"Tihi ubica" ili kome nema leka - Hepatitis C i zapadna farmaceutska industrija

U ovom tekstu, na primeru leka protiv hepatitisa C, pokazaću zašto je „zapad“, shvaćen kao koncepcija na kojoj su ta društva danas zasnovana, suočen sa nužnim revolucionarnim promenama. Pojam nije geografski i u razmatranjima obuhvatam SAD, EU, Australiju i Japan.

Od oko tri stotine miliona ljudi koliko se procenjuje da je zaraženo ovim virusom, oko pedeset miliona živi na zapadu. U EU je od 2015.godine uveden protokol za terapiju novim lekovima, koji za razliku od prethodno „najmodernijih“ iz 2002.godine sada direktno ubijaju virus. Raniji su podizali imuno sistem pacijenta. Terapija je kraća, 12 ili 24 nedelje, vrlo komforna- pije se jedna tableta dnevno i nema značajnijih tegoba.

Divota. Lek u EU košta za 12 nedelja terapije oko 65.000 EUR, a u SAD mu je cena između 80.000 i 100.000 USD! Proizvodi se u Indiji i pod jednim nazivom se kasnije prodaje na tržištioma zapada ( ima više sličnih lekova, ali ovde radi lakšeg praćenja govorim samo o jednom), a pod drugim nazivom- inače isti lek, se prodaje u samoj Indiji. Tamo možete da ga kupite za 1.200 EUR! Plus onoliko koliko vas košta dopremanje leka tamo gde živite.

Za potrebe ove rasprave uzećmo da je proizvodna  cena leka, sve sa troškovima nabavke, 1.500 EUR i pretpostavićemo da na toj ceni prodavac ne zarađuje ( naravno da zarađuje i na 1.200 EUR, ali da ne bi bilo metodoloških nejasnoća, to ćemo „častiti“ farmaceutsku industriju zapada) ništa. Dakle, cena u EU je 43 puta veća od  stvarne cene leka, a u SAD je to u najpovoljnijem slučaju čak 46 puta veća cena.

Lek je tako užasno skup, da ga zdravstveno osiguranje Francuske odobrava samo pacijentima kod kojih je bolest napredovala do faze u kojoj je smrtni ishod  bez terapije neizbežan ili još preciznije, samo u slučajevima u kojima je kod pacijenta već nastupila ciroza jetre. Ostali oboleli građani Francuske moraju sami, o svom trošku, da nabaljaju lek. Naravno da njaveći broj građana Francuske uopšte nema te pare. Za ove sa cirozom, terapija košta 130.000 EUR, a ostali, ako mogui, iz svog džepa moraju da plate 65.000 EUR.

Kada bi ubica sa početka teksta smanjio cenu 10 puta, lek bi za 12 nedelja terapije koštao 6,500 EUR, i čisti profit za farmaceutsku industriju bi po pacijentu  bio 5.000EUR ( 6.500 umanjeno za 1.500 koliko priznajemo troškove proizvodnje i transporta), a za one sa cirozom bi cena bila dupla, pa bi i profit bio duplo veći, odnosno 10.000 EUR po pacijentu.

Sa 10 puta manjom cenom za lek,framaceutska industrija bi mogla da, na osnovu jednog leka, ostvari čisti profit od najmanje 300 milijardi evra

Ako pretpostavimo da od 50 miliona obolelih na zapadu,  njih oko 10 miliona ima najteže promene na jetri (fibroza 4.i 5.), a da za preostale može da se primeni kraća terapija od 12 nedelja, to znači da ubica, sa 10 puta manjom cenom za lek, može da, na osnovu jednog leka, ostvari čisti profit od najmanje 300 milijardi evra (i slovima tri stotine milijardi evra)! Naravno, kada bi cena bila 10 puta manja, svi sistemi zdravstvenih osiguranja zapada bi lek stavili na tzv.pozitivnu listu, pa ni ovih 6.500 EUR ne bi osiguranici morali da plaćaju.

Znam da vam je jasno da je i na mnogostruko umanjenoj ceni profit ogroman, gotovo nezamisliv, ali samo poređenja radi, tih 300 milijardi je više od ukupnog prihoda od prodaje cele grupacije Volksvagena, kao najvećeg u svetu za 2015.godinu, čak 4 puta više od tržišne cene većinskog paketa Erbasa, kao najvećg svetskog proizvođača aviona ( pored Boinga) i veće od ukupnog duga Grčke.

Naravno, farmaceutske kompanije će reći da oni odvajaju znatna sredstva za svoj sektor tzv. „razvoja i istraživanja“, ali nam nikada neće reći koliko je to para zapravo. Stvarno koliko cela ta divizija iznalaženja novih lekova godišnje košta? Pa to su neki naučnici koji rade u laboratorijama. Koliko je to? Trideset milijardi, pedeset, koliko? Evo neka je 100 milijardi, a nema nikakvog razloga da bude toliko, opet jednim lekom možete da isplatite sva istraživanja svih lekova u jednoj godini i da ostvarite neto profit od 200 milijardi evra- sve sa 10 puta manjom cenom od one po kojoj danas prodajete.

Razmišljao sam o tome da li je u pitanju samo i inače sveprisutna pohlepa, ali sada podignuta na enti stepen, ili možda taj poludeli sistem i neće da leči sve, ali sam se zapetljao i odustao od razumevanja meni nerazumljivog.

Revolucionarne promene na zapadu, da parafraziram Berni Sandersa, su neophodne (bolji izraz nego nužne) iz sasvim drugih razloga. Jedna je stvar što je framaceutskoj industriji 200 milijaredi EUR neto profita od jednog leka na desetostruko manjoj ceni malo, nedovoljno, a sasvim je drugo to što države Francuske, Nemačke, Velike Britanije, SAD itd., dakle veoma ozbiljne države, smatraju da je noramlno da njihovi pravni sistemi podržavaju takvo postupanje farmaceutske indiustrije.

Navikli smo da cenu bogaćenja plaćaju kolonije, ali sada oni direktno žrtvuju svoje građane!

Navikli smo da cenu bogaćenja plaćaju kolonije, ali sada oni direktno, istom interesu, samo još zaoštrenijem, žrtvuju svoje građane! I kako se uopšte došlo do toga da razvoj lekova bude u privatnim rukama i zašto bi on bio izvan državnog monopola? Pa za društvo je neuporedivo bolje da isključivo država odlučuje u kom pravcu i za koje bolesti će se lekovi razvijati i  u kom pravcu istraživanja usmeravati. Imali bi  bolji kvalitet, zudraviju naciju, za manje para. Za mnogo manje para.

Onog trenutka kada bi građani zapada saznali i kada bi ta informacija bila svima dostupna, da farmaceutska industrija hoće 2.000 milijardi ( to je dvostruko više od bruto društvenog proizvoda Španije) neto profita od jednog leka i da njihove države to štite i podržavaju, ta društva bi se raspala.

Zbog toga je revolucionarna promena zapada najbolji i daleko najjeftiniji lek za ta društva. Od framaceutske industrije ne treba očekivati izlečenje. A zamislite šta tek očekivati o finansijskog sektora, naftne industrije ili vojnoindustrijskog kompleksa. Ta društva, ovako kao ih danas sagledavamo, nisu održiva.