Продајом „Телекома“ Србија убрзано стиже до статуса колоније Запада

Притисак који су спољни центри моћи вршили на све неолибералне владе Србије могао би да кулминира управо ових дана и да продаја „Телекома“ за Александра Вучића постане - неизбежна. И то без обзира на цену! Упркос томе што је то предузеће било најпрофитабилнија српска компанија у првој деценији новог века и врло важан извор државних прихода.

Упркос томе што је било „ктитор“ социјале преко ниских цена фиксне телефоније и разних донација.

Продају је први пут покушао 2010. тадашњи премијер Мирко Цветковић, али цена није била адекватна. Актуелна Влада се - споразумом са ММФ - обавезала да ће Телеком приватизовати до краја ове године, а у финишу тог процеса су испливале многе контроверзе о којима разговарамо са професором Млађеном Ковачевићем, редовним чланом Академије економских наука.

Прва од њих је: зашто Влада води ирационалну, а пре свега противзакониту и противуставну ствар и зашто је закључила споразум са ММФ којим се обавезује на такав корак (па још и са временском клаузулом!)?

- Србија је у дужничком ропству, наркомански зависна од прилива страног капитала, а данашња влада је веровала да ће споразумом са ММФ бити омогућен висок доток нових кредита, а индиректно и тзв. страних директних инвестиција. Премијер је истицао и да је неолиберализам најбоља опција и да су предлози стручњака ММФ без икакве дилеме, врло корисни, па је разумљиво да је олако прихваћена обавеза о продаји „златне коке“, „Телекома“.

Али, премијер Вучић, председник Николић, гувернерка Табаковић током 2010. године били су жестоки противници продаје „Телекома“, њихова тадашња странка је чак тужила тадашњу владу, а неки од њих поручивали да ће, у случају продаје, предузети неке, могло би се рећи, и терористичке акције. Потврдило се оно што је Ђинђић рекао:„Коме је до морала - нема шта да тражи у политици“. И што је трагикомично, премијер критичаре продаје „Телекома“ квалификује као незналице несвесне да је време самоуправљања давно прошло. Као што је Цветковић говорио да Србија није комунистичка земља, па да држава води економију...

• Међутим, у развијеним земљама, државе итекако воде предузећа?

Да, велики број развијених земаља и земља у транзицији има врло успешне државне компаније. У Норвешкој, која има доходак по становнику од преко 97.000 долара, успешно послује преко 20 компанија са потпуним или већинским државним власништвом. Државне компаније су најчешће у тзв.стратешким секторима као што су енергетика, рударство, па и телекомуникације. Као илустрацију наведимо: од 50 највећих нафтних компанија у свету - 20 су у стопостотном власништву државе, а седам у већинском државном власништву.

Моћна, вероватно најуспешнија енергетска компанија у Источној Европи чешка фира ЧЕЗ је већински државна. Најмоћнија фирма у Чилеу (из обојене металургије), „Коделко“ је и за време режима Пиночеа и до данашњег дана остала у потпуном власништву државе и највише допринела изласку земље из тешке дужничке кризе (1973. до 1989.) у коју је упала у време сурове примене идеологије неолиберализма

У Немачкој је двадесетак успешних банака у већинском државном власништву.

Даље: у Швајцарској, Норвешкој, Шведској, Финској, Белгији, Француској, Словенији, као и у Јапану, Русији и Кини - држава је доминантан или већински акционар у најважнијим телекомуникационим компанијама. У немачком „Телекому“ држава има око 30% власништва, али и доминантну улогу у пословању, јер милиони ситних акционара немају готово никакву моћ и улогу у управљању. Норвешки „Теленор“ је у 100% власништву државних пензионих фондова (они су купили српски „Мобтел“).

У Кини у свим битним секторима доминирају државна предузећа, а она деценијама остварује фасцинантну просечну годишњу стопу раста БДП од чак 8-10%.

Економисти, екстремни неолиберали, a la проф. Даница Поповић, истицали су да је државно предузеће НИС - док је било у државном власништву остваривало губитке, а после привтизације постало јако најпрофитабилно. Међутим, она није била обавештена да је купац руско предузеће „Гаспромњефт“ у већинском власништву руске државе. Дакле, и ова два примера показују да и на подручју Србије, чак и у условима тешке економске кризе, страна предузећа у потпуном, или већинском дрћжавном власништву могу успешно пословати, па се поставља питање - зашто то не би и у будућности могао и „Телеком“ са садашњом власничком структуром.

• Неки званичници, а и неки академски економисти истичу да је „Телеком“ све мање конкурентан, нарочито технолошки, и да га зато треба продати. Да ли је то тачно? И колико је опасно тако кудити робу коју продајете и којој би требало да „дижете цену“?

Како опада куповна моћ становништва, тако пада и профит предузећа. И поред тога, „Телеком“ је у 2014. остварио нето добит од чак 15,3 милијарди динара, инвестирао је преко 13 милијарди динара, отплаћује кредит у годишњем износу од око 200 милиона евра којим је откупио 20% учешћа грчког ОТЕ-а. Уз то, „Телеком“ је постао власник 65% капитала „Телекома“ Републике Српске, 83% мобилног оператера Mtal у Црној Гори, 100% FiberNet d.o.o. (у Подгорици) 100% TELUS-a у Београду, 100% TS:NET у Амстердаму и 51% HD-WIN d.o.o. Додајмо да је „Телеком“ крајем 2014.г. купио 55,78% акција Дунав банке (за 9,5 милиона евра, што ће му омогућити профитабилно мобилно плаћање.

Због свега наведеног, а посебно због наведених инвестиција, „Телеком“ Србије је на тзв.Дунавском бизнис форуму проглашен за највећег регионалног инвеститора.

Уз све то, „Телеком“ годишње уплати у буџет Србије бар 5,5-6 милијарди динара, али и донира многе активности које би морала да ради држава преко буџета.

За разлику од Вучића који тврди да критичари продаје „Телекома“ и избора приватизационог саветника - фирме„Lazard“ снижавају његову цену, ја тврдим да приче њега и министара Сертића и Вујовића, неких чланова Фискалног савета и сл. о наводном паду конкурентности „Телекома“ и његовом технолошком заостајању доприносе паду његове цене и прети опасност да се та компанија, под притиском ММФ прода по багателној цени, што би био недопустив скандал и тешка неодговорност према садашњим и будућим генерацијама.

• Шта је добра цена за „Телеком“?

Премијер би вероватно прихватио 1,5 милијарди евра. Али,  ако се има у виду да се продаје 78% „Телекома“, што званичници прећуткују и да данас вредност евра у односу на швајцарски франак и амерички долар мања за бар 30% у односу на 2010.год, следи закључак да би Србија од продаје тих 78% „Телеком“ у суштини добила мање него што је нудио аустријски „Телеком“ пре 5 година (990 милиона), а тадашња влада је ту понуду оценила као незадовољавајућу. Могуће је да ће Вучић прихватити и понуду од 1,2 до 1,3 милијарди.

 Посебно је проблематична продаја инвестиционим фондовима, које је британски премијер Браун, у начелу, пре десетак година, назвао „лешинарским“.

Ако Влада мора да обави продају по тој врло ниској цени, верујем да би било најбоље да се „Телеком“ прода једној од компанија које се успешно баве том делатношћу, као што су руска или кинеска телекомуникациона компанија. У том случају то не би била приватизација већ продаја државне компаније државној компанији из неке друге земље. Неолиберали би рекли да ће у том случају „Телеком“ Србија пропасти, а та прича нема никакве основе. Напротив, врло позитивно искуство продаје НИС-а вероватно би се и овде поновило и сигуран сам да продаја неком од „лешинарских“ фондова била најгора опција. Међутим, ако Влада одлучи да прода „Телеком“ неком од тих фондова, у том случају биће потпуно јасно да Влада и њен премијер раде по диктату ММФ и да Србија de facto има статус вазалне државе, па чак и колоније.

Академски кругови апелују да се „Телеком“ не сме продати ни по коју цену. Да ли и Ви имате исто мишљење?

Академија инжењерских наука на чијем је челу бивши ректор, а сада декан Електротехничког факултета проф. др Бранко Ковачевић, пре шест месеци је заузела такав став, као и Друштво за електронику, телекомуникације, рачуноводство, аутоматику и нуклеарну технику, па и низ других институција, као и 200 врхунских стручњака од којих су тридесетак академици а 129 доктора наука. Потписали смо отворено писмо у коме износимо своје противљење.

• Највиша цена се очекује од инвестиционих фондова, на које сте упозорили да су најопаснији купац. Какве економске и социјалне последице ће имати продаја њима, а какве продаја другом профилу понуђача?

Евентуална продаја страним фирмама из исте области, поготову ако би биле из Русије, Кине или неке земље где је социјалдемократска власт имали би мањи обим негативних ефеката него ако би купац био неки проблематичан инвестициони фонд као што је „Аполо“, поготову што тај фонд има споразум о стратешком партнерству са приватизационим саветником „Lazard“.

Ако би купац био са Запада, негативне економске и социјалне последице би биле вишеструке. Прво, број запослених би се знатно смањио.

Илустрација: након куповине словачког „Телекома“ од стране немачког „Телекома“ број запослених смањен за чак 8.000, а у Хрватској за 5.700. Слично је било и у Мађарској, Македонији итд. Последица: број корисника по једном запосленом је у свим тим земљама знатно већи него у централи „Дојче Телекома“ у Немачкој.       Пре неколико година је објављено да је у „Дојче Телекому“ број корисника по једном запосленом 289, у Хрватској 463, у Македонији 800, у Мађарској чак 806. С друге стране, у земљама које нису продале своје телекомуникационе фирме број корисника по једном запосленом је био знатно мањи, у Шведској 347, Словенији 356, Француској 377, а Белгији 390.

Дакле, отпуштање радника након продаје страним фирмама домаћих телекомуникационих фирми је последица похлепе за што већим профитом.

У циљу максимизирања профита, евентуални купци из западних земаља тржишне привреде ће знатно подићи цене својих услуга - у Србији, Црној Гори и Републици Српској.

Из истих разлога, оне ће знатно мање инвестирати него што је то чинио „Телеком“ последњих година.

Чиниће све што је у њиховој моћи да смање издатке по основу обећаног социјалног програма и уплата у буџет Србије, а профит ће износити из земље. Уместо домаћих пословних партнера и испоручиоца опреме, производа и услуга, преоријентисали би се на стране, поготову из земље одакле је купац, што би се директно и индиректно неповољно одразило на запосленост и бруто домаћи производ.

Ако би проблематични инвестициони фонд био купац, кроз неколико година ће продати „Телеком“!

• До сада смо говорили о економским и социјалним разлозима да се Телеком не продаје. Међутим, тај чин је и у спротности са Уставом и законима Србије?

Јесте! У члану 85 Устава Србије пише да странци не могу стећи својину над добрима од општег интереса, а „Телеком“ односно његова имовина је добро од општег интереса.

У члану 11 Закона о јавној својини није дозвољено да страна лица постану власници телекомуникационе мреже.

По члану 5 Закона о приватизацији, предмет приватизације не може бити добро од општег интереса, а телекомуникациона мрежа је једно од тих добара.

Нажалост, Влада и премијер се понашају по Титовом геслу „Не треба се држати закона ко пијан плота“.

• Према истраживању часописа Нове српске политичке мисли, чак 64% грађана Србије је против продаје „Телекома“. Како објаснити да Влада и то игнорише?

И ова Влада, као и Цветковићева, није присталица демократије код приватизација.

У главним средствима информисања далеко су више присутни заговорници продаје „Телекома“ него њени противници. Верујем да није случајно што и поред огромних контроверзи везаних за продају „Телекома“ и неоспорне економске и социјалне штете до које би дошло у случају њене реализације - на РТС нема дискусија о тој теми. Влади и премијеру није пало на памет да било када у протеклих 2-3 године организације разговор о приватизацији „Телекома“, Комерцијалне банке, РТБ Бора, Аеродрома, Енергопројекта, пољопривредних комбината и сл.      

Поставља се питање: ко о тој материји даје савете премијеру?

Можда Тони Блер коме не би требало дозволити да уђе на територију Србије јер је грозне измишљотине износио о Србији и Србима како би оправдао своје жестоко залагање за ваздушну агресију на њене становнике, привреду и инфраструктуру.

Можда га саветује претходни министар Лазар Крстић који је обећавао „српско привредно чудо“.

• Како оцењујете предлог премијера о улагању добијених средстава од продаје „Телекома“.

Вратимо се на цену. Ако она буде 1,5 милијарди, након исплате зајма за куповину удела грчког ОТЕ-а, „Телеком“ би могао остварити годишњи профит од 300-350 милиона евра, цена од 1,5 милијарди је, дакле, врло ниска, јер би купац кроз 4 године вратио уложено.

За купца повољно, за Србију неповољно, јер остаје и без „златне коке“ и без  „златних јаја“ (профита).

Где ће Влада уложити новац?

Не видим ни једну потенцијалну или садашњу делатност где би профитна стопа од тог улагања била толико висока као што је садашња профитна стопа коју остварује „Телеком“ и коју би, уз професионални менаџмент, он могао да остварује у будућности.

Од стадиона би, у време кризе фудбала у Србији, приход (поготову девизни) био јако скроман, а укупно пословање доносило губитке.

Питање је и да ли је рационално превремено враћати кредите, поготову номиниране у еврима, средствима од продаје „Телекома“, јер ће годишња профитна стопа те фирме уз врхунски менаџерски тим, врло вероватно бити и даље висока, тј. знатно више од каматне стопе уговорене при добијању тих кредита.  Уз то, вредност евра изражена у доларима и швајцарским францима је знатно нижа него што је била у време уимања кредита. И, с обзиром на огромне проблеме земаља евро зоне у ЕУ и последице упумпавања огромног финансијског допинга у банке и привреде земаља ЕУ, и вероватно јачање привредне кризе у већини земаља ЕУ - врло је вероватно да ће вредност евра даље падати и да ће сви дужници у тој валути, па и Србија de facto реално вратити мање од уговорене суме него што је главница и камате била уговорена.

Питање је и да ли ћемо кредиторима морати да платимо целокупну камату (коју бисмо платили и да плаћамо на рате).

Проблематична је и Вучићева најава да ћемо уложити у инфраструктуру, јер Србија за те сврхе има одобрених преко 3,5 милијарде код међународних финансијских институција, а, због недостатка конкретних пројеката, њих не користимо и плаћамо пенале у милионским износима. Нормално је да ћемо у наредним годинама у развој инфраструктуре улагати пре свега та средства. Са Кином су договорени врло повољни кредити за развој инфраструктуре и врло је вероватно да ће се они брзо реализовати.

У таквим условима, средства од „Телекома“ би стајала на неким рачунима и због врло вероватног пада вредности евра, њихова вредност би се смањивала. Ако би стајала у швајцарским банкама камате не би било, а плаћало би се 0,5% за чување тих пара.

• Да ли из тога следи закључак да продају „Телекома“ диктира ММФ и да ли ће он инсистирати да се што пре изврше приватизације преосталих добрих предузећа, па чак и ЕПС-а, Комерцијалне банке, пољопривредних комбината, Дунав осигурања, Аеродрома итд.?

Диктат Фонда је битан великим делом, али се и премијер и ресорни министри праве „већим католицима од Папе“.

У циљу стицања власништва над природним ресурсима неразвијених земаља, међународне финансијске институције њима дају високе кредите које оне не могу вратити сем ако их не продају транснационалним компанијама из развијених земаља, о чему убедљиво пише учесник тих комбинација Џон Перкинс у својој књизи Исповест убице економија.

Наметање идеологије неолиберализма је донело катастрофу привредама Латинске Америке. Тадашњи шеф ММФ Мишел Кемдеси је на годишњој скупштини Фонда 2000. год. за говорницом рекао да је Аргентина школски пример успешности мера ММФ, а само десетак месеци након тога њене финансије и њена привреда су доживели потпуни колапс.

Не знам ни једну земљу која је остварила динамичан раст привреде поштујући рецепте Фонда.

Због свега тога - и потпуне компромитације, ММФ је остао без средстава и он би се вероватно угасио да није дошла светска финансијска и економска криза.

У Фонду доминантну позицију (капитал и руководство) имају САД, В. Британија и друге велике развијене земље, па се функција Фонда све више своди на истеривање наплате дугова земаља дужника, тј.раде у интересу кредитора. И зато он све високозадужене земље притиска да врше приватизацију највреднијих ресурса и предузећа, а њихови купци су најчешће транснционалне компаније из развијених земаља. Имајући у виду да Србија има огроман спољни дуг чија је само главница крајем септембра ове године достигла готово 26 милијарди, а годишње отплате готово пет милијарди евра, реално је очекивати да ће Фонд инсистирати на даљој приватизацији и тврдиће да ће само то омогућити раст привреде. А наши политичари и подобни економисти, који су још увек поборници неолиберализма, и статистичари та средства добијена продајом оквалификовати као „стране директне инвестиције“ иако су оне у суштини дезинвестиције. Дакле, ако се Споразум из предострожности са Фондом одржи, а то нико од функционера у Србији не доводи у питање, последице по привреду биће врло неповољне, па ће се све то свести на преформулисану народну изреку „Ко са Фондом „тикве сади о главу му се лупају“.

• Зар не можемо да ММФ, народски речено,  пошаљемо „дођавола“?

Током овог века „помоћ“ ММФ су елиминисали Уругвај, Аргентина, Бразил, Еквадор, Руска Федерација итд. Мађарска је превремено је вратила дуг ММФ, одустала од икаквог споразума са њим, а у 2014. и 2015. год. је остварила просечну годишњу стопу раста БДП од око 3,5%, док је Србија имала пад БДП од око 1,8%.

ММФ је пролетос Румунији „сугерисао“ да приватизаује електропривреду и рударство, она  није прихватила, прекинула је сарадњу са Фондом, а након тога дошло је до оживљавања привредне активности!

Спадам у врло малу групу економиста који од 2001. доказују да концепт реформи који је Србији споља наметнут има озбиљну конструкциону грешку. Окарактерисан сам као „катастрофичар“, „дежурни катастрофичар“, „дефетиста“, „човек који шири негативну енергију“ ... Нажалост, стварност је показала да смо били у праву. Економисти и статистичари који су ширили позитивну енергију и пројектовали високе стопе раста БДП и животног стандарда добијали су силна материјална и друштвена признања, бирани у Савет гувернера и Фискални савет и још су тамо.

Трагично је да Влада и премијер настављају да воде економску политику претходника.

Мој предлог, од почетка овог века, је да се оформи тим врхунских стручњака који би урадио визију оригиналног привредног и друштвеног система, прилагођеног нашим специфичностима која би се у парламенту усвојила и доследно реализовала. Уместо тога, Србија ће све више добијати обележје колоније, остаће у дубокој економској и друштвеној кризи у којој ће све веће учешће имати очајни стари људи, док ће по одливу мозгова она и даље бити у врху. То би био неопростив грех према будућим генерацијама.

Разговарала Диана Милошевић

(Факти)