Александар Дикић: Како ћете да организујете државу, када нисте у стању да организујете протест?

Желео сам да будем део опозиционог покрета, да будем активни члан странке, део њене организационе структуре, да је идеолошки усмеравам, медијски промовишем. Желео сам да поделим с људима осећај заједништва, солидарности, унутрашње снаге коју еманира морални императив и урођена правдољубивост. Желео сам да макар и згажен оставим неки траг у времену, да остане записано, да се не заборави, и то у овом оловном времену које троши најбоље године мог живота, године које ће појести скакавци, пацови или смрдибубе, свеједно.

Нисам успео. Изгледа да опозицији не треба ни помоћ, ни излечење, већ мртвозорник. Уочавајући сигурне и несигурне знаке њеног нестајања, стрепим да је најсврсисходније што пре прогласити време смрти, како би њен крај могао да буде покушај новог почетка.

Несигурне и ране знакове смрти можемо видети готово свакодневно. Престанак рада мозга и срца показали су на последњим изборима.  Јер само неко без трунке мозга у глави може да прихвати постојеће изборне услове, а после да се жали на изборну крађу, само неко без срца и душе се може поделити на оне који делимично бојкотују изборе и оне који се после поделе надају победи. Мртвачка млитавост траје годинама уназад, а када их задеси неки ванредни друштвени догађај који би могао да буде социјални окидач, онда наступа мртвачка укоченост, онда постају мајстори изговора или шампиони пропуштених прилика.

Мрље на биографијама лидера могу заварати да су мртвачке, али нису, то су ожиљци њихове сумњиве прошлости. Лешне промене у виду труљења, распадања и мумификације чак ни не покушавају да сакрију. Распадају се посилничке групе, труле тек створене партијске организације, отпада двоцифрени број одбора, док се остатак мумифицира, увотава, окамењује, затворен за нове људе, за нове идеје, за нови импулс.

Уместо борбеног, прикладније би било пустити посмртни марш на следећем „опозиционом“ скупу. 

Остаје само варљива нада да је ова смрт или клиничка или привидна. Да је ово стање витае минимае, да су основне животне појаве редуковане на минимум и да је могуће поновно успостављање нормалног функционисања опозиционог организма.

Грешке које се циклично понављају убијају вољу за пружање отпора, гасе жељу за наставак борбе која траје већ дванаест година. Сваки протест, насилан или не, организован је исто, трајао исто и завршавао се исто. Био он насилан или не, масован или не, организован или не. Окупљени народ обично обезглављен, бесан, раздражен, огорчен и на власт и на опозицију, жељан промене, тражи, захтева да га неко повреде у бољу будућност, да неко проговори у његово име, да се неко избори за његова права. Уместо тога добије бесплатну шетњу која га умара и психички и физички, тај умор онда бес претвара у очајање, раздраженост у фрустрацију.

Са друге стране, ако се незадовољство претвори у неконтролисану силу онда се први талас усмери на неку од институција-градска кућа, народна скупштина, зграда Председништва… Никако да се схвати да је режим већ проучио све могуће потезе супротне стране и спремио одговарајући одговор. Једино на шта нема одговор јесте масовност и одлучност, а та два вектора никако да се споје у један већ годинама. Код оних који имају одлучност недостаје бројност, код оних који су бројнији, нема одлучности, храбрости, спремности на жртву. На улици се пре свега тражи одлучност, масовност је пожељна, али не и неопходна, јер неколико хиљада добро обучених и утренираних довољно је за почетак револуције, за њен почетак, не и за потпуно извођење. На изборима се тражи масовност, недостатак храбрости може се надоместити правом на тајним гласање.

На жалост опозиција обично замени ове појмове, па је одлучна,  лажно самоуверена пред изборе за које унапред зна да ће изгубити, а изгубљена, млитава, неорганизована на улици чија правила не разуме, не прихвата и одбија да научи.

Пораз у Новом Саду не престаје да боли, да пече, осећај да је повод за протест упрљан, злоупотребљен, обесмишљен. Чак и да је то дело „убачених појединаца“, они који траже одговорност од власти, нису способни да се суоче са сопственом одговорношћу. Скуп који сте организовали дужни сте да обезбедите! Сваки корак тог догађаја морали сте унапред да припремите, организујете, да предупредите све нежељене опције, да избегнете све „нагазне“ мине. Овако, режим је успео да скрене истраживачке рефлекторе са себе и усмери их на „насилнике, изгреднике, терористе“, да уместо да хапси министре, надзорне органе, извођаче и пројектант, хапси омладину, активисте, одборнике.

Ко ће поново поћи за вама када сатима немо стојите док маскирани хулигани не руше Скупштину града, већ руше протест. Ко ће поћи за вама када је међу онима који бацају каменице део народа који је изабрао да уместо поред вас, стане уз њих, уз хулигане, јер им накупљени бес не дозвољава да буду пасивни посматрачи, бес их покреће, тера напред, макар и у грешку. Не желе људи да стоје поред вас, да лешинаре, буквално лешинаре са вама, јер сте гледали шта ће се догодити и у зависности од тока догађаја да извучете корист за себе, свој покрет или партију. 

Како ћете сутра организовати државу, када нисте способни да организујете протест?

Остаје варљива нада. Остају нове прилике, нови покушаји. Наша нада је у томе да знамо да морамо успети, њихова нада (опозиције) је у томе што знају да нећемо одустати.

Идемо даље.

Др Александар Дикић

(безцензуре.рс)