Svetska banka protiv Srbije

Početkom novembra 2009. godine u Narodnoj skupštini Republike Srbije započela je rasprava o zakonima koji treba da regulišu dalje zaduživanje kod Svetske banke. Predstavnici vlasti su tvrdili da su to povoljni krediti koji će dovesti do "ubrzanog razvoja" Srbije. Navedeno je i da je čak i bivša socijalistička Jugoslavija sarađivala sa Svetskom bankom. Takođe, nešto ranije, u avgustu 2009. godine Svetska banka je "otpisala" 400 miliona evra duga takozvanog Kosova Republici Srbiji. Vlast je i ovo prikazala kao "dobronamerni" ustupak Svetske banke i kao argument za dalje zaduživanje kod ove međunarodne finasijske organizacije. Ali istorija odnosa između Svetske banke sa jedne strane i Jugoslavije i kasnije Srbije sa druge strane ukazuje na to da su ovakve tvrdnje netačne.

Jugoslavija je počela da sarađuje sa Svetskom bankom 1949. godine. Tačnije, nakon raskida titoističkog režima sa SSSR-om. Ipak, u periodu od 1949. do 1961. godine Jugoslavija je dobila samo tri kredita Svetske banke u iznosu od  60,7 miliona dolara (slična situacija je bila i u vezi sa kreditima MMF-a). Sa druge strane, Jugoslavija je u periodu od 1949. do 1961. godina dobila samo od SAD 2,5 (tadašnjih) dolara donacija.[1] Takođe, Jugoslaviji je odobren i izuzetak na osnovu člana 15 Statuta MMF-a koji dozvoljava da se krediti uzimaju bez strogih uslova.

Posebno je interesantno što tada SAD nisu dozvoljavale Jugoslaviji da uzima velike kredite od Svetske banke. Na primer, kao što to navodi američki ekspert za Jugoslaviju Lorejn Lis: "Administracija je dovela u pitanje zahtev Jugoslavije za dobijanje zajmova od 200 milona dolara od Svetske banke, izvozno – uvozne banke, i iz raznih privatnih bankarskih institucija zbog zabrinutosti da ona ne bi mogla da izađe na kraj sa tolikom zaduženošću''.[2] U periodu od 1949. do 1961, kada nije primenjivala uslove MMF-a i Svetske banke, i kada od tih institucija nije uzimala značajne kredite, Jugoslavija je imala veliku stopu rasta industrijske proizvodnje od 14%, kao i  ukupnu stopu rasta nacionog dohodka od 209% i minimalnu nezaposlenost. Dakle, tadašnji razvoj Jugoslavije se zasnivao na donacijama iz SAD a ne na kreditima Svetske banke i bio je, u suštini, neka vrsta nagrade za političku prevaru koju je izveo Josip Broz Tito kada je iz ruskog bloka prešao u zapadni.

Nakon političkog sukoba sa SAD (ili nakon  mešanja Jugoslavije u palestinsko-izraelski konflikt) godine 1961, Beograd je bio primoran od Vašingtona da primenjuje uslove MMF-a i Svetske banke. Tačnije, za Jugoslaviju prestaje da važi izuzetak iz člana 15 Statuta MMF-a. Od tada prestaju američke donacije i počinje  uzimanje velikih kredita od MMF-a i Svetske banke. Ubrzo nakon početka novog ekonomskog procesa jugoslovenska privreda počinje da propada. Na primer, novi petogodišnji plan je morao da bude napušten 1963. nakon samo godinu i po dana od donošenja. Troškovi života su porasli za 30%. Broj nezaposlenih, koji je 1954. godine iznosio 26.420, godine 1964. dostiže nivo od 106.662 nezaposlena, a 1969. godine 159.115 nezaposlenih (bez obzira na to što je samo u 1964. godini emigriralo 1.000.000 ljudi iz Jugoslavije ).[3] Jugoslovenski dinar je devalviran za 250% a spoljnotrgovinski deficit 1970. godine dostiže 958 miliona (tadašnjih) dolara.

Zbog uzimanja kredita i primenjivanja nepovoljnih uslova Svetske banke i MMF-a, od 1971. do 1980. godine spoljni dug Jugoslavije raste za 600% i dostiže 18,8 milijardi (tadašnjih) dolara. Takođe, u periodu od 1980. do 1986. godine zapadni poverioci su naplatili 31,2 milijarde dolara, kamate i glavnice, od Jugoslavije. Međutim, spoljni dug socijalističke Jugoslavije se nije smanjio – naprotiv, povećao se na 20,5 milijardi  dolara.[4] Istovremno, cene su skočile za 7,6 puta u odnosu na 1976. godinu, nije bilo dovoljno benzina, životnih namirnica, uvedeno je restriktivno korišćenje automobila, povećana je nezaposlenost za nekoliko puta. Dakle, krediti i uslovi Svetske banke i MMF-a su faktički uništili privredu i društvo bivše Jugoslavije u periodu 1961-1986 . U tom kontekstu, kao posledica raspadanja ekonomskog sistema bivše Jugoslavije rasplamsavaju se i međunacionalni sukobi koji konačno dovode do građanskog rata 1991. godine.

Ipak, aktuelne vlasti u Srbiji nisu izvele nikakvu pouku iz ovakvog negativnog iskustva bivše Jugoslavije u vezi sa Svetskom bankom. Naprotiv, nakon 2000. godine nastavlja se zaduživanje pod nepovoljnim uslovima i to kod Svetske banke i MMF-a. Zato spoljni dug Srbije, prema podacima Narodne banke Srbije, dostiže 31. avgusta 2009. godine 21,7 milijardu evra. Dakle, ekonomsko uništavanje srpske privrede i društva se dešava skoro na isti način kao i u bivšoj Jugoslaviji početkom osamdesetih godina. Na primer, samo u 2010. Srbija će morati da plati 3,5 milijardi evra poveriocima!

Međutim, svi ti zastrašujući podaci nisu pokolebali vlasti u Beogradu u njihovoj ekonomskoj politici. Naprotiv, premijer Mirko Cvetković i guverner Radovan Jelašić  30. aprila 2009. godine upućuju MMF-u neokolonijalno Pismo o namerama. U pismu se Srbija obavezuje na takozvano zamrzavanje plata u javnom sektoru i penzija u periodu od 2009. do 2010. godine (u suštini, reč je o smanjivanju plata i penzija, jer je planirana inflacija u Srbiji između 6-10 %), manja davanja za zdravstvo i lokalnu samoupravu, uskraćivanje oko 450 milona evra za funkcionisanje države i prestanak daljeg zapošljavanja u javnom sektoru.

Uvidevši da srpske vlasti ne nameravaju da vode samostalnu ekonomsku politiku, Svetska banka prima u 2009. godini u svoje članstvo i takozvano Kosovo. Da bi se prikrio ovaj političko/ekonomski skandal (tačnije, činjenica da će predstavnici Srbije sedeti zajedno sa predstavnicima takozvanog Kosova u istoj sali na zasedanjima Svetske banke), Srbiji se otpisuje oko 400 miliona evra takozvanog kosovskog duga. Vlasti u Beogradu pristaju i na ove uslove, iako se radi o sumi koja ne čini ni 5% rudnog bogatstva Kosova i Metohije (koje se procenjuje na 13,5 milijardi evra).[5] Ali, rukovodioci Svetske banke se nisu zaustavili na tome. Oni pored kršenja međunarodnog prava i unišavanja srpske privrede, zdravstva i obrazovanja zahtevaju od Srbije da ispuni i nove uslove. Ti uslovi su novo smanjivanje izdataka za zdravstvo i obrazovanje u iznosu od oko 300 miliona evra, smanjivanje penzija koje su "suviše visoke" jer je penzioni sistem u Srbiji navodno "suviše velikodušan", smanjivanje broja zaposlenih u obrazovanju, zatvaranje bolnica u Srbiji, kao i povećanje starosne granice za odlazak u penziju. [6]

Dakle, u suštini, Svetska banka u kojoj glavni uticaj imaju SAD, danas traži od Srbije odricanje od Kosova, a u ekonomskom smislu sasvim suprotno od onoga što je smisao američkog antikriznog programa od oko 800 milijardi dolara. U SAD je očuvano najviše radnih mesta upravo u obrazovanju, oko 325. 000![7]

Međutim , vlasti u Beogradu kao da ne razumeju, ili ne žele da razumeju, šta je suština ovakvih skandaloznih i drskih uslova Svetske banke. Tačnije, srpske vlasti se ponašaju kao da iza Svetske banke stoji nekakva humanitarna organizacija kao što je Crveni krst, a ne SAD, koje nemaju nikavih moralnih principa u svojoj ekonomskoj i spoljnoj politici. Tačnije, osnovno načelo koje pokreće SAD u poslednjih 60 godina jeste načelo izrabljivanja i uništavanja dužnika. Uostalom, i sam Alen  Grinspen, bivši šef Federalnih rezervi SAD, priznaje to u svojim memoarima: "Moralne isključivosti ne postoje, vrednosti i etika i načini ljudskog ponašanja odraz su kulture i kao takvi nisu podložni logici. Toliko proizvoljno variraju da su izvan dometa ozbiljnog razmišljanja." [8] Više je nego jasno svakome ko hoće da razume kako funkcioniše Svetska banka kao istrument ekonomske politike SAD.