Srbija ostavila građane na milost i nemilost bankarskoj samovolji

NBS ne bi smela da bude ono što danas jeste, menjačnica koja osigurava stabilan, a nerealan kurs dinara i nesmetan rad stranih komercijalnih banaka, dozvoljavajući im da menjaju kreditnu politiku po sopstvenom nahođenju i interesu.

Činjenica je da NBS mora da se stara i o pravnoj sigurnosti i povoljnom ambijentu za poslovanje tih istih finansijskih institucija, međutim pravna sigurnost i ugled NBS ne mogu biti narušeni ukoliko zaštititi svoje građane kao ugovorno slabiju stranu, koja trpi nesagledivu štetu. Naprotiv, ovde se mora jasno i glasno reći da su banke i u drugim zemljama u okruženju primenjivale sličnu praksu i zatim efikasnom reakcijom države u tome sprečeni, odnosno Srbija ostaje jedina zemlja koja je građane ostavila na milost i nemilost bankarskoj samovolji.

Građani Srbije i dan-danas nemaju valjanu informaciju da li su se banke zaista zaduživale u inostranstvu u švajcarskim francima i pod kojim uslovima, a jedino relevantno je da su građani na osnovu ugovora dobili od banaka kao poverioca dinarski iznos kredita, ali sa valutnom klauzulom u švajcarskim francima!

Dakle građani nisu videli švajcarske franke u realnosti, a banke su se putem valutne klauzule štitile od moguće inflacije i potencijalnih gubitaka.   

Dakle, građani nisu videli švajcarske franke u realnosti, a banke su se putem valutne klauzule štitile od moguće inflacije i potencijalnih gubitaka.   

Međutim situacija koja je nastala usled skoka vrednosti valute (švajcarski franak) dovela je do obrnute situacije u odnosu na onu zbog koje je uspostavljena valutna klauzula, te dužnici odnosno građani Srbije, trpe enormnu štetu, a poverioci, odnosno strane banke, enormno profitiraju!

Dakle, ovde je narušena svrha valutne klauzule kao takve jer je došlo do ozbiljnog poremećaja ekvivalentnosti uzajamnih davanja na štetu građana a u korist stranih banaka u Srbiji. Time će građani vratiti ne samo kupljeni stan nego dva ili više stanova. Stoga je jasno da su se banke neosnovano obogatile i da su krediti po svemu sporni a valutna klauzula praktično ništavna.

To je svima jasno sem guvernerki Jorgovanki Tabaković lično, koja ili neće da se bavi poslom za koji je dobro plaćena ili nije u stanju.

To je svima jasno sem guvernerki Jorgovanki Tabaković lično, koja ili neće da se bavi poslom za koji je dobro plaćena ili nije u stanju.

Da stvar bude gora, guvernerka skriva od javnosti činjenicu da je upravo država garant kredita preko Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita (NKOSK), te da bi se banke svakako naplatile od države u slučaju da građani već iznemogli, masovno prestanu da plaćaju svoje kredite.

Jednom rečju, svojim „nečinjenjem“ guvernerka upravo radi na štetu države, jer bi sve potencijalne gubitke banaka pokrila država sredstvima poreskih obveznika.

Kako našoj Narodnoj banci objasniti da postoji pravičnost i u pravu instituti, koji štite slabiju ugovornu stranu? Kako joj objasniti da postoje zemlje sa razvijenim bankarskim sistemima koje efikasno štite građane čak i od sopstvene gluposti?

Kako to da u Srbiji postoje i obrazovani i informisani ljudi koji razumeju uslove poslovanje finansijskih institucija, a znaju i da čitaju ugovor, a ipak se osećaju prevarenim?
Nije li to možda zbog činjenice da su finansijske institucije “prećutale” ili propustile da kažu nešto što su svuda obavezne da kažu? I na kraju, ako gornji navodi nisu tačni zašto je NBS 2011. godine donela Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga? U kojo meri se taj zakon primenjuje od onih koji su za to najrelevantniji i “dobro plaćeni”?

Ključno je pitanje i za premijera Vučića jeste, da li je u stabilnoj Srbiji o kojoj stalno priča očuvanje finansijkog “zdravlja” građanina kao klijenata zajednički interes države, banaka i klijenata?

Oni koji se stalno pozivaju na evropska dostignuća, moralo bi da se zapitaju da li će nam se opet ponavljati situacije u kojima su nam potrebne evropske direktive, da nas podsete na civilizacijske tekovine i osećanje pravičnosti za sopstvene građane.

Ključno je pitanje i za premijera Vučića jeste, da li je u stabilnoj Srbiji o kojoj stalno priča očuvanje finansijkog “zdravlja” građanina kao klijenata zajednički interes države, banaka i klijenata?

Uporno ignorisanje problema kredita u švajcarskim francima od strane premijera, kao i guvernerke gospođe Tabaković, kao i enormne teškoća preko 20.000 porodica da izvrše obaveze otplate enormno naraslih mesečnih rata, izaziva sumnju da je pasivno držanje NBS i njeno stavljanje na stranu banaka, rezultat korumpiranosti donosilaca odluke.

(Autor je član Izvršnog odbora DSS)