Šta se desilo sa radnom etikom?

Genij Amerike ranog devetnaestog veka, smatrao je Tokvil, bio je u njenoj okrenutosti „produktivnoj industriji“ bez pada u pogubni materijalizam. Ravnoteža koja se u Americi održavala, primetio je francuski društveni kritičar, bila je rezultat rasprostranjenog skupa građanskih vrlina, slavljenja ne samo napornog rada, već takođe i štedljivosti, integriteta, oslanjanja na sebe i skromnosti – vrlina koje su iznikle iz sveprisutnosti religije, koju je Tokvil nazivao „prvom od (američkih) političkih institucija... koja je ugrađivala moralnost“ u američku demokratiju i slobodna tržišta. Nekih 75 godina kasnije, sociolog Maks Veber kvalitete koje je uočio Tokvil nazvao je „protestantskom etikom“ i proglasio ih kamenom temeljcem uspešnog kapitalizma. Poput Tokvila, Veber je smatrao da je ova etika najpotpunije ostvarena u Americi, gde je sasvim prožimala društvo. Propovedana od strane veličina kakav je bio Bendžamin Frenklin, predavana u državnim školama, utkana u popularne romane, prepričavana u knjigama za samousavršavanje i prenošena doseljenicima, ova etika je predstavljala potporu i podršku ekonomskom uspehu Amerike.

Šta bi Tokvil i Veber mislili od današnjoj Americi? Na mestu štedljivaca, našli bi naciju dužnika, koja se batrga pod teretom pozajmica uzetih na osnovu lažnih podataka. Umesto stalne i strpljive akumulacije bogatstva, našli bi bankare i finansijere sa tako kratkoročnim perspektivama da nikada ne zastanu da razmotre posledice prodaje obveznica koje ne razumeju. Umesto zemlje u kojoj je jedino što je čovek tražio od vlasti bilo „da ga ne uznemirava u njegovom trudu“, kako je opisao Tokvil, našli bi naciju iznuđivača koji zahtevaju olakšice da bi kupili kuće, započeli novi biznis, ili spasili stari. Pronašli bi ono što je Tokvil opisao kao „pogubni krug materijalizma“ – krug sticanja i uživanja koji ljude vodi još grozničavijem sticanju i na kraju uništava bogate demokratije.

A razumeli bi i zbog čega. Nakon tri veka procvata u Americi, protestantska etika je počela da se raspada, a njeni ključni elementi polako da iščezavaju iz modernog američkog društva, da nestaju iz škola, iz biznisa, iz popularne kulture, i da nam ostavljaju ekonomski sistem oslobođen ograničenja koje mu je nametala građanska vrlina. Ni Adam Smit – koji je, zapravo, bio filozof morala – nije mogao da zamisli kapitalizam koji funkcioniše u takvom etičkom vakumu. Planovi za finansijski oporavak, nove regulativne šeme i potezi u monetarnoj politici ne mogu biti dovoljni da podstaknu snažan, dugoročan oporavak američkih ekonomskih prilika bez delimičnog oporavka onoga što je nekada doživljavano kao radna etika – ne samo napornog rada već i čitavog skupa dodatnih vrlina, čije se ključne uloge u razvoju i održavanju slobodnih tržišta malo ko danas seća.

Američki eksperiment koji je Tokvil opisao 1830-ih bio je više od pukog pokušaja da se otkrije mogu li ljudi živeti bez monarha i vladati sami nad sobom. Slobodno društvo moralo je biti ono društvo u kome ljudi mogu tražiti prilike za ekonomski uspeh uz minimalno mešanje države. Da bi se to postiglo bez nastanka anarhije, bila je potrebna samodisciplina koja se, po Maksu Veberu, nalazila u samoj srži protestantske etike. „Nagon za sticanjem, jurenjem za dobitkom, novcem, što većom mogućom količinom novca, sam po sebi nema ničeg zajedničkog sa kapitalizmom“, napisao je Maks Veber u „Protestantskoj etici i duhu kapitalizma.“ „Neograničena pohlepa za dobitkom ni najmanje ne liči na kapitalizam, a još manje je takva po svom duhu“. Zaista, bit kapitalizma je „racionalno kontrolisanje“ nagona za sticanjem bogatstva na način da posao (i konačno čitava ekonomija) budu održivi i samoobnovljivi, napisao je Veber. U pitanju je „traganje za profitom, večito obnovljivim profitom, putem stalnog, racionalnog... preduzetništva.“   

Čuvena je Veberova tvrdnja da je Protestantska reformacija – sa naglaskom koji su Žan Kalvin i Martin Luter stavljali na ličnu odgovornost, naporan rad, štednju, poštenje i odlaganje zadovoljstva kao na njene suštinske odlike – uobličila duh kapitalizma i doprinela njegovom uspehu. Kalvinizam i sekte koje su iz njega proistekle, naročito puritanizam i metodizam DŽona Veslija u Engleskoj, bile su prevashodno religije srednje i radničke klase, i vrline koje su one promovisale dovele su do nove vrste obilja i društvene mobilnosti, koje se nisu bazirale na zemlji (nju su uglavnom posedovale aristokrate) već na uspešnom preduzetništvu.

Spajanje kapitalizma i vrlina koje su sačinjavale radnu etiku nigde nije više došlo do izražaja nego u Americi, u kojoj su puritanski pioniri osnovali naseobine inspirisani kalvinističkom posvećenošću radu. Za rezultat je dobijeno izvanredno društvo u kome su, kako je Tokvil primetio, sva „časna zanimanja bila ugledna“ i u kome je „pojam rada od strane svakog doživljavan kao nophodno, prirodno i časno stanje ljudskog bivstvovanja“. Za razliku od Evrope, u kojoj su aristokrate i više klase često nipodaštavale rad, u Sjedinjenim Državama „bogat čovek smatra za svoju dužnost prema društvu da svoje slobodno vreme posveti nekoj vrsti ndustrijske ili komercijalne aktivnosti, ili javnim poslovima. Ukoliko bi se posvetio isključivo svom životu, smatrao bi sebe za čoveka lošeg karaktera“.

Ova čvrsta i složena radna etika, tako suštinski važna za teško postignut uspeh prvih američkih naseobina, postala je deo društvenog tkiva zemlje. Svoj najjasniji izraz našla je u opusu Bendžamina Frenklina, čije su opštepoznate maksime, koje se danas smatraju simpatično zastarelim, preporučivale građanima nove države pogled na svet koji je promovisao rad i težnju za bogaćenjem. Krilatice „Vreme je novac“, „Nikad nemoj zadržati pozajmljeni novac ni sat duže nego što si obećao“ i „Rano leganje i rano ustajanje čoveka čin zdravim, bogatim i mudrim“ veličale su vrline koje su Frenklin i njegovi savremenici smatrali ne kao prevashodno religiozne, već kao nadasve korisne. Reputacija časnog čoveka čini pozajmljivanje novca za nove poslove mnogo lakšim, savetovao je Frenklin. Čovek koji se u svom privatnom životu odlikuje samodisciplinom, izaziva poverenje kod zajmodavaca i poslovnih partnera. A takva kombinacija vrlina, koju je Veber opisao kao „ideal časnog čoveka osvedočenog ugleda“, jeste ona koja obezbeđuje napredovanje u životu.

Frenklinova najprodavanija dela su imala ogroman uticaj na Ameriku. Njegove ideje, naveliko pozdravljane, prodrle su u popularnu kulturu i obrazovanje. Vodeći udžbenici za osnovne škole devetnaestog veka, utiskivali su u decu vrline rada i štedljivosti. Kako bi dramatizovao „posledice lenjosti“, jedan udžbenik je donosio priču o siromašnom DŽordžu DŽonsu, koji je protraćio vreme u školi i potrošio novac koji je njegov otac posvetio njegovom obrazovanju, završivši kao bedna skitnica. U petom razredu, učenici su napamet učili himnu radu Elajze Kuk, jednostavno nazvanu „Rad“, koja im je savetovala „Radi, radi, dečače moj, nemoj se bojati/ odvažno u lice radu gledaj.“

Školovana u takvom duhu, američka devetnaestovekovna omladina uživala je u od-trnja-do-zvezda romanima Horacija Eldžera mlađeg, koji je prodao nekih 200 miliona knjiga sa zapletima koji liče na putokaze radne etike. Radna etika čak je uticala i na igre u Americi. Najpopularnija onovremena društvena igra, „Igra života“, autora Miltona Bredlija, koja je prodavana od vrata do vrata, zahtevala je od igrača da putuje kroz život i zarađuje poene za uspešno školovanje, nalaženje supružnika i naporan rad, dok izbegava opasnosti poput kockanja i lenjosti. U obrascu za patentiranje igre Bredli je naveo da mu je namera da „u umove mladih usadi velike moralne principe vrline i poroka“.

Radna etika takođe je odvajala severne kolonije od južnih, i kasnije pomogla Severu da pobedi u Građanskom ratu. Mnogi južnjački doseljenici nisu došli u potrazi za religioznom slobodom, već jedino za ekonomskim prilikama. Umesto da osnivaju sela i gradove sa građanskim društvom, južnjački doseljenici razvili su izolovane i udaljene plantaže. Umesto da razvijaju raznovrsnu ekonomiju, oni su koristili robovsku snagu da uzgajaju nekoliko osnovnih useva. Stvorili su društvo u kome se relativno mali broj vlasnika plantaža ponašao poput aristokratije. Umesto da svaki častan posao smatraju dostojnim ugleda, oni su razvili ono što istoričar Ven Vudvord naziva „južnjačkom etikom“, koja je neke poslove smatrala dostojnim jedino robova. Na kraju, takvi pogledi pokazali su se kao najveća slabost Juga, jer se Sever, uobličen radnom etikom, obrušio svojom industrijskom moći na slabašnu južnjačku ekonomiju, izgrađenu prevashodno na duvanu i trgovini robovima umesto na puritanskoj etici.  

Nakon građanskog rata, ova sekularizovana verzija protestantske etike poslužila je kao zvezda vodilja milionima siromašnih doseljenika, od kojih su mnogi bili iz zemalja koje nisu imale mnogo iskustva sa slobodnim tržištima i demokratijom. Njihovo asimilovanje u kulturu koju su prepoznali ne kao protestantsku, već kao američku, oživelo je zemlju, i pomoglo da Amerika s kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka bude na sasvim drugačijem putu nego Evropa.

Ironično, ali mnogi od ovih doseljenika usvojili su svoj Frenklinovski kodeks preko američke katoličke crkve. Ključni predstavnici crkvene hijerarhije – naročito izvanredni nadbiskup Njujorka DŽon Hjudžiz, rođen u siromaštvu u Irskoj – živeli su po principima ove etike i razumeli njenu ulogu u uspehu zemlje. Hjudžiz je sebi postavio zadatak da moralno i ekonomski uzdigne milione siromašnih njujorških doseljenika iz Irske. Osnovao je mrežu od nekih 100 katoličkih škola koje su irsku decu podučavale „verskom kodeksu ličnog vladanja.“ Hjudžizova crkva bila je, kako je to rekao, „crkva discipline“. Katoličke škole širom zemlje ugledale su se na njegov rad, i mnoge od njih i danas uspešno rade, čak i sa problematičnom decom.

Do kraja devetnaestog veka, Irci su se većinom izvukli iz siromaštva i pridružili američkom mejnstrimu. Talasi južno- i istočnoevropskih katolika došli su za njima, kao i istočnoevropski Jevreji – nekih 20 miliona doseljenika od 1890. do 1925. – i  brzo su ponovili uspeh Iraca u zemlji čije institucije su veličale i nagrađivale naporan rad, štedljivost i samousavršavanje. Tokom samo jedne generacije, pokazuje jedna studija, prosečna doseljenička porodica sa početka dvadesetog veka dostigla bi prihod i obrazovni nivo porodice rođenih Amerikanaca, što znači da su deca doseljenika imala istu šansu da postanu računovođe, inženjeri ili advokati kao i deca porodica koje su generacijama ovde bile ukorenjene.

Raskid sa ovim, tri stotine godina dugim koncenzusom u pogledu radne etike, počeo je kulturnim protestima 1960-ih, koji su doveli u pitanje i odbacili mnoge tradicionalne američke vrline. U korenu ovog raskida leži ono što Danijel Bel naziva „Kulturne protivrečnosti kapitalizma“ – kao što je odbacivanje tradicionalnih buržoaskih vrednosti od strane evropskih umetnika i intelektualaca s kraja devetnaestog veka, koji su nastojali „da zamene religiju ili moral estetskim opravdanjem života.“ Do 1960-ih, modernističke tendencije prerasle su u kredo o samoipunjenju u kojem „ništa nije zabranjeno, sve je za isprobati“, kako je napisao Bel. Praktičnost, štedljivost, umerenost, samodisciplina i odlaganje zadovoljstva, odlike protestantske etike, postali su prošlost. 

Zajedno sa svim ovim vrlinama koje su sačinjavale američku radnu etiku, oslabila je i vera u značaj rada samog. Kada su se posvetili psihodeličnim iskustvima i sagledavanju novih horizonata, demonstranti iz šezdesetih takođe su i odbacili nametnute društvene obaveze. Kako je urednik „Američke radne etike“ iz 1973. primetio, „obilje, hedonizam i radikalizam“ odvraćali su mnoge amerikance od posla i građenja karijere, što je za rezultat imalo naglo usporavanje produktivnosti Sjedinjenih Država od 1965. do 1970. godine. Transformacija vrednosti koja je nastupila bila je ogromna. Kako je DŽordž Blum iz „Sloan škole menadžmenta“ na MIT napisao u eseju o opadanju američke radne etike iz 1971.: „Tužno je, ali istinito da „progres“ postaje ružna reč u bukvalno svim društvenim sektorima“.

Odnos prema poslovnim ljudima takođe se promenio. Kako primećuje filmski kritičar Majkl Medved u „Holivud protiv Amerike“, dok su film i televizija ranije nudili uravnotežen prikaz radnika i poslodavaca, od sredine 60-ih pa na dalje, filmovi i televizija prikazuju poslovne rukovodioce skoro isključivo kao zlikovce ili budale. Kultni film ove ere, dobitnik Oskara 1967. „Diplomac“, pravi je primer toga, sa svojom pričom o sveže svršenom diplomcu koledža koji dovodi u pitanje prduzetničku etiku društva odraslih. Nijedan lik nije predstavljen sa više prezira nego porodični prijatelj koji diplomca savetuje „Reći ću ti samo jednu reč – samo jednu: plastika. U plastici je budućnost.“ Takvi prikazi istovremeno su i odražavali i učvršćivali stavove generacije bejbi-bumera. Anketa magazina „Forčjun“ iz 1969. pokazala je da je 92% studenata smatralo da su poslovni rukovodioci suviše usmereni ka profitu.

U ovom periodu, vrline su postale nešto odvojeno od rada. Kada je kompanija Miltona Bredlija ponovo napravila „Igru života“ sredinom 60-ih, napustila je koncept nagrađivanja tradicionalnih buržoaskih vrednosti poput obrazovanja i braka. Jedino što je ostalo u igri bilo je puko sticanje novca, dok kompanija, pod udarom kritike, nije u redizajniranu verziju uključila i nagrade za dobra dela. Ali, ovi napori izrodili su jedino političku korektnost: u novoj verziji, recikliranje smeća i pomoć u spašavanju ugroženih vrsta predstavljali su odraz vrlina koje donose poene. Takvi postupci, zajedno sa tolerancijom i osetljivošću, proširili su se poput gasa i popunili vakum koji je ostao tamo gde je nekad bila protestantska etika.

Kulturni preokret ovog perioda prouzrokovao je duboke promene u institucijama koje su tradicionalno prenosile radnu etiku – naročito školama. Odseci za pedagogiju po univerzitetima počeli su da budućim nastavnicima u osnovnim školama govore kako tradicionalni program, napravljen po meri nastavnika sa ciljem da stvara obrazovane građane koji poštuju običnu američku etiku, treba da zamene novim pristupom po meri deteta, koji „lični napredak“ svakog učenika tretira kao različit i poseban. Tokom 60-ih, kada su intelektualci i studenti odbacivali tradicionalne američke vrednosti kao ograničavajuće po ispunjenje, osnovne škole su naveliko napustile tradicionalni program. „Profesori pedagogije hitro su se pridružili profesorima sa Nove levice u promovisanju ideje da bi svako nametanje bilo kakvog programa odozgo predstavljalo desničarsku zaveru osmišljenu da se održi dominacija bele, muške, buržoaske strukture moći“, objašnjava reformator obrazovanja E. D. Hiršč u svojoj novoj knjizi „Stvaranje Amerikanaca: demokratija u našim školama“

Međutim, buržoaske vrednosti su pomogle da se održi Veberovo „racionalno kontrolisanje“ nagona za gomilanjem bogatstva: one su „racionalnom samointeresu“ ili, kako je Tokvil to kazao „pravilno shvaćenom samointeresu“ obezbeđivale racionalnost. Kada su škole i šire društvo odbacile ove vrednosti, efekti su bili očekivani. U školama, na primer, novi „svako dete je posebno“ program doveo je do naglog porasta samoobuzetosti studenata, kako opisuju psiholozi DŽin M. Tvendž i Kit Kempbel u knjizi „Epidemija narcizma: život u doba zasluga.“ Rezultat toga su generacije sve uobraženijih mladih ljudi koji pokazuju sve više odlika narcisoidne ličnosti, uključujući i rastuću opsednutost „materijalnim bogatstvom i fizičkim izgledom“. Dakle, generacija iz šezdesetih proizvela je generaciju „Ja“ iz sedamdesetih. Do sredine osamdesetih, anketa među tinejdžerima pokazala je da više od devet desetina njih smatra šoping svojom omiljenom aktivnošću.

Ekonomski šokovi koji su pratili previranja iz kasnih 60-ih, naročito razorna inflacija iz 70-ih, ojačali su novonastali materijalizam. Zahvaljujući zabludama DŽonsonove administracije da je država u stanju da bez posledica finansira obimne programe socijalne pomoći i rat, Sjedinjene Države su se do 1974. batrgale sa dvocifrenim godišnjim porastom inflacije, u poređenju sa godišnjim rastom inflacije od 1% u ranim 60-im. Inflacija je najteže pogodila one koji su poštovali radnu etiku, uništavajući životne ušteđevine neviđenim skokovima cena, šaljući poruku da je „štednja i izbegavanje zaduživanja za budale“, kako je primetio „Forčjun“ magazin. „Poruka je bila kupuj, kupuj, kupuj, pre nego što se novac u tvojim rukama pretvori u prah i potpuno nestane.“  

Kada je striktna monetarna politika nekadašnjeg upravnika Federalnih rezervi Pola Volkera ranih 80-ih ukrotila inflaciju, Amerika je počela da dolazi sebi. Ali to je bila druga zemlja, koja je u izvesnoj meri izgubila „racionalnu kontrolu“ nad „sticanjem bogatstva“, koju je Maks Veber video kao ključnu za „večito obnovljivi profit“. Korporativna restruktuiranja iz 80-ih, sprovedena od strane nove generacije preduzimača spremnih na rizik, i stručnjaka za preuzimanje koji su koristili agresivne finansijske intrumente sa provokativnim imenima poput „visokorizičnih obveznica“ kako bi kupili i „prevrnuli“ velike kompanije koje nisu uspele da se povrate, izmenila su korporativnu Ameriku, trgnuvši je iz samozadovoljstva 70-ih. Međutim, zatvaranja fabrika, smanjenje broja zaposlenih i restruktuiranja iz 80-ih takođe su nervozu unela i među radnike, kako je stari ideal doživotnog zaposlenja u jednoj matičnoj kompaniji ustupao mesto karijeri sačinjenoj od prelazaka s posla na posao u poslovnom okruženju koje se neprestano menjalo.

Uz vladinu politiku koja je podsticala „zgrabi odmah“ mentalitet, nova era potrošnje zasnovana na kreditima procvetala je tokom oporavka u 80-im, i Amerikanci su od štediša postali dužnici. Razbacivanje bogatstvom postajalo je sve uobičajenije. Od 1982., kada je Volker konačno ukrotio inflaciju, pa do 1986., prodaja luksuznih automobila u Americi se udvostručila. Prosečna starost kupca bunde – vrhunskog statusnog simbola – sa 50 godina pala je na samo 26 godina sredinom 80-ih. Kako bi podupreo takve kupovine, ukupni američki potrošački kreditni dug narastao je gotovo trostruko, do 2.56 biliona dolara u periodu od 1980. do 2008., dok je nacionalna stopa štednje spala sa otprilike 12% ličnog dohotka u ranim 80-im na manje od 1% u 2005. Neki amerikanci iz srednje klase počeli su da podsećaju ne na ekonomičnu buržoaziju rane industrijske revolucije, već na gospodu veleposednike istog perioda, koja je rasprodala svoje posede kako bi mogla da finansira raskošan život.

Konačni rasplet ove transformacije predstavljao je krah svetskih finansijskih tržišta iz 2008. Sigurno je da je Amerika i ranije imala svoje prevarante, sumnjive biznismene i špekulante, ali je ovog puta razlika bila u tome što su paniku pokrenuli milioni hipoteka običnih Amerikanaca – hipoteka koje su u najboljem slučaju bile nepromišljene a u najgorem – krivotvorene. Prema Ef-Bi-Aju, izveštaji o preverama sa hipotekama udesetostručili su se od 2001. do 2007. Ogroman broj prevara zahtevao je uplitanje u ilegalne radnje velikog broja biznisa, što je na kraju uništilo i njih i čitavu industriju. Propast šeste po veličini američke banke „Vašington mjučual“, koje je izgradila imperiju na temeljima bezobzirnog pozajmljivanja, primer je takvog uništenja.

Nije potrebno ni reći da ovo nije ono što je Adam Smit imao na umu. Smit je postavio temelje svojih ekonomskih teorija iz „Bogatstva nacija“ u svojoj prethodnoj knjizi, „Teorija moralnih osećaja“, u kojoj prati evoluciju etike, pošavši od čovekove prirode kao društvenog bića koje oseća stid ukoliko čini nešto za šta veruje da bi neutralni posmatrač smatrao nepriličnim. Smit je smatrao da društva, kako evoluiraju, formiraju institucije – sudove recimo – koje odražavaju i kodifikuju te etičke principe pojdinaca, a da ove institucije predstavljaju suštinsku potporu svakom razvijenom trgovinskom sistemu. 

Izgleda da moderni eksperimenti neuronauke potvrđuju Smitov stav da naše vrline proizilaze iz naše empatije prema drugima, ali uz važan uslov: ličnoj etici neophodna je potpora društvenih institucija i ona može biti narušena lošom društvenom porukom, kako neuroekonomista Pol Zek piše u knjizi „Moralna tržišta: ključna uloga vrednosti u ekonomiji“. Kada su ljudi bombardovani pogrešnom porukom – kao zaposleni u „Vašington mjučualu“ čiji su naređeni stalno tražili od njih sve rizičnije i rizičnije poteze – neki od njih se povinuju sa zgražavanjem, dok drugi postepeno potiskuju ponašanje uslovljeno tuđim mišljenjem i stid koji uz njega ide, kršeći svoju sopstvenu etiku.  Taj mehanizam obmane raširio se tokom nedavnog mehura na tržištu nekretnina; varanje u cilju dobijanja hipoteke postalo je toliko uobičajeno da varalice skoro da nisu ni primećivale da čine prevaru. 

Suočivši se sa krahom tržišta, naša nacionalna diskusija o tome kako popraviti kapitalizam čini se ograničenom na one koji misle da će više vladinog angažovanja rešiti problem, kao i na one koji misle da će slobodna tržišta izlečiti sama sebe. Malo ko se zapitao da li možemo oživeti građanske vrline koje su 300 godina održavale našu ekonomiju.

Teško da možemo pronaći mnogo crkvi koje danas propovedaju te vrline. Iako je Amerika religioznija od većine industrijalizovanih zemalja,  današnje sveštenstvo nije na liniji sa buržoaskom radnom etikom. Nacionalni savet Crkava danas zastupa levičarski „društveni gospel“ preraspodele bogatstva. A, iako je Katolička crkva nekada nastojala da generacije siromašnih doseljenika uvede u američki ekonomski život, njena najveća organizacija za socijalnu pomoć, Karitas, postala je danas produžena ruka redistribucionističke države blagostanja. Čak su i naše evanđelističke crkve, čija teologija je najbliža onoj koju se zastupali veliki protestantski reformatori, svoju energiju usmerile na društvena pitanja poput borbe protiv abortusa ili homoseksualnih brakova, čak i protiv reforme socijalne pomoći koja omogućava samohranim majkama da se vrate na posao.

Istina, nekoliko grupa, poput Potrošačke federacije Amerike ili Instituta za Američke vrednosti su pokrenule nacionalne kampanje, po modelu iz Drugog svetskog rata, kako bi ohrabrile štednju i vratile umerenost u američki život. Ali, pokušaji podučavanja odraslih o štedljivosti i strpljivom gomilanju bogatstva putem napornog rada, o onome što nisu naučili u porodici ili školi, jeste unapred izgubljena bitka.

Mogu li škole činiti ono što su nekada činile – stvarati obrazovane građane sa usađenim etičkim osnovama kapitalizma? To bi zahtevalo ponovno posvećivanje škola „pravljenju Amerikanaca“, kako Hiršč predlaže u svojoj novoj knjizi. Obećavajuće je što je nekoliko državnih i privatnih škola širom zemlje zamenilo program fokusiran na decu programom fokusiranim na učenje o našoj kulturi i institucijama. Ali ti primeri predstavljaju samo sićušnu kap u moru obrazovnog mejnstrima.

U poznom periodu svog života, Adam Smit je napisao kako vladine institucije nikada ne mogu ukrotiti i regulisati društvo koje nije podignuto na osnovnom skupu vrednosti. „Koja je vladina institucija u stanju da promoviše sreću čovečanstva koliko to može učiniti opšta raširenost mudrosti i vrline?“ napisao je. „Sva vlast samo je nesavršeni lek za njihov nedostatak“.

Amerika dvadeset prvog veka spoznaje tu lekciju.

Prevod i adaptacija: Jovana Papan

(Tekst preuzet iz magazina „Siti džurnal“ http://city-journal.org/2009/19_3_work-ethic.html )