Александар Карађорђевић: Догодине сахрана кнеза Павла на Опленцу

Посмртни остаци Павла Карађорђевића могли би следеће године да буду пренети на Опленац, а већ се ради на изградњи породичне гробнице кнеза-намесника који је недавно, одлуком Вишег суда у Београду, рехабилитован. Његов син, Александар Карађорђевић, каже да је са сестром Јелисаветом пре 10 година покренуо иницијативу да посмртни остаци кнеза Павла, његове жене Олге и сина Николе почивају у Србији.

– Показало се да је та жеља неподобна и да наши мртви родитељи и брат нису добродошли на Опленцу. Као што ни ми живи нисмо добродошли на Дедињу. Ипак, надам се да ће следећа година бити година повратка кнеза Павла у отаџбину – истиче Александар Карађорђевић алудирајући на несугласице у породици Карађорђевић.

У саопштењу за јавност које је објавио поводом одлуке о рехабилитацији кнеза Павла, његов син навео је да је одлуком суда исправљена историјска и људска неправда према човеку који је тражио избављење за свој народ у безизлазу Другог светског рата, као и да је у данима када су пред нацистичком Немачком једна за другом падале европске земље, успео да издејствује споразум који ће његову земљу и народ избавити страдања.

„Нажалост, његово постигнуће срушено је већ неколико дана касније, пучем групе официра који су за туђ рачун гурнули свој народ у гротло рата. Иако је већ неколико дана после пуча било очигледно да ће он донети само зло, те да мој отац није издао свој народ и своју земљу, требало је да прође целих седамдесет година да један суд у уморној Србији донесе пресуду о његовој рехабилитацији”, пише у том саопштењу. У разговору за „Политику” Александар Карађорђевић наводи да је био уверен у позитиван исход судског поступка, али додаје да се прибојава да ће се на политичку рехабилитацију чекати још дуго, као и да је рехабилитацијом исправљена само једна у низу неправди учињених према његовом оцу.

– Шта рећи о нама његовим потомцима. Моја сестра Јелисавета на неколико километара од Дедиња, изнајмљује стан у једној вишеспратници у центру, јер јој није дозвољено да борави у Белом двору у којем је рођена и где се још увек налазе и њене ствари. У собу свог детињства може да крочи само као туриста. Наравно да ни мени који сам тамо живео до пуча 27. марта, није дозвољено да крочим на Бели двор, па су моји доласци у отаџбину ређи и краћи него што то, заиста, желим, тако је и са мојом супругом кнегињом Барбаром и сином Душаном. Кућу наше мајке, која је, рекао бих, најнеспорнији део имовине породице Карађорђевић, бахато је присвојила црногорска држава за своју амбасаду не плаћајући годинама српској држави ни динар за то. Српска влада се, ипак, сматра обавезнијом према узурпаторима него према законитим власницима – прича Александар Карађорђевић, који са породицом живи у Паризу.

Александар Карађорђевић и његова сестра Јелисавета воде још један судски процес: од словеначких власти траже повраћај резиденције њиховог оца, дворца Брдо код Крања.

– Процес пред словеначким судовима траје годинама. Право је на страни моје сестре и мене. Међународно право такође, као и судска пракса. Не сумњам да ће на крају правда бити задовољена, као што нисам ни сумњао у рехабилитацију. Треба само довољно дуго живети – напомиње Александар Карађорђевић.

Даље од замисли није се отишло ни са иницијативом коју су покренули Александар, Јелисавета и Душан Карађорђевић, Александров син, да у Београду буде поново отворен Музеј кнеза Павла – да се богата уметничка колекција коју је сакупио врати у зграду где је и била пре Другог светског рата, данашње Председништво Србије. И у приватној колекцији кнез Павле је имао бројна вредна уметничка дела, од којих су многа после 27. марта 1941. године остала у различитим институцијама и приватним резиденцијама Карађорђевића.

– Током протеклих шест и по деценија према драгоценој колекцији мога оца поступало се као према плену. У доброј мери упознати смо са стањем уметничке колекције мог оца. О највреднијим делима смо читали на страницама светских каталога и монографија. Ипак за тачно утврђивање стања сваког предмета појединачно потребно је услова и времена. Надам се да ће и то ускоро бити омогућено – каже Александар Карађорђевић.

(Јелена Чалија, Политика, 29. 12. 2011)