Zlato postaje za svet ono što je bila nemačka marka za Srbiju devedesetih

Svet više ne veruje dolaru. Inflacija u dolarima postaje očigledna ako se pogledaju cene zlata poslednjih desetak godina, a posebno od početka SEK-e iz 2008[1]. Cena zlata godinama je bila relativno stabilna, ali od početka dvehiljaditih kada je izvoz novih kapitalističkih zemalja predvođenih Kinom počeo da dominira svetskom trgovinom, cena zlata je počela naglo da raste, sa dodatnim ubrzanjem koje je nastalo posle 2008. Cena je sa stabilnih 300-400 dolara do 2004. otišla na oko 1700 koliko je ovih dana a prodavalo se za još više pre godinu dve. Višak dolara i puno straha gura ove cene.

Ponovo ću se (referiram na moje tekstove nekoliko godina unazad) ukratko osvrnuti na uzroke onoga što smatram krizom Zapada, a ne krizom kapitalizma, kako to mnogi neomarksisti smatraju. Prethodnih nekoliko vekova (od renesanse) zapadna Evropa i njena kulturna naslednica SAD su stvorile nekoliko kulturnih tekovina koje su im omogućile svetsku dominaciju. To su pre svega naučni metod, tržišna ekonomija i kritičko opšte/univerzitetsko obrazovanje odvojeno od teoloških objašnjenja sveta. U vreme kada su evropske sile uspostavljale svetsku dominaciju protiv sebe su imali lovačko-sakupljačke zajednice i feudalno-poljoprivredna carstva koja nisu mogla da se suprotstave inovativnim tehnologijama koje su navedene kulturne tekovine neprestano stvarale.

Posle oslobođenja od evropske dominacije, mnogi do tada porobljeni narodi su krenuli putem raznih varijanti modernizacije inspirisanih socijalističkim učenjima koji su ih odveli u još veću bedu, a primer Kine je paradigmatičan. Sa prihvatanjem tržišne ekonomije, stranog kapitala, pogotovo u obliku znanja, ove zemlje su uz prednost niskih nadnica postale konkurentnije od svojih uzora iz Evrope i Amerike.

Veoma je važno da naglasim da demokratiju ne smatram kulturnom tekovinom koja je doprinela zapadnoj, a danas sve više kineskoj dominaciji. Iako sam lično najskloniji demokratskom političkom uređenju, prilično je očigledno da demokratija ima ozbiljne probleme u određenim istorijskim okolnostima i može biti pre slabost nego snaga. Bez ulaženja u logičke nedostatke demokratije u principu (teorija igara, Erouva teorema itd) pokušaću samo na empirijskom primeru sadašnje politike u SAD da pokažem da je takozvana najveća svetska demokratija savremenog sveta uporediva sa od Platona prezrenom demokratijom u Atini koja je pomogla da ova u svoje vreme moćna država relativno lako propadne. Osnovna osobina i jedne i druge je relativizam vrednosti, odnosno moralno propadanje i povlađivanje masama bez obzira na to što one imaju želje koje su ostvarljive na kratak rok po cenu dugoročnog propadanja države.

Zbog toga na vlast dolaze razni socijalni demagozi koji obećavaju laka rešenja bez mnogo odricanja. Nema tu razlike između Srbije i SAD. Umesto da se građani SAD suoče sa tim da se svet promenio i da pobrojane kulturne tekovine sada nisu ekskluzivno njihove, što ih čini manje konkurentnim u globalnoj ekonomiji i da sada moraju da žive skromnije, uz više rada i pre svega učenja, njihovi demagozi izlaze u susret željama koje više nemaju uporište u realnosti. Jedina razlika između Srbije i SAD je što je ova druga imala svetsku rezervnu valutu. Ali socijalna demagogija ovih dana uništava i tu, suštinsku prednost SAD.

Obama i američki „socijalizam“

Umesto da SEK-a postane povod za otrežnjenje, američka elita personifikovana u njihovom predsedniku Obami još je više zagazila u zaduživanje i štampanje dolara bez pokrića, da narod ne bi izgubio svoj standard. Obamina ekonomska politika se ni po čemu ne razlikuje od decenijske socijalne demagogije u Srbiji. Problem nezaposlenosti rešava se tako što se veštački kreiraju radna mesta na budžetu, isto što se ovde radi od SFRJ. I tako, kao i u Srbiji, pošto ovi ljudi zapravo ne proizvode ništa, a treba da prime plate, ulazi se u novi krug zaduživanja i štampanja novca bez pokrića. Da je SAD mala zemlja kao Srbija niko se oko toga ne bi puno uzbuđivao. Propala bi i nikom ništa.

Međutim ovakvo ponašanje dojučerašnje svetske supersile, i EU uz nju, ostavlja katastrofalne posledice u svetskoj ekonomiji. Kako je evro manje zlo, jer se manje štampa i iza njega stoje nešto veće zlatne rezerve od američkih[2] i nešto manje posustale nemačke industrijske proizvodnje, još se nekako drži. Ipak, on je za sada, samo manje zlo. Da nije dolara, evro bi kolabirao. Primer za ovo je naglo jačanje švajcarskog franka od pre par godina. Zbog nekonkurentnosti i prezaduženosti EU, koja je mnogo zavisniji od uvoza energenata u odnosu na SAD, počelo je bežanje u švajcarac, ali mala, iako zdrava, švajcarska ekonomija ne može da izdrži da se toliki problemi prevale na nju. Zato je Švajcarska vezala švajcarac za evro kako njeni proizvodi ne bi postali preskupi, opet manje zlo, i tako i sama Švajcarska plaća EU nebuloze.

Dolar i evro su glavne svetske valute. Njihova vrednost se topi, a investitori ne veruju dovoljno u valute novih kapitalističkih zemalja. I Japan je počeo da štampa jene bez pokrića sa jedne strane pritisnut novom konkurencijom iz Azije, a sa druge propašću dolara, a za njim i evra. Svet je tako prepun takozvanih FIAT valuta. Na latinskom fiat znači neka bude. To je prema Bibliji rekao Bog kada je stvarao svet. Neka bude svetlost i bi svetlost. Međutim, nacionalne banke nisu bogovi i ne mogu da stvaraju vrednost ni iz čega. Kada se štampaju valute bez pokrića nastaje inflacija, a zbog toga paradoksalno bivaju kažnjeni najuspešniji- Kinezi, uspešne kompanije i ostali koji proizvode nešto stvarno što ima prođu. Da bi se spasli od već zahuktale inflacije, stvarno zarađeni dolari se pretvaraju u nešto što američke federalne rezerve ne mogu da štampaju i čega neće biti u velikim količinama u daljoj perspektivi a to je pre svega zlato, zatim srebro i sve ono što se može dugo čuvati a za čim će postojati tražnja

kad-tad. I tako, kao što je za srpsku ekonomiju devedesetih, bilo potrebno da postoji neki etalon vrednosti, tako danas ceo svet traži neki etalon vrednosti, da bi spasao svoje džepove od presipanja vrednosti u džepove vlasnika Federalnih rezervi i njihovih siromašnijih sugrađana koji hoće da zadrže svoj standard na račun radnog naroda i mudrih investitora Kine, Brazila, Južne Koreje...itd.

Koliki je naš deo i gde je naše zlato?

Ne znam da li se sećate svih onih mudraca, koji očigledno pate od slabog poznavanja istorije, koji su pisali kako su zlatne rezerve prevaziđene i kako treba ulagati u vrednosne papire, obveznice, deonice? Izgleda da nisu bili obavešteni da za razliku od zlata, vrednost papira zavisi od sposobnosti i moralnosti onoga koji ih izdaje. A sposobnosti i moralnosti u SAD i EU sve više manjka.

Na svu sreću, nismo poslušali sve te vizionare i nismo rasprodali sve zlato a prema nekim informacijama, naše rezerve nisu male u odnosu na veličinu i ekonomiju zemlje.[3] Prema dostupnim podacima Svetskog saveta za zlato Srbija je na 58. mestu u svetu, sa 14 tona zlata, ispred ostalih bivših SFRJ republika, koje su delom zbog „modernih“ tendencija prodavale zlato kada je cena bila znatno manja. Ipak, postoje i oni koji sumnjaju u te podatke i pitaju se kolike su zaista rezerve i gde se nalaze.[4] Kako je svetski trend država da dovlače svoje rezerve kući, poput Nemačke ovih dana, i Venecule nešto ranije, ovakva pitanja su umesna i NBS treba da se oglasi. Kako da verujemo da naše zlato neće ukrasti neka bankrot država iz EU ili SAD? Isto tako, s obzirom da je Srbija jedna od četiri zemlje u Evropi, u kojoj se proizvodi zlato, sa ogromnim rudnim rezervama, mene hvata strah da će neki srpski političar pokloniti ovo blago nekoj stranoj zemlji ili kompaniji budzašto.

Žalosno je da zbog siromaštva mnoge porodice u Srbiji prodaju zlato da bi preživele pa su u Srbiji nikle i radnje za otkup zlata iz susednih zemalja. Nama se događa ta strahota da već sad menjamo zlato za hranu, kao što biva u ratovima. Tu smo svetski trendseteri. Jer sad rastu cene zlata zbog propasti Zapadnih valuta, pre svega dolara, a ako bude rata, rašće cene hrane i energije. I zlatom će se plaćati hrana, a možda i život. Zlato je tražena roba, koja se ne može naštampati.