Svoje rekoh i spasih dušu

Intervju: prof. dr Miroslav N. Jovanović, Ekonomska komisija Ujedinjenih nacija, Ženeva

„To je moje mišljenje, svoje rekoh i spasih dušu!“, rekao je prof. Jovanović na kraju ovog razgovora. Uz to, skrenuo nam je pažnju da obavezno naznačimo da je sve što je rekao samo i isključivo njegovo viđenje stvari, koje ni na koji način ne obavezuje institucije u kojima radi. 

Inače, profesor Jovanović je rođeni Novosađanin. Školovao se u Novom Sadu, a posle i u Beogradu i Americi. Kasnije, svoju stručnost dokazivao je širom sveta. Naime, on je predavač na desetak svetskih Univerziteta, od Srbije do Tokija, autor je i urednik na desetine knjiga i udžbenika. Zaposlen je u Ekonomskoj komisiji Ujedinjenih nacija, a od skoro i na Evropskom institutu, Univerziteta u Ženevi, kao predavač na predmetu Ekonomska politika EU.

Prvo pitanje koje smo mu postavili, a koje je inspirisano jednim njegovim nedavno objavljenim tekstom (http://papers.ssrn.com/sol3/papers.cfm?abstract_id=1165362) je bilo: „Da li globalizacija ima smisla i kakav je to projekat?“

To je jedan izuzetno snažan antiglobalizacijski članak. Jedan deo tog članka je objavljen i na srpskom. Globalizacija ima svoje pozitivne i svoje negativne strane. U finansijskom smislu, globalizacija donosi veliku slobodu kretanja kapitala, pogotovu u poslednjih dvadesetak godina. To nije ništa novo, to je samo tzv. reflaširana stara stvar. To je isto ono što se događalo pre I svetskog rata. Tačnije bi bilo ovu pojavu nazvati reglobalizacija. Bilo kako bilo, globalizacija je doprinela jako brzom širenju određenih finansijskih kriza po svetu. To su teškoće kao što je pre desetak godina bila ona u Aziji, pa zahvatila Rusiju i Brazil. To je sve posledica globalizacije. Mnogo brže se prenose ti negativni, ali i pozitivni tokovi. Jeste da je globalizacija produbila i proširila krizu ali, s druge strane, da nije bilo globalizacije te iste države ne bi uspele da dostignu nivo privrednog razvoja koji danas imaju. Takođe, globalizacija je donela jedan standardizovani nivo usluga, pre svega tu mislim na komunikacijske usluge. S druge strane, ujednačavanje standarda nosi jedan negativan aspekt uprosečavanja ljudi jer se na taj način gubi ona neponovljiva individualnost svake osobe. Jer, ako svi treba da misle i ponašaju se na isti način, onda krajnji cilj globalizacije nije ništa drugačiji od krajnjeg cilja komunizma. 

Na iskustvima zemalja iz okruženja, koliko će pristupanje Srbije EU, samoj državi doneti koristi?

Gotovo je izvesno, bar u teoriji, da će EU prihvatiti Srbiju u narednom periodu. Ali, šta ako nas EU ne prihvati ili se raspadne pre pristupanja Srbije što je isto tako moguće? Ako imamo mogućnost raspada država, uvek postoji i mogućnost saveza država. Postoje i veoma ozbiljna naučna dela o potrebi izlaska Velike Britanije iz EU. Čak i tu postoji presedan, jer je na primer Grenland istupio iz EU. Drugi nivo stvari su iskustva zemalja istoka koje su već ušle u EU. Naime, njihova iskustva su učinila da te zemlje postanu veliki skeptici. Tu posebno mislim na Češku i Poljsku jer je kod njih jako veliko i jasno razočarenje. Oni su se prijavili za pristupanje jednoj vrsti EU, a kad su deset godina posle toga pristupili, oni su pristupili sasvim drugačijoj EU koja im je nudila mnogo manje od onoga što su oni mislili i verovatno s pravom očekivali desetak godina ranije. EU se pokazala mnogo manje izdašna po pitanju osnivanja fondova za razvoj nerazvijenih regiona, poljoprivrede, itd. Što se tiče Srbije, ona bi mogla da ima velike koristi od pristupanja EU, jer bi postala mnogo uređenija i bolje organizovana država nego što je sada. Verovatno bi se smanjila i korupcija, ali, tako nešto se može postići i bez toga, jer niko ne može da kaže da Švajcarska, Norveška, Island, Linhenštajn nisu demokratske i dobro organizovane države. Naprotiv, ne samo što je u ovim državama demoktatija mnogo duža i uslovno rečeno dublja od one u EU, nego su i same zemlje mnogo bogatije. Npr. stanovnici Švajcarske već decenijama, na referendumima, odbijaju da pristupe EU. To znači da može postojati i vrlo demokratski orijentisana država, ekonomski veoma prosperitetna i izvan EU.

Mislite li da bi to za Srbiju bilo dobro?

Bilo bi dobro, ali ipak sve zavisi po koju cenu.

Da, ali u celoj toj priči najteže je zadržati sopstveni identitet?

Da, ali ne mogu da kažem da su Holandija ili Italija izgubile svoj identitet iako su već 50 godina u EU. Naprotiv, deo ekonomskog i političkog prosperiteta se prelio i na tu stranu. Jer, ako je neka zemlja „prljava“, „musava“, prezadužena i sl. ona ne može tako lako da zadrži svoj identitet, dok, s druge strane, finansijski jaka i prosperitetna država može više sredstava da izdvoji u te svrhe. Iako izvan EU, Švajcarska, Norveška i Island imaju najstariji parlament u Evropi i one nisu izgubile svoj identitet. 

Da li bi brže pridruživanje EU donelo Srbiji više investicija, ili bi obrnuto, veće investicije podstakle brže pridruživanje?

U slučaju Srbije, pretpostavljam da bi došlo do nešto većeg priliva stranog kapitala. Ali, ulaganja su velika i u zemlje koje nisu članice EU. Ipak, samo članstvo daje izvesne pogodnosti po pitanju inostranih investicija. Ne treba uopšte da se zavaravamo da bi pristupanjem ili na putu ka članstvu došlo do nekog enormno velikog investiranja u Srbiju. Kažem generalno, mada je nešto veći priliv ipak moguć. Velika ulaganja, pogotovu kada je proizvodnja u pitanju, ni u kom slučaju ne idu u zemlje EU, nego naprotiv, idu u Kinu. Tako da, realno, ne možemo se nadati da ako i kada uđemo u EU će svi naši problemi biti rešeni. Pa ušle su i Mađarska i druge zemlje jugoistočne Evrope, koje su pre desetak godine bile zanimljive za investiranje, ali bez obzira na to što su troškovi proizvodnje niži u Mađarskoj nego u npr. Nemačkoj, fabrike se zatvaraju i proizvodnja se seli u Kinu. Ne samo zato što je tamo proizvodnja jeftinija, nego je i mnogo efikasnija. Tako da, ako mi želimo strana ulaganja, možda bi bilo zgodno, da ne gledamo samo u EU, jer velika većina zemalja na svetu ne može da se takmiči sa Kinom po pitanju stranih ulaganja u industrijsku proizvodnju. Proizvodnja usluga je potpuno druga stvar, ali, za to opet imamo Indiju. Dakle, proizvodnja roba i ulaganja u proizvodnju roba su najveća sada, a biće i u narednoj deceniji u Kini. A pošto Kina ima izuzetno velike rezerve dolara i samim tim i mogućnosti ulaganja, treba videti šta to u Kini ne funkcioniše a u šta bi oni želeli da ulože svoja sredstva, kojih kao što smo malopre spomenuli u rezervama imaju preko 1.000 milijardi američkih dolara. Znači treba da razmotrimo situaciju i razmislimo šta bi to mi mogli da proizvodimo, a gde Kina ili nije dovoljno efikasna ili prosto nema mogućnosti za proizvodnju. To bi sada npr. mogla biti poljoprivredna proizvodnja. Kina proizvodi i izvozi mnoge poljoprivredne proizvode, ali to su oni proizvodi za koje je potrebno malo zemlje, a mnogo rada. Neki od tih proizvoda je recimo beli luk, ali zato s druge strane imaju veliki nedostatak, pšenice, duvana, kukuruza itd. Zato, pod jedan, postavlja se pitanje, da li bismo mi mogli da podstaknemo ovakvu vrstu proizvodnje - za koju imamo sve preduslove i pod dva, prošla su vremena jeftine energije i hrane. Kraj priče! Kinezi, kojih ima skoro 1,5 milijardu i Indusi, koji su postali bogati i biće još bogatiji, prvo su promenili svoj način ishrane. Oni sada zahtevaju i u mogućnosti su da plate kvalitetniju hranu, sireve, švajcarske sireve, meso ... a svi ovi proizvodi se posredno dobijaju preko kukuruza i žitarica. Znači, to je nešto s čime treba da računamo ubuduće. Mi možemo i treba da težimo evropskoj perspektivi, ali ne kao jedinom ishodu, već da vidimo kakva su dešavanja na drugim mestima. U Rusiji na primer, koja je sada izuzetno bogata, a koja ima ogromne viškove dolara, a imaće ih i dalje. To su sve potencijalni ulagači i mi treba da iskoristimo izvanredne odnose koje imamo sa te dve zemlje. Jer, ulazak u EU će biti izuzetno težak i gorak, pogotovo što se tiče novih uslova koji će nam stalno biti postavljani, između ostalog i zbog toga što je vrlo nerešeno i pitanje granica naše države. To će sigurno biti jedna od najvećih prepreka.

Mislite li da granice još uvek nisu definisane? 

Jedan od najvažnijih uslova za pristupanje EU je da država ima dobrosusedske odnose sa zemljama sa kojima se graniči i da nema teritorijalne sporove. Samo je stvar trenutka, kada će nam se za pregovaračkim stolom postaviti pitanje o tome da li mi treba da imamo dobrosusedske odnose sa Kosovom ili ne. Isto tako, pitanje koje se može postaviti je i nazovimo to i reorganizacijom ove sada već značajno sužene Srbijice, a to je da li će nam sada otcepiti i Vojvodinu i Rašku oblast. To je sve još na jako dugačkom štapu, tako da se ja u potpunosti slažem sa onim što je rekao gospodin Cobel, nemački ambasador, a to je da Srbija može da se nada priključenju negde u sledećih 20, pa možda čak i 25 godina. On smatra da će Srbiji biti potrebne bar dve decenije za to, a ja tome dodajem samo činjenicu da se Srbija menja iz godine u godinu, ali isto tako se i EU menja. Tako da mi ne znamo kako će EU izgledati za 5, 15 ili 25 godina. Da li će ona biti proširena, da li će uopšte da postoji, koje zemlje će da joj pristupe, koje da iz nje istupe, da li će biti snažnija nego što je sada ili će biti samo jedna ljuštura sa vrlo malo sadržaja. Jer, kao što smo već pomenuli, sve se menja i ono što je EU danas nije ono što je bila pre deset godina, i potpuno je drugačija od onoga što je bila pre 20 godina. Ta druga strana se jako često zaboravlja. Da li će za 5, 10, 20 godina EU i dalje biti toliko primamljiva za nas? Da li će tada ona biti i dovoljno primamljiva za one zemlje koje su sada članice da u njoj i ostanu? To mi ne znamo! A to je ona druga strana jednačine, koja se sada ne postavlja u razgovorima jer se smatra da ono što danas postoji, će postojati i sutra samo snažnijim intenzitetom. Što nije tačno. 

Spomenuli ste mogućnost odvajanja Vojvodine od Srbije. Da li mislite da je to izvesno?

Da, spomenuo sam to, ali samo kao teoretsku mogućnost. Da li će EU tražiti teritorijalno preuređenje unutrašnjih odnosa, a koje može uključivati i pitanje odvajanja Vojvodine i Raške? Ne kažem da će to biti, ali kažem da postoji i mogućnost jednog takvog zahteva. 

U tom slučaju, to bi onda mogla biti još jedna prepreka koja će produžiti put ka priključenju, zar ne?

To se nikad ne zna pouzdano, jer ako EU hoće da prihvati neku zemlju onda ona nađe načina da ubrza postupak kao što je to bio slučaj sa pristupanjem Slovačke. Pregovori su počeli tri godine posle Češke, a zajedno su primljene obe države. To je bio ubrzani postupak. Ali postoji i usporeni postupak. Kada su Španija i Portugalija ulazile u EU, iako je bio cilj da se one prihvate do određenog datuma, one su ušle tek dve godine posle toga. Dakle, sve je moguće. EU ima diskreciono pravo da bira koga će, kada i kakvog da primi u svoje članstvo. Objektivnih kriterijuma, koji mogu da se stave na papir, nema. Postoje kriterijumi iz Kopenhagena, koji su skoro već dvadeset godina stari (potiču iz 1991. godine) i koji su jasni ali prilično otvoreni. Tamo se kaže da zemlja mora da ima tržišnu privredu, koja može da izdrži konkurenciju, treba da ima demokratsko državno uređenje, da ima dobrosusedske odnose ... Ali, šta to konkretno znači? Šta to posebno znači u našem slučaju? Npr. Kipar je imao teritorijalni spor sa Turskom, ali je ipak ušao u EU, kao „skraćeni“ Kipar. Ali, to ne znači da će EU to i ponoviti. Sada, mnogi smatraju da je to bila greška i da je kao takvu ne treba ponoviti, jer svaka zemlja unutar EU može da blokira pregovore i prekine pristupanje u bilo kom trenutku. Ne zaboravimo da je Francuska bila prva zemlja, članica EU koja je priznala nezavisno Kosovo, tako da oni mogu da traže da i Srbija podrži tu odluku pre bilo kakvih ozbiljnih razgovora. Tako da mislim da je ta priča o pridruživanju još na jako, jako dugačkom štapu. 

Znači, bilo kako bilo, na nama je da naučimo da živimo sa njima ili bez njih. Suštinski, bitno je ekonomski osnažiti zemlju i ....... pa možda je u stvari u tome ključ. Da smo mi finansijski jača država, možda bismo u tom slučaju bili mnogo poželjnija potencijalna članica?
Moguće, ali da smo mi stabilnija i ekonomski jača država, pitanje je da li bismo mi tada uopšte i želeli da uđemo u EU? Jer, npr. Švajcarska je i stabilna, i finansijski i privredno veoma snažna država, isto tako i Norveška, pa one ipak ne žele članstvo. Tako da društveno politička, parlamentarna, ekonomska i finansijska stabilnost, za članstvo u EU nije neophodna, ali je poželjna. Ne može da šteti.

Kad ne može da šteti, koji su onda razlozi zbog kojih Švajcarska ne želi da pristupi EU?

Zato što bi to Švajcarskoj bitno štetilo. Ne samo zbog toga što bi Švajcarska kao najbogatija članica bila i najveći neto doprinosilac budžetu EU, nego i zbog specifičnosti parlamentarne demokratije i načina komunikacije državnih organa sa stanovništvom. Naime, u Švajcarskoj, narod se vrlo često pita za mišljenje. Svakih nekoliko meseci, za određena pitanja, ide se na nacionalni referendum. Na taj način, političari i parlament imaju jednu neposrednu komunikaciju sa narodom. Oni ih pitaju da li, na primer, žele da prodavnice rade jedan sat duže četvrtkom uveče? A što se tiče EU, zakone donosi evropska komisija, koja je u stvari jedna stručna služba koja nije izabrana, nego je tu postavljena. Ona donosi pravila koji moraju da se primenjuju u svih 27 zemalja, a da se narod ništa ne pita. Takav način funkcionisanja države je za Švajcarce neprihvatljiv i zbog toga se oni već decenijama na referendumima izjašnjavaju protiv pristupanja EU. Sada postoji određena procedura sa savetom ministara za odlučivanje u okviru odlučivanja Evropskog parlamenta i mnogo je bolje nego što je bilo ranije ali i dalje nema neposrednog dodira sa narodom. Ovom prilikom, ne želim da donosim sud o tome da li je viši ili niži nivo demokratije u Švajcarskoj ili u Evropskoj uniji, samo iznosim činjenice da u EU odluke donosi Evropska komisija i implementira ih u sve države članice, dok u Švajcarskoj o tome odlučuju glasači. 

Da li je to onda demokratija u svom najboljem obliku?

Mnogi smatraju da u EU postoji demokratski deficit i da su Evropske integracije u stvari jedan projekat elite koji se sprovodi bez obzira na mišljenje naroda. Jer, kada elita koja se nalazi na vlastodržačkim položajima kada nešto odluči onda to i sprovede. Ako u nekoj zemlji mora da se ide na referendum i ako rezultat referenduma bude negativan, onda se ide na nove referendume dok ne dobiju pozitivan rezultat. Ili, prosto naprave drugu vrstu sporazuma koja ne mora da ide na referendum i onda opet istu stvar uspeju da proguraju iza leđa narodu, kao što je to npr. bilo u većini slučajeva po pitanju uvođenja evra koji nigde, osim u Irskoj nije išao na nacionalni referendum, a i tamo je propao. 

Da li je onda u stvari rešenje u EU ili ne? Da li onda jedna finansijski stabilna i potpuno demokratski orijentisana država, može da egzistira (uslovno rečeno) sama za sebe, nezavisno od toga da li je članica ili nije?

Može. Može, ali treba da ima jedan poseban trgovinski sporazum sa EU, kao što to imaju Švajcarska i Norveška. 

Zar ne bi to onda za Srbiju bilo najbolje rešenje u ovom trenutku?

E, a šta je najbolje rešenje? Ono što je najbolje za vas, možda nije najbolje za nekog drugog. Ipak narod treba da se pita, jer do sada je jako puno narodu obećavalo, o tome koliko pomoći je stiglo i sl. i ti brojevi su vrlo visoki. Ali, ako pitate narod na ulici, u prodavnici, .... da li su videli i jedan evro od tih nekoliko miliona koji su stigli, oni će vam reći da nisu. Jedino što oni vide je da nas ta EU stalno za nešto pritiska, da nešto zahteva već godinama, a nastaviće i dalje.

Prema mišljenju britanske revizorske kuće PricewaterhouseCoopers, Srbija zauzima treće mesto po pitanju atraktivnosti investiranja u proizvodnju, znači negde u rangu sa Rusijom, Kinom i Indijom, koje su do sada držale tu poziciju. 

Tačno, to jeste njihovo mišljenje. Međutim, postavlja se pitanje koliko je Srbija trenutno zaista interesantna za investiranje? Recimo, trenutno je izuzetno nepovoljna klima za investiranje, pre svega zbog snažnog dinara. Jer, oni koji investiraju, žele da maksimalno iskoriste sve prednosti tog tržišta. Na primer, jedna od velikih prednosti je i relativno jeftina radna snaga, ali zbog trenutnog kursa dinara, radna snaga postaje izuzetno skupa. Skupa radna snaga bi bila izuzetno dobra i pozitivna stvar kada bi ta skupoća bila nadoknađena jednom izuzetnom produktivnošću. Ali, koliko mi je poznato, to nije slučaj kod nas. Ili, recimo inovacije. Kada bismo izmislili neki novi lek, tehniku, elektroniku koja se traži i tada bi visoka cena radne snage bila opravdana. Ali, ni toga nema, a dinar je skup. Troškovi su veoma visoki i oni ne mogu da se amortizuju, odnosno smanje zbog klizajućeg ili devalviranog kursa dinara. Znači, to je ono što odbija potencijalne investitore. A političari i analitičari, ili ne znaju ili beže od jedne velike tegobe koja nas čeka za dve godine, a to je demografska katastrofa u Evropi. Što znači da će, negde od 2010. godine, veoma veliki broj zaposlenih otići u penziju, to je ona „baby boom“ generacija. Zbog toga će u celoj zapadnoj Evropi nastati jedna velika „demografska rupa“. Što znači da danas, u proseku, njih četvoro rade i uplaćuju u penzijski fond za jednog penzionera. Od 2010. to će se bitno promeniti, tako da će na svaka dva zaposlena, postojati jedan penzioner. Takvi, negativni demografski trendovi se događaju i u Srbiji i niko o tome ne razmišlja. Ako se oslobodi protok radne snage, tako da ljudi mogu da putuju i rade po EU, nova generacija građana Srbije koja sada stasava će dobiti šansu za zaposlenje u EU. Naime, u EU će tada nastati višak radnih mesta, a manjak ljudi koji će moći da ih popune. Tada će ljudi iz istočne Evrope, biti u mnogo boljoj poziciji jer će oni koji žele da rade i zarade dobiti svoju šansu. Malo ko o tome razmišlja. U proizvodnji, Srbija ne može mnogo šta da ponudi, ali može da ponudi ono što Evropu zanima, a to su usluge. Saobraćajne usluge, putevi, železnice, naravno uz značajno obnavljanje postojeće i izgradnju nove infrastrukture. Zatim intelektualne usluge, obrazovne usluge, ulaganje u obrazovanje inžinjera, analitičara itd jer će ulaganje u materijanu proizvodnju, prvenstveno buti u Kini. Ali, novac, veliki novac ne leži u materijalnoj proizvodnji. Novac se zarađuje u dizajnu, istraživanju, u kreiranju, izradi prototipova i prodaje svega toga onome ko će to da proizvodi. Te zbog toga naša šansa leži u obrazovanju mladih kadrova za ovakve profesije. Poznato je da su naši ljudi veoma inventivni, jer ako pogledate naše ljude koji rade u inostranstvu, oni su uvek među prvima, ali žele da za to budu priznati ne samo tapšanjem po ramenu, već i svakog prvog u mesecu. To kod nas nije uvek bio slučaj. 

I za kraj, da zaključimo. Šta mislite da bi Srbija trebalo da uradi da bi podstakla veći priliv inostranog kapitala?

Ima nekoliko stvari koje bismo mogli svrstati u kratkoročne i dugoročne ciljeve. U što kraćem roku, obavezno sniziti kurs dinara, da li uz pomoć tonućeg kursa dinara ili devalvacije, a u srednjem i dužem roku investirati u obrazovanje kadrova. Ali, ipak ključ je u geografskom položaju, gde pre svega mislim na saobraćaj ali i na poljoprivrednu proizvodnju. Pogotovo za one koji mogu da se obavežu da će u dužem roku ulagati u nju. Mislim da je jedan od mogućih i snažnih partnera Kina, koja pritom i ne uslovlja saradnju na onaj način na koji to radi EU. Pri tom naravno ne smatram da treba da skrenemo sa Evropskog puta, ali uvek treba da imamo u rezervi veoma dobre i snažne partnere. Jer, ako je EU naša jedina mogućnost, onda sebe izlažemo mogućnostima ucena. 
 
Razgovarala: mr Mirjana Maksimović

preneto iz LD magazina