Ekonomska politika | |||
Šta da se radi sa Španijom? |
ponedeljak, 29. novembar 2010. | |
Nije današnja finansijska kriza potrošačkih društava prva kriza modernog vremena. Svakako je specifična, kako činjenicom da najviše pogađa najrazvijenije (krize tokom XX veka su razvijeniji u velikoj meri prevaljivali na manje razvijene, umanjujući i oduzimajući im tržišta), kojima predimenzionisana unutrašnja potrošnja odlučujuće utiče na sve ekonomske tokove, tako i specifičnošću da veliki broj zemalja u razvoju beleži nezapamćen rast, upravo dok bogati grcaju. Sa mnogo strana čujemo da je najgore prošlo, ili da samo što nije prošlo, da 2011/12. godine sledi konsolidacija. Bez želje da budemo dežurni pesimisti, da malo proanaliziramo stanje u EU, naše buduće kuće.
Svedoci smo muka u Irskoj, najverovatnije će do kraja novembra ovaj paket pomoći biti uobličen, odobren i prihvaćen od strane svih glavnih učesnika ove drame. Procene veličine paketa pomoći variraju, uglavnom je reč o, oko, 90 milijardi evra. Bez obzira na retoriku zvaničnika, realno je očekivati da će u decembru istu igru zaigrati Portugal. Sledi lokalno odricanje da problem postoji, zatim široka diskusija o veličini problema,sastavljanje predloga pomoći, neprihvatanje spoljnih rešenja u zemlji primaocu pomoći, 48-časovni završni pregovori, prihvatanje realnosti. Cena? Verovatno oko 50 milijardi evra, možda više. Sećamo se Grčke, zasad oko 110 milijardi evra. Ceo evropski napor imaće smisla samo ukoliko sve zemlje primaoci uspeju da tokom perioda počeka na vraćanje ovih gigantskih novčanih injekcija pomoći svoje privrede osposobe da, osim zadovoljavanja budžetskih potreba dolazećih godina, generišu sredstva za vraćanje kredita koji čine današnje pakete pomoći. Koliko je to moguće i realno – u drugoj prilici. Ova tri paketa značajno će istrošiti sredstva koja je EU pripremila za kritične situacije.
Model razvoja španske privrede u poslednje tri decenije u najvećoj meri poštovao je uzanse zdravog razvoja. Veliko zaduživanje privrede, pretežno u domaćoj valuti, sa fiksnim kamatnim stopama, uz neprevelik javni spoljni dug. Na prvi pogled sve je u redu. Istovremeno, privatni dug španske privrede, koji je posledica brzog razvoja proteklih godina, ogroman je. Tekuća kriza, pre svega u SAD i Britaniji, pokazuje da u teškim vremenima privatni dug postaje javni. To će se desiti i u Španiji. Najveći deo duga nastao je u finansiranju građevinskog buma, kako po obalama, tako i po gradovima Španije. Ta sredstva su pretočena u oko 2 miliona neprodatih stambenih jedinica, izgrađenih iz kredita, a danas bez dovoljno kupaca, jer, da podsetimo, kriza je u Španiji, ali i na severu i zapadu Evrope, odakle bi trebalo da dođu novi vlasnici ove neprodate robe. Ovaj mrtvi kapital nužno vodi u krizu bankarskog sektora, gde su parkirane ove stambene jedinice, u vidu kolaterala za date kredite. U julu ove godine, Evropska komisija naložila je proveru zdravlja vodećih banaka Evrope. Od oko devedeset proverenih institucija samo sedam nije prošlo probni test. Od tih sedam, čak pet koje nisu prošle test su u Španiji. Istina reč je o štedionicama (“Caja”, za čitaoce koji prate sport jedna od njih je sponzor “Caja Laboral” tima koji je prvak Španije i protivnik Partizanu u Evroligi).
Koliki su ti propusti u Španiji, i koliki će biti račun za sanaciju, danas bukvalno nije moguće izračunati prema dostupnim podacima. Opravdana je bojazan da će podaci postati dostupni tek u trenutku kada je pomoć neophodna. Ono što je izvesno je da paket pomoći Španiji ne može biti manji od zbira bankarskih dubioza. Za poštovanje su mere koje se u Španiji preduzimaju, počev od opšteg stezanja kaiša i stimulisanja zapošljavanja, ali nije sasvim jasno kako oživeti tržište nekretnina, i pokrenuti razvojni ciklus u građevinarstvu, turizmu i procesnoj industriji, kao početni zamajac. Ukratko, za izvorište, srž problema, do sada nisu predložene kredibilne mere za njihovo rešavanje. Zato ova zemlja predstavlja noćnu moru za novu, 2011. godinu. |