Aleksandar Pavić: Mnogo izdaje ni oko čega

I to im je hvala! Posle svih (tuđih) žrtava koje su napravili i prave za ljubav “datuma”, iz tako željene, tako neizbežne, tako dobrovoljno-prinudne EU beogradskim vlastima stižu upozorenja, da im se vrlo lako može desiti da ih već do kraja godine zadesi – ponovno uvođenje viznog režima za Srbiju.[1]

U najboljoj tradiciji tehnokratskog cinizma, izvestilac Evropskog parlamenta za viznu liberalizaciju Tanja Fajon vrlo uljudno, pa čak i sa dozom (sa)žaljenja, ali profesionalno odlučno saopštava za Dojče vele da se na različitim nivoima vlasti u EU – u Evropskom parlamentu, Evropskoj komisiji i Savetu EU– onom istom koji treba Srbiji da (ne)dodeli datum, trenutno vode razgovori o mehanizmu za brzo ukidanje bezviznog režima za zemlje izvan briselske obećane zemlje. Naravno, kao što (valjda za “utehu”) priznanje tzv. Kosova “trenutno” nije na dnevnom redu, tako se ni ukidanje viza neće desiti “danas ili sutra” (a samo oni nedobronamerni razmišljaju o “prekosutra”). Ne zato što u EU ne postoji volja – koja je, treba zapamtiti, uvek, čak i kad je loša, “dobra” – već zato što “trenutno ne postoji mehanizam” za to. No, da se ipak spustimo na zemlju i zemaljsku Srbiju: ono što nije na “dnevnom redu” danas, može dospeti koliko – sutra. “Od stolice za Kosovo u UN” pa do ukidanja tog bezveznog bezviznog režima. Sve zavisi od naizgled objektivnih okolnosti. Tako se i gospođa Fajon “nada… da ovaj mehanizam nikada nećemo iskoristiti”, ali je “nažalost realnost u Evropi danas drugačija”.

A kakva je to “realnost”, naspram koje se čak i čovekoljubive nade EU-izvestiteljke raspršuju kao oblačići na letnjem suncu? “U Evropi je veliki pritisak zbog ekonomske krize. U doba manje zaposlenosti, raste strah od ljudi koji dolaze spolja da traže posao,” izveštava nas realistično, mada ipak još uvek puna nade, gospođa Fajon.

A, suočeni sa “realnošću”, istinski realisti ne gube vreme. Tako gospođa Fajon smatra da će se mehanizam za uvođenje viza “ubrzo” usvojiti – ali ne pre godišnjeg odmora. Zna se šta su prioriteti u civilizovanom svetu. Prvo godišnji odmor, pa onda “teške odluke”. Pogotovo kada su teže po one na koje se odnose nego po one koji ih donose. Uz to, da ne zaboravimo, prvo bi Srbija, u znak “zahvalnosti” za sopstvene, ne samo “teške”, već i “bolne” odluke, trebalo od Saveta EU da dobije, ako ništa, bar uslovni “datum” za početak pregovora o pristupanju krizom-zahvaćenoj EU. Pa bi onda sledio godišnji odmor, pa tek onda i ta “teška odluka” o mehanizmu za brzo uvođenje viza. Da se ne bi, kojim slučajem, poremetili ni tempo ni neophodna, dobrim nadama i lepim željama natopljena atmosfera oko “teških odluka” vezanih za sprovođenje tzv. briselskog sporazuma, s čim beogradske vlasti treba da počnu već sad, pre sezone godišnjih odmora. Jer, bi tada npr. čak i “slobodnim medijima” u Srbiji bilo teže, mada nekim analitičarima zasigurno ne i nemoguće, da građanstvu objasne kako je moguće da mu se, u isto vreme, i “ubrzava” (odricanjem od Kosova zarad “datuma”) i “otežava” (ukidanjem bezviznog režima) put ka EU. Zato, za svaki slučaj, prvo jedne “teške odluke”, pa onda godišnji odmor, pa zatim druge “teške odluke”.

Dakle, trenutni dnevni red “evropske Srbije” bi se mogao sumirati na sledeći način: 1. U ime Evrope-bez-granica, ima se dodatno učvrstiti “tvrda” granica između Srbije i njene južne pokrajine; 2. U ime vladavine prava, ima se prekršiti sopstveni ustav; 3. U ime demokratskih vrednosti a mimo volje sopstvenih građana, ima se početi sa sprovođenjem tzv. briselskog sporazuma. Sve ovo da bi se (možda!) dobio datum. A tek onda, uprkos najboljim nadama dobronamernih ali – ipak! –visoko-profesionalnih EU činovnika poput gospođe Fajon, kada se taj praktični poslić bude obavio, i kada prođu godišnji odmori, sledi suočavanje sa “realnošću” koja je (zapravo sve vreme) ležala iza brda – da u EU vladaju i kriza, i rastući evroskepticizam i sve veće neraspoloženje prema daljem širenju. I, u sklopu te realnosti, sledi sledeća stanica na “evropskom putu Srbije”: 4. U ime slobodnog protoka ljudi, robe i kapitala, ima se uvesti mehanizam za brzo uvođenje viza.

Da slučajno ne bude nikakve zabune na koje zemlje se ovde prvenstveno misli: “opasnost (od ponovnog uvođenja viza) će postojati pre svega za zemlje Zapadnog Balkana, posebno za Srbiju i Makedoniju jer su imale najveći broj azilanata u proteklom periodu”.A koliko je ta opasnost realna? “Bojim se da već danas postoji većina zemalja članica koje bi glasale za suspenziju bezviznog režima za neku od ove dve balkanske države,” skrušeno ali krajnje trezveno saopštava gospođa Fajon. I koja bi to zemlja mogla da ih predvodi? “Ako bi Nemačka imala vanredni porast broja azilanata, ona bi zatražila od Evropske komisije da razmotri situaciju,” iskreno odgovara gospođa Fajon. Da li bi se neko od pravednih ali strogih nemačkih političara tada setio nedavnih toplih zagrljaja Gvida Vestervelea i Aleksandra Vučića na beogradskom aerodromu, njihove specijalne veze i prijateljstva, njihovih farmerki i otkopčanih košulja, a i potonje večere u domu her Vučića starijeg – možemo samo da nagađamo, s ozbirom da takvo pitanje nije upućeno gospođi Fajon. Mada, kako konstatuje čak i sama novinarka Dojče velea: “Kažete da će mehanizam (za brzo uvođenje viza) važiti za sve, ali čitajući nemačku štampu, stiče se utisak da se piše samo o Srbiji i Makedoniji”.

Ipak, mada se iz svega ovoga može izvesti zaključak kako bi naš “evropski put” mogao da krene u dosta rđavom smeru čim nam se dodeli “datum” koji bi taj isti put navodno trebalo da “ubrza” – to nisu misli koje su sada na evropskom dnevnom redu, kao što to (trenutno) nije ni stolica za tzv. Kosovo u UN. Dakle, to nije tema. Biće, kada neko iz EU saopšti da jeste. Jer, sutra je novi dan, kako reče Skarlet O’Hara. A tek prekosutra… Do tada, valja se ratosiljati zlonamernih nagađanja i hipotetisanja koja nikom ne donose ništa dobro, i svima kvare dobro raspoloženje. Na primer, poput onih da “postoji opasnost da će EU tražiti da se suspendovana zemlja trajno stavi na crnu listu”. Jer, nada umire poslednja. Tamo negde iza godišnjih odmora.

(Fond strateške kulture)