Aleksandar Dikić: Ustav je važniji i od političkih razmirica i od EU. Zaokruživanjem „NE“ stavljamo do znanja Vučiću šta mislimo o njegovoj desetogodišnjoj devastaciji Srbije

Zbunjujuće mnoštvo događaja ostavlja prosečnog birača u nedoumici kome pre da veruje, sebi i svojim očima ili hvalisavim demijurzima stvarnosti koji manipulišu jakim rečima u nedostatku jakih argumenata.

Navikli smo na psihodelične konferencije za medije aktuelnog predsednika države, ali iznenađuje sklonost opozicionih lidera da nevešto imitiraju vlasnika srpskog imaginarijuma.

Uzdizanje iznad ravni stvarnosti nespretno vodi ka proizvoljnim kalkulacijama.

Previše je proizvoljnosti, površnosti, primitivnog marketinga i statističke alhemije u prognozama da je 3. april dan kada Vučić 2022. poput Prozora 1943. „mora pasti“.

U pravu su oni koji taj dan markiraju kao „Dan D“, ali treba na vreme upozoriti mobilisano građanstvo da je Hitler ostao na vlasti i pružao tvrdoglavi otpor još skoro godinu dana nakon čuvenog desanta.

Dan D nije osvajanje Rajhstaga, on treba biti anticipiran kao Dan početka Vučićevog kraja, a ne sam kraj.

Nijedno istraživanje ne daje realnu nadu da opozicija može pobediti na parlamentarnim i predsedničkim izborima, makar i izborila famozni drugi krug.

U najgoroj varijanti Vučića mogu (ne)očekivane nedaće i društveni potresi lišiti land-slide pobede, ali će on taj manjak glasova lako nadoknaditi u revanšu.

Razlog tome je po njega povoljna disperzija glasova, jer pristalice desničarskih organizacija većinski gravitiraju ka SNS-u, pošto su tradicionalno nepoverljivi prema „žutim“ kandidatima maskiranim u patriotske odore, a još tradicionalnije potkupljivi, što Vučić majstorski zna da iskoristi.

Logika političke taktike nalaže da ono za šta se boriš treba da predstavlja realan cilj.

Opozicija je bez većih posledica napravila salto mortale i prebacila se iz bojkot moda u grupaciju stranaka spremnu na institucionalni vid borbe i otpora.

U tom savezu ne postoji ni idejna čvrstina, ni kolektivna solidarnost, ni međusobno poverenje ad hominem, ali je svest o pogubnosti opstanka ove garniture na vlasti dovoljan kohezivni faktor za sinhronizovano delovanje u gotovo nemogućim uslovima.

Psihoza ćorsokaka spojila je nagomilano narodno nezadovoljstvo i odbačenu političku elitu. Zaključak je jedan – velike krize rešavaju se velikim zaokretima.

Bojkot više nije opcija i njega zagovaraju oni koji se skrivaju iza radikalističkog oportunizma.

Zapaljivim frazama prikriva se jalova pasivnost koja je dokaz nemoći onih koji se svesno izoluju od realnosti.

Nikome ne odgovara da se radikalizam pretvori u apsolutni princip i nijedna vlast koju instalira ulica ne može biti sigurna u svoj legitimitet. Stihijom nekontrolisanih događaja neretko „ulične“ vlade završe upravo  na ulici, a revolucije u rukama novih Kromvela i Napoleona.

U ovom trenutku zadatak tradicionalnih stranaka jeste efikasna sinteza revolucionarnog entuzijazma i racionalnog realizma.

Bojkot pretvara opoziciju u bespomoćnog posmatrača, a dugotrajnije nasilne demonstracije u subjekat van zakona.

Zato je neophodno da ovaj moralni bankrot vlasti zbog koruptivnog projekta „Jadar“ ne ostane „bura u čaši“ koja se prosula na blokiranim mostovima, već oluja u leđa opozicionoj javnosti koja treba da traje barem do aprila.

Lideri opozicije moraju ličiti na one koji su sišli sa visina odakle se vidi sloboda, odakle se nazire obećana zemlja u koju želimo da odvedemo zarobljeni narod.

Iako je puno dokaza da se ovaj režim sprema za neprekidno trajanje, Srbiju nezaustavljivo zahvata napad besnila koji preti da čitavo društvo izvadi iz ležišta.

Ako je opozicija odustala od gerilskog načina borbe, ili je istom pridodala i marš kroz institucije, onda je neshvatljiv bojkot referenduma koji režim koristi kao pokaznu predizbornu vežbu, ali i obrazac za mnogo veće hirurške zahvate nad društvenim ugovorom.

Ovakva odluka može biti doneta iz dva razloga i oba su pogrešna.

Prvi je – nelegitimnost skupštine koja je raspisala referendum. Očigledna je kontradiktornost u tom stavu, jer isti ti legalisti izlaze na izbore koje organizuju i sprovode članovi RIK-a izglasani većinom te „nelegitimne“ skupštine.

Drugi – referendum je nastavak reforme pravosuđa koja se sprovodi zbog evropintegracija, protivnici referenduma indirektno su protivnici EU.

Ovde nema kontradiktornosti, ali ima beskičmenjaštva.

Nama je Ustav važniji i od političkih razmirica i od EU.

Ustav se donosi i menja u demokratskoj atmosferi, a ne u okolnostima hladnog građanskog rata čija temperature neprekidno raste. Ustavne promene su izraz društvenog konsenzusa i potrebe da se kodifikuje normativni napredak u određenim oblastima. One ne smeju biti posledica diliveri-dila komprandorske vlade i briselskih nalogodavaca.

Mi ovim činom ne guramo EU prst u oko, već taj prst stavljamo na čelo da bismo dobro razmislili o našem budućem partnerstvu koje može funkcionisati samo na ravnopravnim osnovama.

Zaokruživanjem NE jasno stavljamo do znanja Vučiću šta mislimo, ne o njegovoj navodnoj reformi pravosuđa, već o njegovoj desetogodišnjoj devastaciji Srbije.

To NE je upućeno i onim birokratskim kalkulantima iz Brisela kao opomena da se autokratije ne mogu šminkati makar šminkeri imali EU-komesarsku licencu i upotrebljavali najkvalitetnije pudere.

Vaše koruptivno ulepšavanje  šešeljoidnog naj-Evropljanina traje isuviše dugo, konačni rezultat tog maskiranja je tragikomični klovn u razbijenom srpskom ogledalu koje vi pokušavate da ignorišete.

Kada je reč o izborima, treba imati racionalne ambicije i neuzdrmanu volju.

Rezultat koji bi Srbiju vratio na sporedni, ali definitivni kolosek promena bila bi pobeda u Beogradu, trećina poslaničkih mandata u opozicionim rukama i drugi predsednički krug. Sve iznad toga bio bi dar od Boga, sve ispod toga značilo bi da ne treba korenito promeniti vlast, već korenito i sistemski promeniti opoziciju.

(Autor je lekar, član Glavnog odbora DS)

(Danas)

Videti još: Đorđe Vukadinović: Nije beznačajno, nije gotovo i nije svejedno. Izaći na referendum i glasati „NE“; Sreto Malinović: Ovoj vlasti ne treba dozvoliti da menja ni skupštinski jelovnik, a kamoli Ustav