Александар Апостоловски: Тито, Слоба и кандидати

Седе Тито и Слоба у вечним ловиштима, испијају дупли виски с ледом и посматрају са висине мангупе у својим редовима. Како се ближи Ђурђевдан, духови великих црвених поглавица СФРЈ и Србије све више бораве у председничким кандидатима. Слоба као да слуша самог себе.

– Ако неко хоће да вас бије, мораће прво да бије мене, као председника Србије – изјављује Томислав Николић у Косовској Митровици, рециклирајући стару Милошевићеву реченицу која га је, право са Косова равног, катапултирала на председнички канабе. Томина изјава доказала је необоривост првог закона српске политике: чим крочиш на Косово, постанеш „он”.

Али тај политички егзорцизам, истеривање Слобе из Томе, трајао је док Николић није свратио у Нови Пазар. Ритуал је успео, па се Николић успротивио изборима на северу Косова. Потом се срео са Вучићем и Рудолфом Ђулијанијем, да постане потпуно сигуран да је загледан у две ствари: будућност и футуристички град на води, нејасно само који: онај Милана Бека у Луци „Београд” или други који су Мркоњић и социјалисти промовисали још у оном веку.

Долазак диносауруса америчке политике и некадашњег омиљеног градоначелника Њујорка, укратко, светске фаце, у госте Вучићу, изазвао је праву пометњу у српској политици. Да, којим случајем, постоји живот и после живота, Слоба би био прилично збуњен: његов некадашњи министар информисања током рата са НАТО, домаћин је републиканцу који се залагао да нас Амери бомбардују и још пошаљу копнене трупе и окупирају. Демократе су, са друге стране, набациле патриотску карму, тако да је Драган Ђилас, онај исти који је током студентских протеста скресао свашта Слоби у брк, одлучно и достојанствено, „његовим” тоном, подсетио како је Ђулијани хтео да нас бетонира, али не тако што ће да асфалтира Карађорђеву улицу.

Потом је градоначелник пожелео Ђулијанију срећан пут. И, одмах се видео са Милетом Додиком, оригиналним примерком Србина од кога млађи увек могу да науче како да те истовремено подржавају и Клинтон и Слоба, и Ђинђић и Коштуница, и Борис и Тома.

И Ивица Дачић све чешће помиње Слобу, нарочито када је поред њега Мркоњић, али је у Ужицу схватио да је боље да у њему ипак борави дух дуговечнијег владара. Пошто је дуго времена био командант Радничког батаљона социјалиста, па због њега СПС заиста није пао, Ивица је одлучио да баш у светом партизанском месту, Ужицу, сам себи пришије маршалске еполете.

Вероватно је Ивица доживео реинкарнацију после сусрета са Добрицом, па сада, као политички кентаур, пола Слоба–пола Тито, једнако жестоко узвикује ка Томи и Борису: „мало морген” и „смрт фашизму”. Између редова, то значи: „бићу премијер”.

То да би Тито 6. маја победио већ у првом кругу, па макар ископали Дражу и истовремено га рехабилитовали, а потом сахранили у четничкој кући цвећа, схвата и прагматични Лала. Зато равничар Чанак носталгично и антифашистички, с борбеним духом и погледом комесара Шесте личке који се спрема на јуриш преко Козаре, свира мелодију „Млада партизанка (Војвођанка)…!”.

Тадић се, давно пре кампање, одржавањем јубиларне конференције несврстаних у Београду, придружио „титоносталгичарима”. За Броза га везује још једна ствар. Обојица имају свог Ђиласа.

Ако ипак освоји трећи мандат, Тадић неће бити политички дуговечан као Тито, али ће владати 13 година. Дакле, три године дуже од Слобе. Тако би Борис, по трајању међ Србима, стао у почасни строј, одмах до маршала.

Прву ствар да се приближи том циљу већ је урадио. Погурао је кампању на „фијатову” вучу, јер се Италијани по правилу појављују у Крагујевцу на сваке четири године. Тачни су као сат, инвестирају таман усред кампање. С тим да је овога пролећа Млађа вирио иза ограде. Потом је Борис истрчао пет километара на Београдском маратону, показујући најмање две ствари: да у истом дану може да претрчи Божу Ђелића, а потом да се, само после неколико сати, појави у Хановеру, на отварању сајма технике, у шпалиру постројених званица пред главнокомандујућом бриселског и царства немачког Ангелом Меркел.

(Политика)