Абдулах Гул: Колико год је Истанбул важан, и Београд је капија за Европу

Анкара – Свет је деценијама Турску цинично поредио са „човеком јаких мишица, празног стомака, малог мозга и слабог срца”. Абдулах Гул (61) данас је председник политички стабилне државе која се бави јединственим експериментом повезивања демократије, глобализације, модерности и ислама. Гул је у време док је био на листи Партије правде и развоја, која већ деценију управља земљом у складу са својом умереном исламистичком агендом, био премијер и шеф дипломатије. За 11. председника Турске изабран је августа 2007. као први шеф државе у модерној историји Републике који је отворено саопштио своју приврженост исламу. Турска је у међувремену постала друга најбрже развијајућа економија света прерастајући у силу – не само због друге највеће армије у НАТО-у – са великим спољнополитичким амбицијама уласка у ЕУ и приближавања регионима Блиског истока, Кавказа и Балкана. Председник Гул примио ме је у председничкој палати Чанкаја у Анкари. Интервју је уместо предвиђених 45 минута трајао сат и по, обухватајући теме билатералне сарадње Србије и Турске, Балкана, Турске и Блиског истока као и неких унутрашње политичких тема.

Господине председниче, уз економско чудо у временима глобалне кризе, са стабилном владом и разним, често сасвим независним спољнополитичким иницијативама, Турска је стекла поштовање света, Европе и региона. Данас је Турска прижељкивани партнер како на Западу тако и на Истоку. Како видите улогу Турске на Балкану?

Турска је балканска земља. Та чињеница се не сме заборавити гледајући из историјског и европског аспекта. То је јако важно са становишта стабилности и мира. Нама је то богатство. Прво, јер се делом налазимо на Балкану, друго, јер имамо дубоке историјске везе. Многе породице које живе овде дубоко су ослоњене на Балкан, тамо имају родбину, постоје велика пријатељства између наше земље и Балкана. Моја визија Балкана је следећа: интегрисан у евроатлантске институције, демократски, слободан, економски обогаћен. Ради се о региону преко кога пролазе важни енергетски и саобраћајни коридори. Тако се ми сви скупа интегришемо. Колико год је Истанбул важан, и Београд је капија за Европу. Једна велика престоница. У Сарајеву видимо мултикултуралност, мултирелигиозност. И други главни градови имају неку специфичност која их карактерише.

Колико је Турска, не на индивидуалном већ на институционалном нивоу, информисана око Балкана. Имам утисак да турски медији, са неким изузецима, не испољавају превелики интерес за Балкан?

Турска и њена средства информисања увек прате збивања на Балкану мада је можда, у последње време, због превирања на Блиском истоку, посебно у Сирији, фокус окренут на ту страну. Што не значи да не пратимо оно што се догађа на Балкану. Ми смо чланица свих институција које се баве Балканом. У некима смо укључени на нивоима председника или министара, некима председавамо по ротационом принципу. Институционално се осећамо веома балкански. У свим нашим већим градовима имате лобије појединих балканских држава. Зато препоручујем свим председницима балканских земаља да посете Турску не само званично, већ и незванично, и да добро користе те своје лобије у овој земљи. Посебно се то односи на развој и унапређење економских односа.

Анкара посредује у региону. Представила се као заштитник босанских муслимана у разговорима са босанским Србима и Хрватима. Помогла је споразуму Београда и Сарајева око Сребренице. Понудила услуге добре воље око Косова. Шта су највеће препреке које и даље стоје на путу пуне нормализације односа у региону?

Добро нам је познато колико је Балкан мултиетничка и мултикултурална средина и свесни смо свих проблема и потешкоћа које су се раније догађале. Али, уколико истражите корене свих на Балкану видећете да се они тамо негде у даљини спајају или укрштају. Ако бисте ишли јако далеко, могли бисте да наиђете не велика изненађења. Мислимо да се не треба бавити малим проблемима, већ разматрати шире димензије. Када се оне реше, биће решени и ти мањи проблеми. Управо због тога сматрамо да ће приступањем евроатлантским интеграцијама и институцијама створити нека врста кишобрана па ће у оквиру тих институција полако ишчезавати сви ти ситни проблеми. Морамо да под тим кишобраном идемо скупа и гледамо ка будућности. Радимо на томе да се питања реше. Зато постоји наша трилатерала која је први састанак одржала у Истанбулу на нивоу председника Србије, БиХ и Турске, други у Карађорђеву, а сада је пред нама трећи скуп који ће се одржати у БиХ.

Да ли је такав приступ у функцији турске дипломатске иницијативе да се БиХ укључи у Акциони план чланства у НАТО на предстојећем самиту алијансе 20–21. маја у Чикагу?

Не само то. Ми смо за придруживање свих балканских земаља. Неке су већ приступиле, неке су на путу, а ако БиХ уђе у НАТО онда ће то бити од интереса и за Србе, и за Бошњаке и за Хрвате у БиХ.

Тај процес евроатлантских интеграција подразумева да се неке ствари претходно реше. Сви се слажу да је БиХ још далеко од тога да функционише као мултиетничка, мултикултурална држава. Самим тим успорено је њено приближавање ЕУ или НАТО-у. Тако се они „мањи проблеми” које помињете појављују као велике препреке које не дозвољавају решења.

Не може бити аутоматског прикључивања НАТО-у. То ће ићи постепено, што подразумева јачање узајамних односа и поштовања, јачање суживота. На тај начин ће се све више смањивати могућност сукоба. Ствараће се сигурнија и мирнодопскија атмосфера. Вама је познато да чак и у најмањем селу, где је етничка структура иста, долази до сукоба. Горња и доња махала се препиру. Увек има тога.

Да ли се слажете са оценом да постоје три неуралгичне тачке Балкана: Косово, око кога се преговара, БиХ, зато што није успостављена као функционална држава, и Македонија због етничког конфликта?

Тачно. То су теме које могу да запале и распламсају ситуацију, али та ватра би се гасила евроатлантским интеграцијама. Што се више напредује ка НАТО-у и ЕУ, то је мања вероватноћа да пожар буде велики. Проблеми морају да се решавају уз правду, право и међусобно поштовање.

Покушавајући да промовише политику „нула проблема са суседима”, шеф турске дипломатије једном је рекао: „Као Турчин, ја сам Европљанин у Бриселу, или Ирачанин у Багдаду, Бошњак у Сарајеву, или Самарканђанин у централној Азији. То нису конфликтни идентитети”. Неки те речи користе да оптуже Турску да спроводи политику тзв. неоосманизма, укључујући економску и културну „инвазију”. Шта можете да кажете на то?

Често чујемо такве коментаре. То није реално. Ми немамо такве намере. Овде се ради о народима и људима који су историјски некада били везани. Ми данас стојимо на две стране тог моста. Циљ је јачање бољег живота на обе стране. Ако говоримо о експанзионистичким намерама онда не можемо да говоримо о свим тим осталим стварима, о сарадњи. Наравно, само уколико постоји обострана воља, обострани интерес. Ми без обзира на број становника поштујемо суверенитет балканских земаља.

Да ли се слажете да у региону који има много историје по глави становника постоје стереотипи који опстају, који су опасни. Има ли довољно напора да се они уклоне?

Мислим да је исправније фокусирати се на будућност него да расправљамо о неким стварима које су се догодиле у историји. У прошлости је било и слатких и горких тренутака и то су реалности. Оно што се догодило не можемо да изменимо. Ово не важи само за Балкан. Зар је неко могао да помисли да ће једног дана Француска и Немачка наступати заједно. Нико не сме да буде заточеник прошлости.

Поменули сте Немачку и Француску. Лично не верујем у теорије спонтаности. Да је помирење било препуштено француском и немачком народу сумњам да би данас било ЕУ. Радило се о мудрости и визијама лидера. Да ли верујете да је и на Балкану изузетно важно добро лидерство?

Сасвим сте у праву. Бити лидер или председник не значи једноставно манипулисати осећањем народа, већ га водити напред у боље сутра. Када гледамо на Балкан, можемо апсолутно да закључимо да је Србија кључна земља на Балкану. Нисам то први пут рекао. Зато придајем велики значај односима Турске и Србије. О томе сам често разговарао са председником Борисом Тадићем.

Турска је успоставила блиске политичке везе са Србијом, а обе стране показују жељу да оставе по страни питање Косова око кога се позиције разилазе. Истовремено, доста се прича о турским инвестицијама у региону, али имам утисак да конкретни бизнис аранжмани са Србијом више припадају сфери реторике него праксе. Зашто?

Поделићу са вама ту оцену. Односи нису на нивоу на коме би требало да буду. Лично се трудим да их подигнемо на ниво на коме би требало да буду. Мислим да ћемо ускоро доживети неку врсту експлозије економске сарадње у позитивном смислу. Управо утабавамо стазу којом ће се кретати они који желе да инвестирају.

Када најављујете „економску експлозију” да ли имате у виду нешто конкретно?

Једноставно мислим да можемо да правимо још пуно аутопутева. Наше највеће фирме се и те како занимају за аутопут од Београда ка Јадранском мору. Да поменем партнерску градњу краљевачког аеродрома. Ту су и енергетски коридори. Да не занемаримо туризам.

Имајући у виду уговорене послове турског грађевинарства по иностранству, чија вредност премашује 30 милијарди долара, у случају Србије говоримо о малим вредностима?

Потенцијали су невероватно велики и одједном може доћи до експлозије у позитивном смислу. Не говорим то реда ради, већ зато што у то заиста верујем. Радник на Балкану је образован, квалитетан. Треба рехабилитовати јаку индустрију коју су земље региона имале.

Какви су Ваши утисци недавних избора у Србији?

Пратимо их изблиза. Видели смо 6. маја да су у другом кругу остали председник Тадић и господин Николић. Желимо им пуно успеха, а онај ко треба да одлучи својом вољом јесте српски народ. Наша је жеља да избори протекну у миру и спокоју.

Шта мислите о ангажману верских лидера у политичким процесима?

Сматрам да су верска личност и политичар два различита појма. Ово важи за све религије. Верски службеник је онај који божју поруку преноси људима како би били срећни, да живе мирно, да их позитивно усмери, да буде васпитач. А када је у питању политика, политика је нешто друго. Ако неки од верских службеника жели да се бави политиком, треба да остави своју верску функцију и да пређе у политику. Треба одвојити веру и политику јер уколико политика уђе у веру она вери наноси штету.

Бошко Јакшић

(Политика)