Признајем да у Србији цензура постоји.

Поштоване колеге из медија, власници, уредници и новинари, и ви знате да цензура и аутоцензура постоје. И ви сте, баш као и ја, пристали на притисак којем смо изложени. Чак и они који су наводно усамљени јахачи правде нису у потпуности слободни.

На пример, Зоран Кесић. И он зна како изгледа кад врше притисак и цензуришу садржај његове емисије. Направи компромис и стисне песницу у џепу. Скоро сваке недеље. И Оља Бећковић зна како изгледа притисак да се министар Радуловић не појави у њеној емисији. Или кад јој се нареди да Ђилас не сме да буде сам у емисији. На крају је скинута са програма, што је била „услуга“ власника медија.

Сви уредници и новинари у Србији знају истину.

Данас, кад сам ја под директним ударом и притиском на уређивачку политику, стајем испред целе наше професије и кажем - доста!

Овог пута нећете ме застрашити вашим претњама и уценама, без обзира на цену коју ћу морати лично да платим због тога.

Апелујем на све да сачувају образ и народу Србије почну да саопштавају истину.

И разумем да Жељко Митровић и друге колеге из медија осећају страх, страх за свој посао, страх за своју породицу и своју будућност.

Нека први баци камен онај који не би искористио свој положај да спасе сина из затвора и избрише грижу савести због једне ноћи у хотелу. Сваки човек има нешто што би желео да заштити, што му је дубоко у срцу и важно у животу, и тешко је и болно то ризиковати. Али крајње је нељудски да се на тај начин влада и врши притисак да би се остварили лични циљеви.

Историја је показала да кад год се стварао притисак, он се у једном тренутку ослобађао и тај процес није могао да стане. Данас је дошао тај дан, питање је само колико се и шта за то жртвује.

Тај одговор зависи од свакога од нас који се данас бавимо медијима у Србији.

Драге колеге из свих медија, позивам вас да се ослободимо страха јер само тако можемо да будемо новинари. Тамо где престаје страх, почиње истина.

(Курир)