Времена јефтиног новца и јефтине енергије су отишла у неповрат

Повећање дефицита спољнотрговинског биланса у прва три месеца ове године за више од 130 одсто, последица је и спољних фактора на које Србија није могла да утиче, али и лошег руковођења јавним предузећима. Овим темпом минус у платном билансу могао би да премаши пет милијарди евра, па се поставља питање и како ће се он финансирати

И извоз и увоз робе и услуга, показују мартовски подаци, стандардно бележи раст, први по стопи од 28,5 одсто, други за 20 процентних поена више у поређењу са истим периодом 2021, што је минус у робној размени повећало за више од 130 процената. Скоро невиђени раст дефицита робне размене Србије са светом, који је довео и до пада покривености извоза увозом са 80,4 одсто на 69,6 одсто у прва три месеца ове године, донекле је могуће оправдати оним што се тренутно дешава на истоку Европе, а последично и у већини света, али и оним што се у Србији, а поготово у њеним јавним предузећима дешавало у годинама које су овој, сада, ратној кризи, претходиле.

Да је ситуација тешка, односно да све чека тешка и неизвесна зима, мада смо тек у пролећу, упозоравају и државни званичници, притом занемарујући позивање на одговорност оних који су овај дефицит свакако могли учинити мањим, да су само радили посао за који су били или су још увек плаћени. Осим енормног раста јаза између увоза и извоза робе и услуга подаци Министарства финансија и НБС показују и раст дефицита платног биланса, који је у прва два месеца, практично пре отпочињања рата у Украјини, био 866 милиона евра. Ако би и у наредним месецима показивао исти тренд, Србија би ову годину завршила са минусом на конту текућег платног биланса већим од пет милијарди евра, уместо са две до три милијарде, колики је био и у годинама ковид кризе, али и пре ње.

Подаци Министарства финансија и НБС показују и раст дефицита платног биланса, који је у прва два месеца, практично пре отпочињања рата у Украјини, био 866 милиона евра. Ако би и у наредним месецима показивао исти тренд, Србија би ову годину завршила са минусом већим од пет милијарди евра

„Ситуација се, што се тиче цена по којима Србија тргује на светском тржишту, потпуно преокренула у односу на неке раније године. Ми смо претходних година имали срећу да су цене онога што извозимо расле, а цене онога што увозимо биле повољне, па је то доводило до мањег дефицита. Сада се суочавамо са другачијом ситуацијом по два основа. Прво смо у много већим количинама увозили електричну енергију у тренутку када су њене цене на светском тржишту дивљале. Друго, повећан је увоз гаса по тржишним ценама у тренутку када је његова цена била на историјском максимуму. Неизвесност је велика и зато је тешко прогнозирати шта ће се дешавати у наредном периоду, сигурно ћемо током летњих месеци имати мање потребе за енергентима, што ће повољно утицати на спољни дефицит“, каже за НИН Милојко Арсић, професор Економског факултета у Београду.

Ако су увозне и извозне цене и обрнуле ћурак на светским тржиштима, а на шта наши креатори економске политике ни на који начин нису могли да утичу, количине енергије које су се увозиле, али и тренутак када је то рађено, свакако су зависили искључиво од нас. Присутна енергетска криза не само да је открила како Србија због занемареног проширења подземног складишта гаса нема довољне капацитете овог енергента у својим резервама, него је због још већег занемаривања начина на који се управљало можда и најважнијим системом у земљи, а то је Електропривреда, дошла у ситуацију да по изразито неповољним ценама мора да увози огромне количине електричне енергије, јер није у стању да сама произведе потребне мегавате. Да овога није било, спољни дефицит би због поменутих светских поремећаја на које је немогуће утицати свакако био већи, али не онако како то бројке сада показују.

„Добар део новог дуга према иностранству извире из очајног управљања ЕПС-ом. Несташица није било само зато што је то лоше за власт, али је зато дошло до огромног и прескупог увоза електричне енергије јер се ЕПС-ом дуги низ година управља погрешно. Лоша управа и погрешно планирање, ако га је уопште и било, као и нестручности у ЕПС-у и надлежном министарству имаће дугорочне последице које ће се огледати или у несташицама или у увозу и повећању цена, а највероватније у све те три области“, каже за НИН Мирослав Јовановић, са Универзитета у Женеви.

Присутна енергетска криза не само да је открила како Србија због занемареног проширења капацитета подземног складишта нема довољне резерве гаса, него је због још већег занемаривања начина на који се управљало можда и најважнијим системом у земљи, а то је Електропривреда, дошла у ситуацију да по изразито неповољним ценама мора да увози огромне количине електричне енергије

Ако ће од количина и цене енергената зависити цена нашег будућег увоза, извоз хране би требало да буде тај тас који на овој ваги вуче у корист домаће економије. Ипак, у којој мери ће тај извоз моћи да утиче на смањивање растућег дефицита спољнотрговинске размене зависиће и од пољопривредне сезоне, од мера које би држава могла да предузима, налик онима са забраном извоза житарица, али и од тога колико ће тржишта бити отворена и лако доступна у ратној ситуацији. Ако је мерити по резултатима оствареним у прва три месеца ове године, када је у питању сектор хране, ствари не стоје сјајно, пошто је извоз хране порастао нешто мање од три одсто, а увоз чак 23 процента.

Тренутна ситуација, а најпре незахвална позиција Србије разапете између два традиционално сукобљена политичка блока, засигурно ће, верује већина економиста, довести до погоршања наше економске слике, а што се најпре може видети на салду платног биланса који је и пре отпочињања сукоба у Украјини бележио раст дефицита. Да ствар буде гора, извори из којих се финансирају створени минуси у трансакцијама са остатком планете додатно ће пресушивати, а у којој мери зависиће од тога како се криза буде развијала.

Производња струје из лошег угља и блата: ТЕНТ

Претходних година нето прилив страних директних инвестиција био је довољан да тај минус не само покрије, него и премаши, па није било нарочите потребе да се он покрива ни задуживањем, ни трошењем девизних резерви. „Дефицит се покрива на један од ова три начина или њиховом комбинацијом, при чему стране директне инвестиције свакако јесу најпожељнији начин финансирања. Проблем ће настати ако прилив инвестиција буде мањи, да ли због неких отворених или скривених санкција које можемо трпети од стране Запада као последицу одбијања да уведемо санкције Русије, да ли због чињенице да би најављена могућа рецесија у земљама ЕУ довела до тога да инвестиције успоре. Чињеница је да је капитал осетљив на сваку врсту неизвесности и да рат није време повољно за инвестирање, и мимо било каквих политичких сигнала који ће се, могуће, слати инвеститорима“, објашњава Арсић, уз напомену да би недостатак инвестиција довео до потребе да се минус покрива на други начин.

Јавни и спољни дугови Србије сада су умерено високи, што значи да простор за додатно задуживање није велики. Зато је у средњем року важно предузети мере за смањење дефицита у текућем билансу

„У кратком року, задуживање је нешто мање лош начин финансирања спољног дефицита од трошења девизних резерви, али да бисмо могли да се задужимо процењујем да ћемо морати да повећавамо камате. Србија тренутно мора да нуди веће камате од оних које су у Хрватској или Мађарској, што она још увек не ради. Ако би то понудила тржишту и то не буде довољно стимулативно за капитал, онда значи да је посреди неки политички сигнал да нисмо пожељни. Чак и да буде тако, односно да се испостави да нас Запад на неки начин кажњава јер не водимо спољну политику како би они желели, капитала има и на другим дестинацијама, у Кини или у неким арапским земљама. Наравно, увек је питање и по којој цени. При томе је релевантно да су јавни и спољни дугови Србије сада умерено високи, што значи да простор за додатно задуживање није велики. Зато је у средњем року важно предузети мере за смањење дефицита у текућем билансу, као што су смањивање дефицита у буџету, усклађивање доходака и курса динара са продуктивношћу, уместо да се фокусирамо на то да проналазимо изворе за финансирање високог дефицита“, каже Арсић.

За Јовановића проблеме у платном билансу ствара повећање цена онога што Србија увози, али и политика прецењеног курса динара коју он назива „разорном“ по српску економију. „Дугорочно прецењени динар подстиче прекомерни увоз, а дестимулише извоз. И ако такву политику водите годинама, онда не можете ништа друго ни очекивати. Динар је одавно требало девалвирати или пустити да курс постепено клизи надоле“, сматра овај наш саговорник.

Јак динар, несумњиво ће и надаље погодовати увозу и увозницима, а ако се инфлација распламса на такав начин да и даље буду расле цене онога што увозимо, исход је већ сада више него јасан, и огледаће се у све већем расту спољнотрговинског дефицита и све мањој покривености српског увоза извозом.

Топљење девизних резерви, а Народна банка је само на одбрану курса динара потрошила од почетка године више од 2,1 милијарду евра, свакако би био најгори могући сценарио

Објашњавајући да је платнобилансна криза немогућност државе и предузећа да измирују редовно своје обавезе према иностранству, Арсић, ипак, каже да је она у овом тренутку још увек далеко од нас, мада, како ствари сада стоје, ситуација се не одвија на повољан начин по нашу економију. „У овом тренутку то изгледа још увек далеко, новца има и могуће је задуживати се, уз наравно више каматне стопе, али нико не може да предвиди шта ће се десити уколико дође до неке наше веће конфронтације са Западом и до неких јасних сигнала да нам се заврне чесма. Сада још увек није јасно да ли такви сигнали већ постоје, зато што нудимо ниске камате које нису атрактивне на тржишту и због њих не можемо закључити да ли је мало интересовање за наше обвезница последица чисто тржишних или ипак и неких политичких одлука.“

Топљење девизних резерви, а Народна банка је само на одбрану курса динара потрошила од почетка године више од 2,1 милијарду евра, свакако би био најгори могући сценарио по нашу економију и њену будућу стабилност.

Јасно је да су времена и јефтине енергије и јефтиног новца отишла неповратно, барем што се тиче наредне деценије. И да су их заменила она у којима ће, за разлику од кризе из 2008, коју је изазвала искључиво алавост финансијских институција и њихових управљача, економија и економска стабилност бити жртве политичких односа и одлука, што последице чини можда још и опаснијим.

Петрица Ђаковић

(НИН, број 3724, 12. мај 2022.)