Aleksandar Karađorđević: Dogodine sahrana kneza Pavla na Oplencu

Posmrtni ostaci Pavla Karađorđevića mogli bi sledeće godine da budu preneti na Oplenac, a već se radi na izgradnji porodične grobnice kneza-namesnika koji je nedavno, odlukom Višeg suda u Beogradu, rehabilitovan. Njegov sin, Aleksandar Karađorđević, kaže da je sa sestrom Jelisavetom pre 10 godina pokrenuo inicijativu da posmrtni ostaci kneza Pavla, njegove žene Olge i sina Nikole počivaju u Srbiji.

– Pokazalo se da je ta želja nepodobna i da naši mrtvi roditelji i brat nisu dobrodošli na Oplencu. Kao što ni mi živi nismo dobrodošli na Dedinju. Ipak, nadam se da će sledeća godina biti godina povratka kneza Pavla u otadžbinu – ističe Aleksandar Karađorđević aludirajući na nesuglasice u porodici Karađorđević.

U saopštenju za javnost koje je objavio povodom odluke o rehabilitaciji kneza Pavla, njegov sin naveo je da je odlukom suda ispravljena istorijska i ljudska nepravda prema čoveku koji je tražio izbavljenje za svoj narod u bezizlazu Drugog svetskog rata, kao i da je u danima kada su pred nacističkom Nemačkom jedna za drugom padale evropske zemlje, uspeo da izdejstvuje sporazum koji će njegovu zemlju i narod izbaviti stradanja.

„Nažalost, njegovo postignuće srušeno je već nekoliko dana kasnije, pučem grupe oficira koji su za tuđ račun gurnuli svoj narod u grotlo rata. Iako je već nekoliko dana posle puča bilo očigledno da će on doneti samo zlo, te da moj otac nije izdao svoj narod i svoju zemlju, trebalo je da prođe celih sedamdeset godina da jedan sud u umornoj Srbiji donese presudu o njegovoj rehabilitaciji”, piše u tom saopštenju. U razgovoru za „Politiku” Aleksandar Karađorđević navodi da je bio uveren u pozitivan ishod sudskog postupka, ali dodaje da se pribojava da će se na političku rehabilitaciju čekati još dugo, kao i da je rehabilitacijom ispravljena samo jedna u nizu nepravdi učinjenih prema njegovom ocu.

– Šta reći o nama njegovim potomcima. Moja sestra Jelisaveta na nekoliko kilometara od Dedinja, iznajmljuje stan u jednoj višespratnici u centru, jer joj nije dozvoljeno da boravi u Belom dvoru u kojem je rođena i gde se još uvek nalaze i njene stvari. U sobu svog detinjstva može da kroči samo kao turista. Naravno da ni meni koji sam tamo živeo do puča 27. marta, nije dozvoljeno da kročim na Beli dvor, pa su moji dolasci u otadžbinu ređi i kraći nego što to, zaista, želim, tako je i sa mojom suprugom kneginjom Barbarom i sinom Dušanom. Kuću naše majke, koja je, rekao bih, najnesporniji deo imovine porodice Karađorđević, bahato je prisvojila crnogorska država za svoju ambasadu ne plaćajući godinama srpskoj državi ni dinar za to. Srpska vlada se, ipak, smatra obaveznijom prema uzurpatorima nego prema zakonitim vlasnicima – priča Aleksandar Karađorđević, koji sa porodicom živi u Parizu.

Aleksandar Karađorđević i njegova sestra Jelisaveta vode još jedan sudski proces: od slovenačkih vlasti traže povraćaj rezidencije njihovog oca, dvorca Brdo kod Kranja.

– Proces pred slovenačkim sudovima traje godinama. Pravo je na strani moje sestre i mene. Međunarodno pravo takođe, kao i sudska praksa. Ne sumnjam da će na kraju pravda biti zadovoljena, kao što nisam ni sumnjao u rehabilitaciju. Treba samo dovoljno dugo živeti – napominje Aleksandar Karađorđević.

Dalje od zamisli nije se otišlo ni sa inicijativom koju su pokrenuli Aleksandar, Jelisaveta i Dušan Karađorđević, Aleksandrov sin, da u Beogradu bude ponovo otvoren Muzej kneza Pavla – da se bogata umetnička kolekcija koju je sakupio vrati u zgradu gde je i bila pre Drugog svetskog rata, današnje Predsedništvo Srbije. I u privatnoj kolekciji knez Pavle je imao brojna vredna umetnička dela, od kojih su mnoga posle 27. marta 1941. godine ostala u različitim institucijama i privatnim rezidencijama Karađorđevića.

– Tokom proteklih šest i po decenija prema dragocenoj kolekciji moga oca postupalo se kao prema plenu. U dobroj meri upoznati smo sa stanjem umetničke kolekcije mog oca. O najvrednijim delima smo čitali na stranicama svetskih kataloga i monografija. Ipak za tačno utvrđivanje stanja svakog predmeta pojedinačno potrebno je uslova i vremena. Nadam se da će i to uskoro biti omogućeno – kaže Aleksandar Karađorđević.

(Jelena Čalija, Politika, 29. 12. 2011)