Aleksandar Apostolovski: Tito, Sloba i kandidati

Sede Tito i Sloba u večnim lovištima, ispijaju dupli viski s ledom i posmatraju sa visine mangupe u svojim redovima. Kako se bliži Đurđevdan, duhovi velikih crvenih poglavica SFRJ i Srbije sve više borave u predsedničkim kandidatima. Sloba kao da sluša samog sebe.

– Ako neko hoće da vas bije, moraće prvo da bije mene, kao predsednika Srbije – izjavljuje Tomislav Nikolić u Kosovskoj Mitrovici, reciklirajući staru Miloševićevu rečenicu koja ga je, pravo sa Kosova ravnog, katapultirala na predsednički kanabe. Tomina izjava dokazala je neoborivost prvog zakona srpske politike: čim kročiš na Kosovo, postaneš „on”.

Ali taj politički egzorcizam, isterivanje Slobe iz Tome, trajao je dok Nikolić nije svratio u Novi Pazar. Ritual je uspeo, pa se Nikolić usprotivio izborima na severu Kosova. Potom se sreo sa Vučićem i Rudolfom Đulijanijem, da postane potpuno siguran da je zagledan u dve stvari: budućnost i futuristički grad na vodi, nejasno samo koji: onaj Milana Beka u Luci „Beograd” ili drugi koji su Mrkonjić i socijalisti promovisali još u onom veku.

Dolazak dinosaurusa američke politike i nekadašnjeg omiljenog gradonačelnika Njujorka, ukratko, svetske face, u goste Vučiću, izazvao je pravu pometnju u srpskoj politici. Da, kojim slučajem, postoji život i posle života, Sloba bi bio prilično zbunjen: njegov nekadašnji ministar informisanja tokom rata sa NATO, domaćin je republikancu koji se zalagao da nas Ameri bombarduju i još pošalju kopnene trupe i okupiraju. Demokrate su, sa druge strane, nabacile patriotsku karmu, tako da je Dragan Đilas, onaj isti koji je tokom studentskih protesta skresao svašta Slobi u brk, odlučno i dostojanstveno, „njegovim” tonom, podsetio kako je Đulijani hteo da nas betonira, ali ne tako što će da asfaltira Karađorđevu ulicu.

Potom je gradonačelnik poželeo Đulijaniju srećan put. I, odmah se video sa Miletom Dodikom, originalnim primerkom Srbina od koga mlađi uvek mogu da nauče kako da te istovremeno podržavaju i Klinton i Sloba, i Đinđić i Koštunica, i Boris i Toma.

I Ivica Dačić sve češće pominje Slobu, naročito kada je pored njega Mrkonjić, ali je u Užicu shvatio da je bolje da u njemu ipak boravi duh dugovečnijeg vladara. Pošto je dugo vremena bio komandant Radničkog bataljona socijalista, pa zbog njega SPS zaista nije pao, Ivica je odlučio da baš u svetom partizanskom mestu, Užicu, sam sebi prišije maršalske epolete.

Verovatno je Ivica doživeo reinkarnaciju posle susreta sa Dobricom, pa sada, kao politički kentaur, pola Sloba–pola Tito, jednako žestoko uzvikuje ka Tomi i Borisu: „malo morgen” i „smrt fašizmu”. Između redova, to znači: „biću premijer”.

To da bi Tito 6. maja pobedio već u prvom krugu, pa makar iskopali Dražu i istovremeno ga rehabilitovali, a potom sahranili u četničkoj kući cveća, shvata i pragmatični Lala. Zato ravničar Čanak nostalgično i antifašistički, s borbenim duhom i pogledom komesara Šeste ličke koji se sprema na juriš preko Kozare, svira melodiju „Mlada partizanka (Vojvođanka)…!”.

Tadić se, davno pre kampanje, održavanjem jubilarne konferencije nesvrstanih u Beogradu, pridružio „titonostalgičarima”. Za Broza ga vezuje još jedna stvar. Obojica imaju svog Đilasa.

Ako ipak osvoji treći mandat, Tadić neće biti politički dugovečan kao Tito, ali će vladati 13 godina. Dakle, tri godine duže od Slobe. Tako bi Boris, po trajanju međ Srbima, stao u počasni stroj, odmah do maršala.

Prvu stvar da se približi tom cilju već je uradio. Pogurao je kampanju na „fijatovu” vuču, jer se Italijani po pravilu pojavljuju u Kragujevcu na svake četiri godine. Tačni su kao sat, investiraju taman usred kampanje. S tim da je ovoga proleća Mlađa virio iza ograde. Potom je Boris istrčao pet kilometara na Beogradskom maratonu, pokazujući najmanje dve stvari: da u istom danu može da pretrči Božu Đelića, a potom da se, samo posle nekoliko sati, pojavi u Hanoveru, na otvaranju sajma tehnike, u špaliru postrojenih zvanica pred glavnokomandujućom briselskog i carstva nemačkog Angelom Merkel.

(Politika)