Aleksandar Čepurin: U ovom trenutku Rezolucija 1244 treba da bude polazište za pregovore o Kosovu, dalje u procesu Rusija će podržati Srbiju koja će sama odrediti svoje interese, poziciju i mogućnosti

 Kosovsko pitanje je veoma komplikovano i baš zato je rešenje teško vezivati za datume i reći da će se postići „do ponedeljka“, niti je moguće da bude doneto preko noći i u kuloarima, poručuje ambasador Rusije u Beogradu Aleksandar Čepurin. U intervjuu za Sputnjik on ističe i da je platforma koju je nedavno donela Priština potpuno nerealna.

Često kažu da se Krim i Kosovo mogu porediti, a neki na Zapadu čak smatraju da je za Rusiju korisno ako Kosovo bude nezavisno. Mogu li se naći sličnosti između ta dva slučaja?

— Sa pravnog stanovišta to su dve potpuno različite stvari i po karakteru, i po posledicama. Zbližava ih jedina ispravna formula: Krim je Rusija, a Kosovo je Srbija. Sve ostalo je nategnuto. Videli smo kako su sponzori odvajali Kosovo, bilo je tu laži, bombardovanja, čiju ćemo 20. godišnjicu obeležiti 24. marta. Znamo i za čistke, izbeglice, proterivanje nealbanaca iz pokrajine. Zato je veoma teško praviti poređenja na tom planu. U izvesnoj meri nastavlja se takva oštra i avanturistička taktika koja nikog ne štedi — uzmite sankcije, te stopostotne carine. Ne sećam se slučaja da je neko ko smatra da je za pregovaračkim stolom pokušavao nešto tako divlje. To je svojevrsno bombardovanje, samo ekonomskim putem. Tako se ne postupa s partnerima. A platforma je iz iste kategorije. Ako smo pre nekoliko nedelja čuli da predsednik Srbije kaže da je nekakav dogovor svetlosnim godinama daleko, kad vidimo kakvu je platformu Priština predložila on je još dalje.

Nedavno smo čuli prvi put od nekog evropskog zvaničnika — izvestioca Evropskog parlamenta za Srbiju Dejvida Makalistera — da ima smisla uključiti Rusiju u dijalog Beograda i Prištine. Kako to vidite?

— Teško mi je da to komentarišem, jer svaki dan dolazi neki zvaničnik sa Zapada. Ko je on, kakva ovlašćenja ima, potpuno je nejasno. Kao što je potpuno nejasno i u čije ime iznosi taj predlog.

Pod kakvim uslovima bi Rusija prihvatila taj predlog — kad bi to predložio Beograd ili recimo UN?

— Mislim da predlog može doći i od Beograda, i od UN. Stvar je u tome što je vrlo malo toga konkretno. Šta se predlaže, kako se vidi rešenje. To što čak i ljudi koji su tradicionalno antiruski i antisrpski predlažu uključivanje Rusije takođe svedoči o nekim geopolitičkim promenama, ali i o njihovoj nemoći. Zato bi hteli neki format koji bi realno mogao da dovede do nekih sporazuma. Međutim, videli smo na briselskim pregovorima ko je koga prevario i ko ništa nije ispunio. Ono što je Srbija trebalo da uradi uradila je, ono što je trebalo da uradi druga strana nije uradila. Zato je prirodno da mora da postoji solidno osiguranje u slučaju postizanja sporazuma koji je inače daleko hiljadama svetlosnih godina.

 Jasno je, ipak, da bez Rusije rešenja neće biti, jer ono svakako mora da se vrati u UN…

— U svakom slučaju. U ovom trenutku je jedino međunarodno pravno rešenje Rezolucija 1244. Jedno vreme su smatrali da je ona zastarela, a zapravo to je jedino rešenje i osnova je za rešenje. Naravno, ako se pitanje pokrene u nekom pravcu shodno tome biće potrebna nova rezolucija Saveta bezbednosti u kojoj će, što je pozitivan momenat za Srbiju, učestvovati i Rusija i Kina, koje imaju nedvosmislen pristup kosovskom rešenju i teritorijalnom integritetu Srbije. Pitanje je svakako vrlo složeno i teško ga je vezivati za datume, reći: „Da se uradi do ponedeljka“. To je i pitanje garancija, jer možete se nešto dogovoriti, a onda će kasnije biti teško garantovati da će to biti i sprovedeno.

Rešenje se čak ni ne nazire, a ima mnogo predloga, pa i razgraničenje, razmena teritorija. Šta je za Rusiju okvir pregovora?

— U ovom trenutku polazište za pregovore za sve treba da bude Rezolucija 1244. Dalje se u procesu pregovora orijentišemo na srpsku stranu, koja određuje u kojoj meri su ispunjeni njeni interesi. Mi bezuslovno podržavamo Srbiju, a Srbi će sami odrediti svoje interese, svoju poziciju i svoje mogućnosti. To ne može biti doneto neočekivano i u kuloarima, to je teško zamisliti. A jasno je šta hoće neki sponzori Prištine — brzu kapitulaciju, ali to je pitanje koje teško da može da odgovara Beogradu.

Kad je reč o „Turskom toku“, očekujete da Srbija postane tranzitna zemlja. Znamo da je Južni tok propao zbog odluke Brisela. Ima li razloga da strahujemo da će u poslednjem trenutku neko pokušati da spreči i ovaj projekat?

— Razlozi uvek postoje, ali nije novost da tranzit gasa preko Ukrajine prestaje 31. decembra 2019. godine. Gas će faktički u najskorije vreme već stići u Tursku, a „Gasprom“ ima razne varijante kuda dalje može da ide, ali postoji stav da treba da ide preko Bugarske i Srbije i ka Mađarskoj. U tom slučaju Srbija zaista postaje zemlja tranzita koja može da zarađuje na račun tranzita gasa i u tom smislu će biti na dobitku. To je ozbiljno pitanje, a postoje svi razlozi da takav tranzit startuje početkom 2020. godine. I to je interes svih zemalja, a uveren sam da je to i interes EU. A uvek će se naći protivnici koji će pokušavati da zaplaše ili da učine nešto da se to ne desi. Tu je potrebno razumevanje sopstvenih interesa i čvrstina pozicije, ali mislim da su toliko veliki interesi tranzitnih zemalja da je realizacija projekta veoma realna.

U ovom trenutku polazište za pregovore za sve treba da bude Rezolucija 1244. Dalje se orijentišemo na srpsku stranu, koja određuje u kojoj meri su ispunjeni njeni interesi. Mi bezuslovno podržavamo Srbiju, a Srbi će sami odrediti svoje interese, svoju poziciju i svoje mogućnosti. To ne može biti doneto neočekivano i u kuloarima

Pred nama je 20. godišnjica agresije NATO-a na SR Jugoslaviju. Ovih dana je Savet Federacije usvojio izjavu u kojoj osuđuje tu agresiju. U čemu je njen značaj?

— Bombardovanje je bilo veoma važan događaj koji moramo da pamtimo i posle 20 i još za 50 i više godina. Posle Jugoslavije došli su drugi veoma slični događaji po sličnim scenarijima: svrgavanje vlasti, pokušaji da se nametne dominacija, da se stvori situacija u kojoj će upravljati ambasade, ali i da se iscede sokovi. Time se zemlje pretvaraju u pustinju, uzmite recimo Irak i Libiju za primer. A možemo samo da se divimo hrabrosti srpskog naroda koji se tome usprotivio. To je bila velika tragedija za srpski narod i zemlju i to je bio početak čitave serije sličnih akcija u čitavom svetu, kojima, nakon što im to nije sasvim uspelo u Ukrajini i Siriji, dolazi kraj. Taj datum moramo da pamtimo zato što je to bio događaj svetskog značaja i da učinimo tako da se to ne ponovi u budućnosti.

Može li ta izjava Saveta Federacije postati polazište za neke druge akcije osude onih koji su izvršili agresiju na našu zemlju?

— Svakako da je bilo kakav dokument Saveta Federacije veoma ozbiljan. On je osmišljen, neekstremistički, odmeren i daje osnova za razmišljanje i bolje razumevanje onog što se dogodilo. U Rusiji vole Srbiju i dive se junaštvu koje je Srbija pokazala u toj neravnopravnoj konfrontaciji. Te datume ne smemo zaboravljati i iz njih treba izvlačiti pouke.

(Sptunjik)