Više od recesije

(NIN, 26.03.2009)

Nakon „srpske oktobarske revolucije” privreda Srbije je, zbog devetogodišnjih sankcija, dezinvestiranja, raspada bivše zajedničke države i vazdušne agresije NATO-a, bila u ekstremno teškom stanju. I tada se postavilo teško pitanje kako ponovo krenuti u tranziciju koja je u 90-im godinama prošlog veka bila gotovo prekinuta. Tada i nešto kasnije vrlo ugledni strani ekonomisti su svojim kolegama i zvaničnicima Srbije poručivali da se ne uzdaju u savete i koncepte međunarodnih finansijskih institucija i stranih eksperata. Navedimo da je sredinom oktobra 2000. godine tadašnji rektor Qubljanskog univerziteta i glavni kreator vrlo uspešnih privrednih reformi Slovenije prof. dr Jože Menciger rekao: „Poručio bih svojim kolegama u Jugoslaviji da se mnogo ne oslanjaju na savete inostranih ekonomista. Nama su neki od tih ekonomista na početku devedesetih godina predlagali da fiksiramo kurs tolara, čemu smo se odlučno oduprli.” Ili, čuveni nobelovac Jozef Štiglic, prilikom posete Beogradu, početkom marta 2001. godine je izjavio: „Postoje brojni slučajevi koji pokazuju da saveti MMF-a nisu u skladu sa interesima zemlje kojoj su upućeni. Zato se morate diplomatski suprotstaviti ’šok terapeutima’ i ’monetarnim fundamentalistima’ iz MMF-a, braneći vlastite interese, jer ulog u tranziciji je mnogo veći od ekonomije – u pitanju je razvoj celokupnog društva.”

I pored toga, premijer Z. Đinđić je prihvatio program reformi grupe ekonomista G17 plus koji je bio ekstremno neoliberalno orijentisan i potpuno neadekvatan za Srbiju. Kada je asistent Yefrija Saksa, koji se „proslavio” pri forsiranju koncepta reformi u Rusiji (od 1990. do 1998) i Poljskoj (do 1994.g.) mr B. Đelić, postao ministar za finansije i kada su se na vrlo važnim funkcijama, kao što su Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom i Narodna banka Jugoslavije, našli, za tu vrlo složenu materiju, potpuno nekompetentni ljudi, kao što su prof. M. Labus, mr M. Dinkić i dr G. Pitić, ništa drugo nije dolazilo u obzir – sem koncepta MMF-a i Svetske banke koji je poznat kao tzv. Vašingtonski sporazum. On je podrazumevao što bržu, sveobuhvatnu privatizaciju, liberalizaciju uvoza i direktnih stranih investicija i deregulaciju privrednih propisa i privrednih aktivnosti. Tada je fiksiran valutni kurs na čemu je posebno insistirao tadašnji guverner NBJ M. Dinkić, a u maju 2001. godine pod ingerencijom ministra za ekonomske odnose sa inostranstvom i potpredsednika savezne vlade M. Labusa, izvršena je nagla i preterana liberalizacija uvoza.

Kada su samozvani „vizionari” ekonomskih reformi na jednom savetovanju ekonomista 2001. g. izneli koncept reformi i kada su izjavili da će fiksirani valutni kurs biti zadržan i u 2002. godini, dokazivao sam da će sve to imati teške ekonomske posledice, kao što su enorman rast uvoza, destimulisanje izvoza, enorman rast spoljnotrgovinskog i platnog deficita, gušenje proizvodnje, povećanje nezaposlenosti i sl. Tadašnji guverner NBJ je arogantno, sa nipodaštavanjem, ali i vrlo neubedljivo „pobijao” moje teze i moju argumentaciju.

Da se sve više svodi na koncept „spržene zemlje”, da on ima za posledicu tzv. holandsku bolest privrede, posebno industrije i da ga što pre treba napustiti. Nažalost, nakon prihvatanja tzv. stend-baj aranžmana sa MMF-om i verovatne ubeđenosti zvaničnika da će taj model početi da daje pozitivne rezultate, o napuštanju tog koncepta u Vladi Srbije nije moglo biti govora.

U momentu produženja aranžmana sa MMF-om u maju 2005. zvaničnici, a naročito tadašnji ministar za finansije M. Dinkić i guverner NBS R. Jelašić, isticali su značaj sporazuma. Tako je M. Dinkić isticao da taj „koncept i sporazum sa MMF-om nema alternativu i da će njegova primena stvoriti osnove za održiv visok privredni rast, dovesti do smanjenja deficita tekućih transakcija sa inostranstvom, smanjenja spoljnotrgovinskog deficita, jačanja izvoza, obaranja inflacije (koja bi u 2008. god. trebalo da se svede na 4,5 odsto)”. I tada i sve do kraja 2008. godine sam sistematski dokazivao da primena tog koncepta mora proizvoditi teške ekonomske i socijalne posledice, ali zvaničnici, pa i ogromna većina akademskih ekonomista, sve su to ignorisali i nastavili da obećavaju „med i mleko”.

Posledice uglavnom dosledne primene nametnutog koncepta reformi i mera ekonomske politike su katastrofalne, što pokazuju sledeći podaci:

a) enorman rast uvoza robe i usluga koji je u dolarskoj vrednosti u 2008. g. bio 7,56 puta veći nego 2000. godine,

b) fantastičan rast uvoza robe koji je u 2008. prešao 22,2 milijarde dolara i bio je 6,87 puta veći nego 2000. godine,

c) još veći rast uvoza usluga koji je u 2008. bio za čak 10,2 puta veći nego 2000. godine,

d) deficit u razmeni robe sa inostranstvom je u 2008. dostigao 11,256 milijardi dolara i bio je 7,1 puta veći nego 2000,

e) umesto suficita u razmeni usluga sa inostranstvom koji je u 2001. iznosio 244 miliona dolara, u poslednje četiri godine Srbija beleži deficit koji je u 2007. dostigao 347,2, a u 2008. je iznosio 255 miliona dolara,

f) deficit u razmeni robe i usluga je u 2008. dostigao je 11,51 milijardi dolara i bio je gotovo osam puta veći nego pre osam godina,

g) deficit tekućeg računa platnog bilansa je dramatično eskalirao – sa 153 miliona dolara u 2000. na čak 8,72 milijardi dolara u 2008. godini i da nije došlo do svetske ekonomske krize i ekonomske krize u Srbiji koja je po nizu osnova smanjila vrednost uvoza u poslednjem kvartalu prošle godine, on bi verovatno prešao 10 milijardi dolara,

h) spoljni dug, i pored otpisa oko 4,5 milijarde dolara i privremenog vraćanja duga MMF-u i delom duga Svetskoj banci u iznosu od 1,3 milijarde dolara, na kraju 2008. iznosio je čak 30,7 milijardi dolara, tj. bio je za više od 19 milijardi dolara veći nego krajem 2000. godine, a po jednom stanovniku je povećan sa 1.444 na 4.150 dolara.

Zbog pogrešnog koncepta reformi i mera ekonomske politike, Srbija je tragično postala drogerski zavisna od priliva kapitala iz inostranstva. U prošloj godini za pokriće deficita tekućeg računa platnog bilansa i servisiranja spoljnog duga ona je morala obezbediti oko 15 milijardi dolara. Pošto to nije bilo moguće, devizne rezerve su se smanjile za 2,35 milijarde dolara. Drugim rečima, ono što se dešava u privredi je znatno gore i više od recesije. U pitanju je duboka ekonomska kriza koja se ispoljava u osetnom padu BDP-a, vrlo visokoj inflaciji, drastičnom padu spoljnotrgovinske razmene, enormnoj, sve dramatičnijoj nelikvidnosti i zaduženosti privrede, gomilanju i inače ogromnih gubitaka u njoj, smanjenju zaposlenosti i slično.

Ovih dana zvaničnici Srbije govore o eventualnim mogućnostima upadanja Srbije u privrednu recesiju, ali ne u ekonomsku krizu, i sve to pripisuju višoj sili, odnosno svetskoj ekonomskoj krizi.

I ono što posebno zabrinjava, zvaničnici, a posebno ministar Dinkić, izlaz iz krize vide samo u novim zaduživanjima u inostranstvu i preduzimanju mera da se privatni krediti dobijeni u inostranstvu – refinansiraju. On sredinom marta ističe „da su nam krediti MMF-a potrebni ne samo da bismo povećali devizne rezerve već i da bismo mogli da dobijemo mikrofinansijsku pomoć od EU za popunu budžeta, i da bismo odgovorili na izazove ukoliko banke iz inostranstva ne prihvate da refinansiraju kredite privatnom sektoru u Srbiji”. Pošto u najpovoljnijem slučaju Srbija tu makrofinansijsku podršku može dobiti tek krajem ove ili naredne godine, Dinkić kaže: „Mi ćemo se zadužiti u narednim mesecima na komercijalnoj osnovi kako bismo punili budžet.”

Podsećam da je guverner NBS-a početkom februara izjavio da „kad čujete da je Narodna banka Srbije povukla prvu tranšu od 266 miliona evra od MMF-a, znajte da je došlo do ozbiljnog loma u našoj ovogodišnjoj ekonomskoj politici”.

Samo nekoliko nedelja nakon niza optimističkih izjava zvaničnika, prihvata se stav da će se u „cilju jačanja deviznih rezervi” od MMF-a zatražiti zaključenje klasičnog stend-baj aranžmana i dodatni kredit u ovoj i sledećoj godini od oko tri milijarde evra.

Zvaničnici, a posebno ministar za ekonomiju, sve više ističu da se moraju uzimati novi krediti u inostranstvu i da se moraju ulagati ogromni napori da se refinansiraju privatni spoljni dugovi kako bi se obezbedila eksterna likvidnost zemlje. Oni često ističu da bi stend-baj sporazum sa MMF-om Srbiji omogućio da krene i u pregovore sa drugim kreditorima, ali oni ne govore kolika će direktna i indirektna cena tih kredita biti. Razvijene zemlje i njihove banke, zbog ekonomske krize i zbog visoke verovatnoće da će ona biti još jača, nerado pozajmljuju, pogotovo zemljama sa visokim rizikom, a prema poslednjem izveštaju Standarda i Pursa, Srbija ima ubedljivo najniži kreditni rejting u regionu. I što je posebno zabrinjavajuće, zvaničnici ističu da veliki deo eventualno dobijenih kredita treba koristiti za popunu budžeta, a ne za investicije.

Ako Srbija dobije tri milijarde evra od MMF-a kao i još toliko od drugih kreditora, zvaničnici će to proglasiti trijumfom (kao što su to činili 2001. i 2002. godine) i proslaviti kao da je Srbija dobila to kao poklon. Drugim rečima, umesto da se stide što su Srbiju doveli u takvu deviznu situaciju, oni će se ponositi što su je dodatno osetno zadužili i tako je učinili visokozaduženom zemljom.

U javnosti Srbije potpuno je prošla nezapažena izjava nobelovca Štiglica, koju je jedino preneo NIN (4. XII 2008, str. 30), a koja glasi: „Države poput Srbije, koje su sklopile stend-baj aranžman sa MMF-om – nisu imale neke velike koristi od toga, a to se vidi po stanju ekonomije u tim zemljama pre i posle MMF-a.” On dalje ističe da MMF od tih zemalja traži da se njihove centralne banke fokusiraju na smanjenje i održavanje što niže inflacije dok su finansijska stabilnost, rast, razvoj i rast zaposlenosti bili zapostavljeni. Još je oštriji nobelovac Edvard Preskot koji je pre nekoliko godina izjavio da MMF i Svetska banka donose više štete nego koristi svetskoj privredi i da bi ih trebalo ukinuti, jer „politika ovih institucija koja se sastoji od odobravanja sve većih zajmova zemljama u krizi je isto što i davanje droge čoveku zavisnom od kokaina”.Imajući u vidu sve prethodno navedeno, jasno je da Srbiji preti slom kakav su doživeli Meksiko (1995), zemlje jugoistočne Azije i Rusije (1998), Argentina (2001. godine). Korišćenjem novih kredita dobijenih od MMF-a, kao i od drugih kreditora i eventualno refinansiranje dela vrlo visokih spoljnih dugova preduzeća, taj će se slom samo odložiti, ali kada do njega neminovno dođe, on će biti znatno većih dimenzija. Ali, po svemu sudeći, zvaničnici Srbije o tome ne razmišljaju.

(Autor je redovni član Akademije ekonomskih nauka)