Učinak dosadašnjih mera za izlazak iz svetske krize: Polureforme nisu dovoljne

Umesto uvoda: Mali pojmovnik Velike krize

Ni jedna priča o današnjoj krizi se ne priča bez tri pojma: subprajmovi, derivati i naduvavanje

Subprajmovi: “Subprajmovi” su izazvali krizu. Oni su posledica bitnog smanjenja bankarske discipline i slepe trke za zaradom. Tradicionalna banka je davala kredit pojedincu i posle ga 20 do 25 godina držala u svojoj aktivi, kao deo njenog kapitala rezervisan za pokrivanje rizika. Klasični hipotekarni kredit je zato strogo vezan za iznos kapitala banke i nosi mali rizik. Ali, pošto su te sigurne investicije, praktično sto posto obezbeđene vrednostima nekretnina, došlo se na ideju da se ta sredstva izvuku iz aktive banaka i prodaju investitorima koji su stalno u potrazi za nerizičnim plasmanima. Tako je banka mogla da poveća masu kredita. Taj proces se zove sekjuritizacija. Razdvajanjem rizičnih operacija od nerizičnih, hipotekarnih, mogli su da se povećaju krediti privredi. To je pozitivan momenat sekjuritizacije. Međutim, kad je mehanizam otkriven, konstatovano je da on može banci da donosi trostruku korist: prvo, banka ostvaruje dobit kada plasira kredit, jer se plaća kamatni diferencijal, drugo, kada transformiše kredit u finansijski proizvod ona ga izvlači iz bilansa i poboljšava svoj finansijski leveridž (odnos sopstvenog kapitala i ukupno založenih sredstava) i konačno, banka zarađuje plasmanom i prodajom tog proizvoda na finansijskim tržištima.

To je veoma unosna aktivnost. I, naravno, razvijaće se ubrzano. Međutim, sve manje će se voditi računa o kvalitetu kredita. Oni se nude i onima koji nemaju mogućnosti da se zadužuju. Takvi krediti koji se dodeljuju osobama sa platežno neizvesnim pokrićem su - subprajmovi. Najsiromašnija i najrizičnija, ali ipak ciljana, kreditna grupa u bankarskom žargonu se zvala ninja (no income, no job, no asset – bez prihoda, bez posla, bez imovine). Iako se takvim kreditima rizik drastično povećavao, nastavilo se sa njihovom prodajom investitorima koji su i dalje uvereni da kupuju sigurne (sekjurizovane) proizvode.

Na kraju se stiglo do totalne inverzije. Čarobni krug hipotekarne sekjuritizacije pretvorio se vrzino kolo subprajmova. Sve je funkcionisalo dok je tržište nekretnina raslo, ali čim su se trendovi preokrenuli - mehanizam se zaglavio. Uz pad cena, pod inercijom jakog finansijskog pritiska, čitava konstrukcija je počela da se ljulja, puca po šavovima i na kraju se - urušila.

Derivati: Mnogo se ovih godina govorilo i o derivatima (izvedenim hartijama od vrednosti). Kad se međunarodni finansijski sistem korenito preobrazio posle krize 1974, prešli smo sa fiksnog na prilagodljivi kurs deviza. To je izazvalo ozbiljan problem za sve investitore na planeti. Kako proizvoditi, uvoziti, izvoziti uz svakodnevne fluktuacije deviznog kursa. Tada su izmišljena pokrića za rizik od kursnih razlika, derivati (izvedene hartije od vrednosti), zahvaljujući kojima investitor može da investira i na 30 godina a da bude osiguran.

Isti problem se pojavio i sa fluktuacijom kamatnih stopa. Pa su razvijeni i derivati na kamatne stope.

Fluktuacije valuta i kamatnih stopa dovele su do sklapanja terminskih ugovora, što je klica sve rafiniranijih finansijskih derivata.

Prvobitna ideja o pokriću rizika bila je nova i zdrava, ali se u međuvremenu toliko izopačila da je potpala pod vlast demona – finansijskog inženjeringa i špekulicija. I kako je, sa razvijanjem ovih dovitljivih tehnika, konkurencija postajala sve jača, marže su se smanjivale, a iskušenje - da se granice virtuelnih konstrukcija više i dalje pomeraju bilo je sve veće. Mehanizam se razvijao a cela finasijska mašinerija se zahuktavala. Zaboravljene su osnovne mere predostrožnosti koje nameću finansijske operacije. Pre nego što je eksplodirala, finansijska sfera je prekomerno naduvana!

Naduvavanje: Rezultat razvoja sekjuritizacije i derivata je neverovatna ekspanzija finansijske sfere. Pojavili su se i “derivati na derivate”. Ove finansijske operacije brzo su pokazale dvostruko lice: pokrića u skladu sa prvobitnim ciljem, ali i špekulativni aspekt. Rizik je, kroz dugi lanac posrednika, prebačen na berzanske operatere. Stručnjaci iz sveta finansija više nisu realni ekonomisti-praktičari, već virtuelni matematičari-teoretičari. Tako se Planeta finansija otkačila od realne ekonomije. Finansijska inovacija se potpuno izvitoperila. Niko više i nije računao na klasičnu dobit, na realan prihod, već se samo gledalo na špekulativnu projekciju rasta.

Bankarska globalizacija i neravnoteže

Razlog da je finansijska sfera danas 50 puta veća od realne ekonomije, isključivo je to što je ona više od tri decenije sistematski crpela profite iz realne ekonomije. Akcionari su tražili od preduzeća stope profita od 15% i više! Naravno, da nijedno preduzeće u realnoj ekonomiji, izloženo konkurenciji, ne može donositi ovakve stope. Za takvu profitabilnost mora se pribeći špekulativnim operacijama.

Nema sumnje da će, ukoliko akcionari izvlače ogroman deo globalnog profita preduzeća, plate biti proporcionalno umanjene. Pošto nema straha od komunizma, sindikati gube moć. Zaposleni primaju sve manje, a akcionari sve više! Ta nepravda je plodno tle za sledeći začarani krug: dok prosečni prihodi stagniraju, favorizovani društveni slojevi su preplavljeni novim finansijskim prihodima. S jedne strane nedostatak finansijskih sredstava, a sa druge višak likvidnosti. Rešenje se nametalo samo po sebi: zaduživanje. Nikada krediti i bankarska aktivnost nisu doživeli tako veliku ekspanziju kao krajem devedesetih godina prošlog veka.

Američka ekonomska politika, a u manjoj meri i politika drugih zemalja, bila je: da se plate drže na minimumu i favorizuje zaduživanje kako bi raspoloživi novac i dalje podržavao tražnju, uprkos smanjenju efektivnih prihoda. Da bi privredna mašinerija mogla da nastavi, Amerikanci su podsticani da se u velikoj meri zadužuju, prvenstveno zbog kupovine krova nad glavom. Kada su cene dostigle vrhunac tržiste se, kako to ciklično biva, preokrenulo i izbila je kriza nekretnina - polazna tačka globalne finansijske krize.

Stvorio se jaz između finansijske i produktivne sfere. Svet globalnih finansija je duboko poremećen i sasvim zahvaćen špekulisanjem. Oligopol velikih banaka, umesto da bude balast i protivteža virtuelnoj ekonomiji, sam je podlegao euforiji i postao faktor globalne nestabilnosti. Ako se tome doda uloga finansijsko-političke elite koja je dergulacijom izazvala ogromne nejednakosti, jasno je gde je nikla klica sloma ultraliberalne ekonomije.

U osnovi ove krize leži planetarna ekonomska neuravnoteženost neslućenih razmera. Postoji Kina sa hiperproizvodnjom, hiperinvesticijama, hiperštednjom i postoje SAD koje hiperkontrolišu novčane tokove, imaju hiperpotrošnju i hiper su zadužene. To nije novi svetski ekonomski poredak, to je novi globalni ekonomski nered.

Šta je činio svet finansija: po bankarskoj logici, konvertovao je sigurnu štednju zemalja koje su imale viškove - Kine, zemalja Zaliva, Rusije i drugih - u sve rizičnije investicije u Sjedinjenim Državama. Finansijskom alhemijom želela se sakriti, ili bar prikriti; ekonomska realnost privrednih debalansa.

Teorijski, da bi se pravilno postupilo, trebalo bi pokušati ispraviti strukturalne neravnoteže. To znači, učiniti nešto da Kinezi troše umesto da štede i grozničavo investiraju, a da Amerikanci štede umesto da troše, zadužujući se pritom. Tek tad moglo bi se zaista pristupiti rešavanju finansijskog problema.

U praksi to ne ide jer se Kinezi svakako neće odreći svog modela rasta da bi udovoljili Amerikancima. Amerikanci ne žele da značajno povećavaju poreze kako bi sproveli prisilnu štednju i smanjili potrošnju. Dakle, u datoj svetskoj situaciji strukturalne neravnoteže treba živeti sa tim. Ali, i dalje veliku grešku predstavlja to što se misli da se samo rafiniranim finansijskim tehnikama mogu ispraviti realni ekonomski debalansi.

Kakve su posledice

Zahvaljujući stvaranju virtuelnog, špekulativnog novca došlo je do potpunog odvajanja od realne ekonomije. Verovalo se u večnu ekspanziju i beskonačni rast koje su obećavali učeni matematički modeli finansijskog inženjeringa. Naravno, teoriju je demantovala praksa i povratak u realnost je veoma bolan.

Pravi jaz razdvaja društvo od malog broja privilegovanih koji odlučuju, a oni su iz svetskih finansijskih mreža. Jaz se vremenom produbljuje. Bitnu odliku globalnog sveta finansija predstavlja izuzetna koncentracija oko jedne kaste: u 2006. godini 100.000 lica u svetu imalo imetak veći - u nekim slučajevima znatno veći - od 30 miliona dolara.

Raspon dohotka koji razdvaja najbogatije od najugroženijih nije 1:10, pa ni 1:100, već 1: 1.000! Upravo se iz tih bogatstava napaja finansijska sfera i novac cirkuliše u zatvorenom kolu – bogati su sve bogatiji, siromašni sve brojniji. Čitava društvena piramida je ugrožena pauperizacijom srednjih klasa. U Americi 2010. godine 85% svih berzanskih vrednosti je u rukama 1 procenta građana. Od plate do plate živi 65% Amerikanaca. Između 1998-2008. čak 70% od globalnog rasta prihoda se slilo u džepove svega 1% Amerikanaca. U Evropi je ta stopa koncentracije manja, ali je trend identičan. 

To izaziva osećanje nepravde, razočaranja kao i atmosferu stalne sumnjičavosti prema političkim i finansijskim elitama. Narušava se poverenje u institucije i ugrožava demokratski poredak. Od pre 30 godina, uz uspon finansijskog kapitalizma i ultraliberalne mondijalizacije - doživljavamo demokratsku regresiju. Ta regresija bez presedana u protekla dva veka izazvana je sveopštim slabljenjem socijalnih dostignuća i tekovina na svim nivoima: obrazovanja, zdravstva, garantovanih minimalnih prihoda, penzionog sistema.

Socijalna cena ove depresije izuzetno je visoka - bankrotstva, nezaposlenost, beda i beznađe. I veoma je rasprostranjeno osećanje neophodnosti ekonomske regulacije i pravih reformi.

Prisetimo se još nekih brojeva

Udeo finansija, kao privredne grane, u bruto nacionalnom proizvodu Sjedinjenih Država je tokom proteklih 30 godina skočio sa 5 na gotovo 10%. Da li je američkoj privredi, pa i svetskoj ekonomiji, zaista potrebno da se finansijska sfera udvostruči za tridesetak godina?

Pritom, udeo vlasništva u 500 najvećih američkih kompanija, koje pripada posredno ili neposredno finansijskom sistemu, iznosi više od 40%. Da li je opravdano da 40% profita najvećih američkih preduzeća crpi finansijska sfera?

Očigledna je hipertrofije finansijske sfere. Ti neverovatni rizici doveli su milione ljudi na ivicu propasti. Da li je taj ultrarast finansija u službi ukupne ekonomije ili samo finansija?

Šta rade političari

Njihov zadatak, bar u demokratskim zemljama, je da učine sve da se prihodi, koje donosi privredni rast, pravično raspodele svim društvenim slojevima. Da bi zaštitili javni interes. Uostalom, narod im upravo zato daje mandat!

Mora se konstatovati da je došlo do fuzije političkih i finansijskih elita. Taj tip ukrštanja vrsta, svojevrsna hibridizacija, jedna je od izraženijih crta ekonomski razvijenih društava. Npr, američki ministar finansija Timoti Gartner, kao i njegov prethodnik Henri Polson, bili su veoma vezani za banku “Goldman-Saks”. Postoji, dakle, fenomen cirkulisanja ovih elita kao u spojenim posudama. Objektivna spoznaja sukoba interesa trebalo bi da dovede do usvajanja veoma strogih pravila etičkog pa i moralnog ponašanja.

Pravila svakako treba preispitati, a primeri koji slede otkrivaju mnogo. Pristrasnošću u najgorem trenutku, agencije za kreditni rejting, paralisane klijentelizmom banaka i političara, davale su lažne ocene finansijskim institucijama. Sistematskim odbijanjem da osude mutne, čak i nezakonite mehanizme, one su odigrale zlokobnu ulogu u odvijanju krize.

Kontrolne agencije nikada nisu kontrolisale neke od najvećih igrača na finansijskim tržištima ili ako su kontrole uopšte sprovedene, bile su i površne i blagonaklone. Koliko su te službe zatajile dobro se vidi u slučaju pada banke “Liman Braders” ili na primeru “afere Mejdof”. Krvno srodstvo finansijskih i političkih elita je dopustilo da se odigravaju neverovatne stvari: oko 20 godina je Mejdof razvijao pirmidalnu shemu po receptu Dafine ili gazda Jezde, a to američki kontrolori, u srcu sofisticiranog Volstrita, nisu primetili…

To protivprirodno ukrštanje je očigledno. Superelita koja vlada ne donosi nijednu odluku koja bi bila protivna sopstvenim interesima. Njen neumereni apetit za bogaćenjem razbio je sve moralne i etičke brave, što je ekonomiju sveta dovelo do ivice ponora.

Političari, u prvom trenutku gotovo uvek žestoko reaguju, ali na kraju uzmaknu. Veoma je rečit primer njujorških senatora. Demokratski predstavnici Njujorka, koji su teorijski podržali Obamin plan za reformu finansija, u praksi su se žestoko borili da odredbe o špekulativnim fondovima i derivatima budu manje stroge, iz jednostavnog razloga: reč je o najznačajnijoj ekonomskoj aktivnosti tog grada. Usvajanje isuviše strogih propisa na tom planu bi znatno oslabilo glavnu privrednu delatnost Volstrita, što bi pogubno uticalo na prihode grada i odrazilo se na budžet Njujorka.

Valja konstatovati, da krvno srodstvo elita i kratkoročnih finansijskih interesa generalno odnosi prevagu nad opštim interesom i javnim dobrom.

A šta da se radi

Nad finansijskim tržištima, koja oslobođena državnih i međunarodnih kontrola deluju u pravnom vakumu, mora se uspostaviti globalni nadzor kroz novi sistem regulacija, nepobitnog legitimiteta - nacionlnog i internacinoalnog.

Kako?

U kratkom roku, značajne državne intervencije su bile neophodne da bi se sprečila propast sistema. Lančana reakcija urušavanja banaka se mogla prekinuti samo hitnim i velikim ubrizgavanjem likvidnosti. To moraju države, jer samo one kao suvereni legitimne sile raspolažu tim sredstvima (monetarne rezerve) i mogu podizati nova (javna zaduženja, fiskalni programi) .

To nije učinjeno 1929, ali se u ovom slučaju spasavanju pristupilo već u oktobru 2008. Zahvaljujući brzoj intervenciji, neutralisana je finansijska bomba koja je pretila da raznese čitav svetski bankarski sistem. Države su platile, tj. platili su poreski obveznici i tako su neoliberalni finansijeri spašeni. Deluje ironično kada se ima na umu do koje mere baš ti moderni liberali mrze državni intervencionizam i preziru fiskalni sistem! Još ciničnije izgleda da je taj hladni monstrum – država, koja je deregulacijom dozvolila finansijskoj sferi privatizaciju profita, omogućila istoj, brzom intervencijom, socijalizaciju gubitaka.

Došlo je vreme za regulaciju. G-20 je odlučila da suverene nacionalne države treba da preduzmu mere uvođenja regulacije, nadzora i kontrole.

Ipak, mora se primetiti da već ima mnogo regulacije. Čak, najregulisanija sfera ekonomije je bankarski sistem, a upravo odatle je potekla kriza! Problem proističe iz sledeće činjenice: u kapitalističkom svetu, što više regulišete neki sistem, utoliko se više na marginama formiranje sive zone. Ta kombinacija regulisanog domena i širokog neregulisanog pojasa stvara slabosti i pukotine u čitavom sistemu. Upravo to je slučaj sa finansijskim derivatima. Inovator je uvek korak ispred regulatora.

Posle toliko javnih osuda, potrebno je, ipak, nešto učiniti.

Nedavno je odlučeno, kako bi se efikasnije nadzirale banke, da se izmene zahtevi u pogledu obavezne bankarske reserve. (deo kapitala koje banke moraju da imaju na raspolaganju kako bi pokrivale sopstvene investicione rizike) Mnogo će se pomnije kontrolisati sistemske institucije, one najveće privatne i državne, čiji bi krah mogao da izazove lančanu reakciju.

Takođe je odlučeno da se uspostavi sistem likvidacije banaka suočenih sa teškoćama. Zahteva se od banaka da unapred preciziraju protokol likvidacije - način na koji će biti rasformirane ako zapadnu u nelikvidnost.

Reformisanje će se izvršiti lagano, modulisanjem regulative. U tome se sastoji Obamin projekt da se reorganizuje američka finansijska sfera. To nije radikalno rešenje i bez sumnje će se pokazati nesavršenim, jer će se lobisti iz moćnog sveta finansija svojski truditi da ga postepeno obesmisle.

To je malo, ali je ipak korak u dobrom pravcu.

Pošto je prošao šok izazvan krizom, izgubila se i prilika za prave reforme. Dobili smo polureforme. Daleko smo od reformi koje su neophodne. A to je jedini način da se finansijska sfera dovede u razuman odnos sa realnom ekonomijom i da se isprave svetske ekonomske neravnoteže.

1. Postoji put koji je proučavan, a to je oporezivanje finansijskih operacija.

Ideja je da se ustanovi taksa na finansijske transakcije, što bi trebalo da obeshrabruje razvoja najšpekulativnijih finansijskih aktivnosti. Tj. razmišljalo se kako da se taksama ubiju neke od najrizičnijih transakcija. Osim očiglednog efekta fiskalnog odvraćanja, ta mera bi bila u skladu i sa osećanjem javnog mnjenja. Imala bi dvostruku funkciju – s jedne strane ekonomska efikasnost, a s druge - pozitivan odjek u javnom mjnenju. Mera, kao što je Tobinova taksa, koju je krajem sedamdesetih predložio ekonomista-nobelovac DŽejms Tobin za međuvalutne konverzije, zagolicala je maštu mnogima. Ipak, odustalo se, jer elite to nisu želele.

2. Postojao je još jedan plan: da se konstatuje da je neosnovano misliti da će se samo regulativom uspostaviti kontrola nad svetom finansija. Rešenje se sastoji u vraćanju modelu Glas-Stigalovog zakona iz 1933. Vraćanjem na snagu tog zakona bankarsko-finansijski džinovi bili bi razbijeni na komadiće. Tako bi se postiglo da nijedna elementarna jedinica ne poseduje kritičnu masu da svojim kolapsom ugrozi celinu finansijskog sistema.

Treba, dakle, stvoriti i razdvojiti banke specijalizovane za depozite i kredite, investicione banke, banke specijalizovane za pokrivanje rizika, pa i poslovne banke za špekulativne operacije – ali samo za njih. Sedam decenija živeli smo u sistemu u kojem individualna težina bilo koje finansijske institucije nije mogla da, u slučaju stečaja, izazove lančanu reakciju urušavanja čitavog sistema. Od 1999. ovaj kineski zid između depozitnih i poslovnih banaka je uklonjen, pa smo bili svedoci formiranja gigantskih finansijskih superstruktura - konglomerata kao sto su “Sitigrup” ili “Benk of Amerika” - koje su se bukvalno našle u poziciji de ugroze čitav američki finansijski sistem.

I ovaj plan je napušten, niko nije prihvatio da se sistematski razbijaju finansijski džinovi. Finansijski lobiji su pobedili a političari su se ponovo povukli pred zidom novca.

Preispitati raspodelu između rada i kapitala

Na nacionalnom nivou nije moguće upravljati ekonomijom kao ranije: potrebna je drugačija raspodela bogatstava. Ovaj povratak realnom svetu podseća da su u suštini ekonomija i političko upravljanje njome prevashodno pitanja vrednosti. Vrednost koju predstavlja solidarnost bila je žrtvovana na oltaru profitabilnosti. Treba preduzeti mere na planu revizije preraspodele prihoda. Neophodno je, ciljanom fiskalnošću, ograničiti prihode akcionara i rukovodilaca a povećati plate zaposlenih. U XXI veku, ljudi bi morali da pristojno da žive od svog rada, a ne da se primoravaju na sistematsko zaduživanje.

U krajnjoj liniji, sve finansijske krize liče jedna na drugu. Rađaju se iz preterane inflacije određenih vrednosti uz periodični problem upravljanja prevelikih količina raspoloživog novca sa usmeravanjem ogromnih tokova na izvesne finansijske sektore koji su u trendu. Taj mehur aktive se po inerciji nenormalno naduvava ulazeći u špekulativni ciklus koji raste sve dok se raspoloživa sredstva ne iscrpe. A onda se bez ikakve tranzicije, upada iz situacija prevelike likvidnosti u brutalnu novčanu oskudicu i momentalni kolaps.

Nalazimo se u situaciji redovnog formiranja novih mehura aktive i ti mehuri se ciklično resorbuju rasprskavanjem. Zašto onda, kad je već konstatovano da je to problem koji se stalno pojavljuje, ništa nije urađeno?

Sve do najnovije krize objašnjenje je bilo jednostavno: uspevalo se u upravljanju mini-krizama jer je ograničena intervencija centralnih banaka omogućavala rešavanje. Svaka takva kriza bi se uspešno zaustavljala doziranom finansijskom injekcijom, i nastavljalo se dalje. Sama ta metoda upravljanja krizama stvarala je, dakle, u startu predispozicije za formiranje novog mehura aktive, a samim tim i uslove za sledeću krizu.

Kriza iz 2008. je pretila da izazove katastrofalnu lančanu reakciju koja je mogla biti prekinuta samo izuzetnim državnim intervencijama. Međutim, ovakav šok ne može se podneti svakih pet godina. Udar koji smo doživeli tolikih je razmera da bi se teško moglo zamisliti da se nešto slično podnosi u narednih 30 godina.

Tu se vraćamo na predviđanje Karla Marksa o kraju kapitalističkog modela prouzrokovanom cikličnim krizama: radije užasan kraj nego užas bez kraja.

Ako je komunizam sa ljudskim likom oduvek bio utopija, kapitalizam sa ljudskim likom je, kako se čini, postojao na Zapadu od kraja Drugog svetskog rata sve do uzleta neoliberalne ideologije krajem osamdesetih. Paradoksalno, postojao je sve do rušenja komunističkog bloka u Evropi. Zlonamerni duhovi bi mogli maliciozno da konstatuju da je ultraliberalizam, pošto je prethodno pobedio komunizam, na dobrom putu da porazi i kapitalizam.

Mada su Marksovu misao u velikoj meri izopačili ideolozi totalitarnih komunističkih režima, ona nije izgubila od relevantnosti i snažne artikulacije. Ne precenjujući ideologa komunizma i diktature proletarijata, ne bi trebalo ni potceniti filozofa istorijskog materijalizma i njegovo tumačenje imperijalizma.

Neke činjenice u Marksovoj umesnoj analizi evolucije kapitalizma, a prvenstveno njegovih ekscesa, potvrdile su, kako izgleda, da je on po nekim konstatacijama bio u pravu. A činjenice su tvrdoglave...

(Autor je bio direktor Poreske uprave u vladi Zorana Đinđića. Sada je ekonomski savetnik)