Uterivači dugova ili o moralnom aspektu duga

S početkom 2012. posle donošenja Zakona o izvršenju i obezbeđenju[1], privatni izvršitelji počeli su sa radom. Najave zakonodavaca bile su da će nova profesija omogućiti bržu i efikasniju naplatu dugovanja, pre svega za komunalije. Ipak, u praksi se ispostavilo da su izvršitelji neretko postajali omča oko vrata siromašnim građanima Srbije.

Postavlja se pitanje da li su usled ovog zakona građani žrtve neefikasnog sudskog sistema. Zbog čega se umesto i u budžet, pare isključivo slivaju u džepove privatnih izvršitelja? Da li se građanima krše osnovna ljudska prava?

Po jednom od tumačenja, privatni izvršitelji su klasični uterivači dugova koje je država legalizovala. Ne samo da su dokaz nesposobnosti države, već se njihovim uvođenjem vrši povreda prava na pravično suđenje, na imovinu i privatnost, te na žalbu.[2] Građani Srbije bi mogli da dobiju ogromne materijalne odštete od naše države, ukolilo bi se žalili sudu u Strazburu.

Ipak, oni koji zastupaju suprotna stajališta ukazuju da su izvršitelji ubrzali naplatu potraživanja i time unapredili poslovanje poverilaca. Potencirajući da su izvršitelji za tri godine rada rešili preko 200 hiljada predmeta, iz Komore izvršitelja tvrde da su mnogi građani konačno postali svesni svojih dugova i da se polako uspostavlja finansijska disciplina. Izvršitelji od svoje zarade plaćaju porez državi. Pored toga, kada su usvoje najavljene izmene zakona, izvršitelji će postati nadležni za sva izvršenja, osim ona u porodičnim sporovima i vraćanja radnika na posao, a građani će imati pravo žalbe na rešenje izvršitelja, o kojima će odlučivati Viši sud.[3] Ne treba smetnuti s uma da postoji dva miliona neizvršenih sudskih presuda za neplaćene račune, i to samo u Beogradu.

Izvršitelji praktično pružaju uslugu preduzećima, telekomunikacionim kompanijama, ali i građanima, koji mogu da prodaju svoja potraživanja specijalizovanim firmama i agencijama (koji o prebacivanju dugovanja na "uterivače" moraju da obaveste klijente), koje zatim "jure" dužnike.[4] Praktično su izvršitelji uzeli dugove u svoje ruke, odlazili kod dužnika, popisivali imovinu, dogovarali se s njima o isplati dugova u ratama, stavljali im administrativne zabrane na plate i penzije.[5] Ukoliko i pored predloženih rešenja dužnik ne želi da sarađuje, ide se na sudski postupak, kojim se dužnik izlaže dodatnim troškovima, što  uvećava iznos inicijalnog potraživanja. Sa bankama, posebne agencije i firme za naplatu mogu samo da sklope ugovor o posredovanju, odnosno da za njihov račun opominju građane da imaju neizmirene obaveze.

Da li je plaćanje poreza zaista opciona stvar, naravno u zavisnosti od toga koliko su vam dobre veze sa vlašću, koliko ljudi zapošljavate, da li ste pod sistemskom zaštitom države kao na primer preduzeće u restrukturiranju, ili radite u namenskoj industriji. Ako ste veliki proizvođač, često imate šansu da podnesete zahtev za reprogram i fazno otplaćujete dug, bez zaustavljanja proizvodnje ili plenidbe imovine. Ako imate veliku firmu sa mnogo zaposlenih, kojima naravno dugujete plate, uđete u „Unapred pripremljeni program reorganizacije" (UPPR) i dobijete zaštitu na nekoliko godina. I usled toga mali privrednici često žale da ko duguje milijarde nije zatvoren, niti mu je prodata imovina, za razliku od njih kojima država "tera mak na konac". Naravno da izvršitelji nisu rešenje za problem selektivnosti primene zakona.

O veličini poreza ukazuju podaci Poreske uprave: sredinom 2015. ukupno dug bio je 776 milijardi dinara. Od toga je polovina (377 milijardi dinara) definitivno nenaplativo, jer se odnosi na preduzeća u stečaju, likvidaciji ili ona koja su u postupku privatizacije, kao i na fantomske firme. Kod preostalih dugova najčešće su najveći dužnici za porez istovremeno i najveći dužnici po osnovu bankarskih kredita, koji su obezbeđeni hipotekama prvog reda na imovinu. Procena je da je eventualno naplativ poreski dug iznosi tek 7%.

Moralni aspekt duga

Jasno je da je država uvela izvršitelje kao novu pravosudnu profesiju. Oni su prvo nazivani privatnim izvršiteljima a građani su ih odmah nazvali „uterivačima dugova”. Ipak, oni imaju javna ovlašćenja koja im je poverila država i imaju status službenih lica. Ono što jeste problem koji daleko nadilazi aktuelnu temu (preteranih) ovlašćenja i prakse izvršitelja jeste eventualni manjak etičnosti u odnosu poverilac – dužnik, odnosno moralni aspekt duga. Naime, kredit i dug nisu lako racionalno objašnjivi termini vezani za tržišnu ekonomiju. Oni su socijalni konstrukti, koji stavljaju težište na teška pitanja, odnosno prosuđivanje o moralnim karakteristikama, o jednakosti i o "mirnoj savesti".Sve ovo je povezano sa snažnim emocijama (ljutnja, stid, poniženje) i ima dodatne reperkusije, jer promena konfliktnih predstava kredita i duga duboko utiče na performasne privrede, odnosno blagostanje država.

Za početak, nije slučajno da je u različitim evropskim jezicima reč dug povezana sa značenjima kao što su: "ropstvo", "sloboda", "zahvalnost", "čast", kao i "sloboda od duga". Stvaranje novca obezbedilo je jedinicu za računanje visine dugova, a došlo je i do depersonalizacija odnosa poverilac-dužnik, što je omogućilo nastanak privrednih društava. Dug je postao povezan sa pretnjom, i često realnošću erozije slobode, ne samo za pojedince već i za čitave porodice, koje su se mogle naći u stanju "dužničkog ropstva".[6]

Sa usponom manufakturnog kapitalizma dva su glavna katalizatora za promišljanje ideje duga. Prvi je bio uspon novog komercijalnog društva, koje je povezano sa imovinskim pravima i umnožavanjem ugovornih odnosa, te posledičnom upotrebom kolaterala (garancija) radi povećavana nivoa kreditiranja. Nastaje društvo u kome odnos poverioca i dužnika preuzima centralni društveni i politički značaj, gde jača uloga trgovaca, finansijera, renterijera, kao i računovođa. Drugi katalizator za promišljanje o dugu je nastanak i ogroman porast javnog duga.

U Francuskoj je očajno stanje kraljevskih finansija u 18.veku imalo veliki uticaj na razvoj ekonomske misli. Monteskje je napisao da javni dug izmesta prihode države od onih koji imaju proizvode ka lenjima. U SAD 1809. DŽeferson napada Hamiltona zbog njegovog zaduživanja zemlje i tvrdi da je prioritet  oslobađanje SAD duga. Od sredine 19. veka ‘nemačka istorijska škola’ kreira sasvim drugačije mišljenje o javnom dugu. Po njima, javni dug ima pozitivnu ulogu u balansiranju privrede, pre svega kroz finansiranje rasta produktivnosti, investiranja u infrastrukturu i javne usluge.

Od tada javni dug snažno raste sa radikalnom transformacijom tehnologije, ekonomije obima i vođenjem ratova. Pored toga, nove tehnologije olakšavaju prekogranično zaduživanje, a koncentracija finansijskih tržišta čini svet podložnijim velikim bankarskim krizama. Naučno zasnovani modeli stvaraju iluziju da su kreditni rizici bolje kontrolisani, dok je lakoća kreditne multiplikacije omogućila istorijske rekorde u pogledu visine zaduženosti.

Promene u stavovima prema dugu i riziku su takođe povezani sa novim diskursom o socijalnom pravima. Potrošačka očekivanja povezana sa porastom životnog standarda neraskidivo su vezana sa sve dostupnijim bankarskim kreditima. Nastupa bum u izgradnji, odnosno na tržištu nekretnina, širenje maloprodajnog sektora, modernog reklamiranja. Socijalni status i identitet postaje usko povezan s potrošnjom, naročito sa konceptom luksuza. Dug postaje cena plaćena za specifičnu vrstu radosti indukovanu hedonističkom potrošačkom kulturom.

Dok je ortodoksija uvek podupirala prava poverilaca, politička neophodnost često je tražila oproštaj za dužnika. Koja strana pobeđuje zavisi od toga koliko su dužnici očajni i jačine suprotstavljenih koalicija poverilac-dužnik.[7]Odnos poverilac-dužnik nije otelotvorenje gvozdenih moralnih pravila; umesto toga, društveni odnos je ono o čemu uvek mora da se pregovara.

Savremeni diskurs o dugu

Svakako da diskurs 20. i početka 21. veka pokazuje duboke moralne nedoumice u vezi sa dugom. S jedne strane, socijalna dostignuća, tržišno društvo, neokejnzijanska ekonomija i hedonističko-potrošačka kultura ukazuju da je stara ideja razboritosti kod kreditiranja faktički nestala. S druge strane, teza da je država "veliko domaćinstvo" ipak zadržava pobornike. Praktični problem proizilazi iz paradoksa da, iako birači žele akciju u borbi protiv duga u ukupnom iznosu, mali broj njih je spreman da prihvate lične posledice.

Sve češće se postavlja i pitanje odgovarajuće ravnoteže između sistemske stabilnosti i kolektivne solidarnosti i, s druge strane, izbegavanja moralnog hazarda u upravljanju dugom. Ko su nevine žrtve, ako u interesu pravičnosti treba pretrpeti fiskalnu bol u makroekonomskom prilagođavanju, što je slučaj u našoj zemlji poslednjih godina sa ‘fiskalnom konsolidacijom’, tj. kresanjem javne potrošnje?

Problem je to što država često mora da povrati ekonomski kredibilitet povećanjem poreza i smanjenjem zaposlenosti i plata u javnom sektoru. Potrebno je i usklađivanje sa tehnokratskih neizabranim telima: centralnim bankama, međunarodnim finansijskim institucijama, te lobijima na finansijskom tržištu.

Moralna dvosmislenost, tj. odsustvo lakih političkih solucija, proističe iz problema balansiranja interesa poverilaca i dužnika. Naravno, postoje procesna pravila koja nam služe da povežemo različite moralne stavove i prevaziđemo razlike u pregovačkim pozicijama (u odsustvu istih postoji visok rizik od nesporazuma, tužbi i osećaja nepravde). Kredibilnost takvih proceduralnih pravila zavisi od priznavanja poverilaca da npr. fiskalno prilagođavanje ne može izvesti samo dužnik.

Političke poteškoće leže u tome kako da se društvo suoči sa posledicama obostrane, asimetrične, zavisnosti kreditora i dužnika. Njihov odnos ima karakteristike dileme zatvorenika, u kojima nijedna strana može da odstupi bez nanošenja teških oštećenja drugoj.[8] Upravljanje ovom dilemom je lakše kada su stvoreni institucionalni uslovi koji omogućavaju održavanje stabilnog obrazca uslovne saradnje, kao što je slučaju u evrozoni, gde skup pravila igre podstiče ponovnu interakciju, odnosno saradnju. Analiza suverene kreditne sposobnosti treba da prevaziđe usko, utilitarno, finansijsko gledište, da ispita ishode na duži rok, što podrazumeva uzimanje u obzir očekivanja u pogledu socijalne zaštite i kvaliteta životne sredine. [9]

Odnos poverilac-dužnik kreira diskurs moralisanja (od "svetaca" do "grešnika"), koji je protkan osćanjima nacionalnog ponosa, sramote, poniženja, prezira. Stvoreni tehnokratski rečnik, tj. napori da se izgradi inkluzivni proces debate i pregovora, ne može sakriti do koje mere je ideja o suverene kreditnoj sposobnosti puna simbolike.

Jasno je da su korekcije političke kratkovidosti neophodne da bi se sprečilo prečesto drastično povećavanje troškova dužničke krize. Lideri država poverilaca imaju velike teškoće u ubeđivanju domaće političke elite i javnosti da kratkoročne žrtve njihovih poreskih obveznika imaju poentu, jer je cilj dugoročna dobit povezana sa izbegavanjem kašnjenja duga i sistemskih rizika koje slede. U okviru evrozone, vlada Nemačke je oklevala oko grčkog spašavanja oko četiri meseca početkom 2010, do izbora. Nemački mediji su bili prepuni snimaka lenjih, korumpiranih i Grka, koji uživaju penzije mnogo ranije nego Nemci. Prikazivan je preglomazan, privilegovan grčki javni sector. Ove slike ignorisale su nesmotreno kreditiranje Grčke od strane od strane nemačkih i drugih banaka iz EU. Na kraju, nemačko oklevanje doprinelo je višim troškovima spasavanja evrozone maja 2010. Kako je grčka kriza otupila zamah 2011-12, nemačko političko rukovodstvo, pribegava dramatizaciji po pitanju egzistencijalne ugroženosti evrozone i EU u cilju prevazilaženja duboke nespremnost elite i javnog mnjenja da snosi troškove daljeg finansijske pomoći. Skoro iste okolnosti bile su i tokom ‘nove grčke krize’ 2015.

Veliki problem, na koji posebno ukazuju levičari, jeste to što je ekonomska stagnacija širom sveta od 2008. povećala teret privatnog i javnog duga do te mere da je granica između njih postala nejasna. Kako je npr. u Irskoj ‘blanko garancija’ proširena na aktive i pasive glavnih banaka, opšti javni dug povećan je sa 25% BDP 2007. na 124% 2013. Cilj irske vlade je bio da se sačuva bankarski sistem, ali, nenamerna posledica paketa pomoći bila je gubitak poverenja u solventnost Vlade. U evrozoni pored Irske i Grčka, Portugal i Kipar su morali da restrukturiraju svoj suvereni dug da bi izbegli direktan bankrot. Rast razmere između duga i BDP napravio je neprijatnu situaciju u fiskalnoj politici i postao glavno opravdanje za mere štednje koje su prolongirale ekonomsku stagnaciju.[10]

Bolje upravljanje suverenim dužničkim krizama, ipak, ide u srž funkcionisanja liberalnih demokratija. Sadašnje prakse naglašavaju rizik od pritiska domaće političke konkurencije na izborima. Otuđenost se pokazuje kroz manju sklonost ka konvencionalnim politikama, te se prostor otvara za populističke političke mobilizacije protiv spoljnih diktata (ekstremna levica i desnica; Siriza, Podemos, Nacionalni front).

Problem iznalaženja adekvatne politike

Jasno je da adekvatna politika suverene kreditne sposobnosti treba da nađe modus razdvajanja pravnog ugovora kojim se uređuju odnos poverilac dužnik iz šireg društvenog ugovora na koji se vlast generalno oslanja. Pokazatelji gubitka poverenja kreditora su veće kamatne stope na javni dug. Pokazatelji gubitka poverenja javnosti su socijalni protesti, što znači rast popularnosti ekstremističkih stranaka, te pomeranje centrističkih stranaka ka sličnim stavovima. Govoriti o relaciji poverilaca i dužnika, bez implicitnih presuda o moralnim vrednostima je veoma teško, ali neophodno.[11]

Na kraju, valja ukazati i na to da dug olakšava nametanje regresivnih oblika društvene organizacije. Naime, društva 19. i početka 20. veka bila su disciplinovana. Kontrola osoba vršila se u zatvorenim prostorima: školama, zatvorima, fabrikama. S kreditom, prostor je otvoren, a kontrola je potpuno drugačije vrste, jer ste obavezni svakog meseca vratiti određeni iznos novca. I to nije samo kontrola nad pojedincima, nego nad celim zemljama: jer otplata duga 'odlučuje' o smanjenju plata, redukovanju javnih službi i troškova.  

Kamata na srpski javni dug 2016. će iznositi oko 1,3 milijarde evra. Bilo da smo u recesiji ili rastu, ipak treba platiti te pare, što iznosi blizu 4% BDP, te je jedna od najvećih budžetskih stavki. Ovo postaje neka vrsta ‘desetka’. Dok nas s jedne strane obaveštavaju da smo svi odgovorni za javni dug jer previše trošimo i ne radimo dovoljno, s druge strane, nam kažu vam da zaslužujemo sve robe koje nam pokazuju, odnosno reklamiraju.

Izlaz iz današnje krize je na strani etike i ekonomije. Poslovne i političke elite polagaće ispit, ne samo menadžerske i ekonomske veštine, već i ispit ljudskosti i mudrosti. Iskustvo Japana u procesu modernizacije, koji je sledio zapadne uzore, ali nikada nije postao zapadno društvo, je svakako od koristi. Naime, socijalna kohezija, odnosno struktura Japana nije se bitno promenila, niti se Japan odrekao svoje specifične kulture i tradicije. Teret japanske ekonomske krize je podnelo celo društvo, a ne samo njegovi najslabiji delovi.[12]

[12] Pokazalo se da su socijalna kohezija i solidarnost izuzetno važni i na njih je oslonjen nepisani društveni sporazum koji teži da garantuje sigurnost radnog mesta i punu zaposlenost.