Из архиве НСПМ - Србија и Европска унија (2015)

Наша (српска) такозвана елита је оболела од Стокхолмског синдрома...

 када  се жртва поистовећује са мучитељем, усваја његове разлоге,

правда му побуде, чини све што се од њега очекује,

па и оно што претпоставља да ће надређеном бити по вољи…

Уместо отпора, пасивног ако је активни немогућ,

духовног ако смо војно немоћни и разоружани,

ми гледамо како да уђемо у вољу онима који су нас тукли по глави,

док ретким пријатељима, вољним да нам помогну,

гордо окрећемо леђа, проналазећи им свакојаке мане.

Милован Данојлић

Прво бих желео да захвалим организатору – немачкој фондацији "Ханс Зајдел" (Hanns Seidel Stiftung)[1]  и њеном партнеру у Србији[2]  – Институту за међународну политику и привреду што су ме позвали да узмем учешће на овом форуму – Спољнополитички дијалози: државе Западног Балкана на путу ка европским интеграцијама.

Имајући у виду да сам последњи панелиста овог тродневног скупа и да је ограничено време предвиђено за моје излагање, те ценећи немачку пословничку директност и јасност, прво ћу да изнесем закључак, а после тога надам се да ћу имати времена и да га образложим.

Сматрам да је за Србију пут ка европским интеграцијама којим је (безалтернативно) кренула погрешан и да не одговара нашим националним интересима, поготово што чланство у ЕУ претпоставља и претходно учлањење у НАТО. У исто време, Србија треба да тежи што бољој сарадњи са ЕУ и земљама њеним чланицама, те да преузима многе европске стандарде, али се у реформисању сопствене државе мора, пре свега, ослањати на сопствене снаге.

Тема овог последњег панела гласи: Има ли ЕУ алтернативу за земље Западног Балкана? Пошто имам велике резерве и према самом термину Западни Балкан, а сматрајући да су проблеми Србије за нас најважнији, фокусираћу се на питање српског пута ка европским интеграцијама. С друге стране, више пажње поклонићу и пароли наших политичара да за Србију „ЕУ нема алтернативу“.

Уважавајући назив овога панела како га је дефинисао организатор, рећи ћу да мислим да је питање Србије и уопште проширење ЕУ на овај део Европе једно периферно питање којим се ЕУ озбиљно не бави јер је преокупирана много већим и значајнијим проблемима са којима се суочава и на које не успевају да нађу адекватна решења У економском смислу то је забрињавајућа дуготрајна економска стагнација, огромна незапосленост – нарочито младих, брз раст задужености многих земаља чланица, криза еврозоне... А у политичком – најављени референдум у Великој Британији о изласку из ЕУ, победа Сиризе у Грчкој и јачање радикалних политичких опција у већини земаља ЕУ, проблеми у ЕУ везани за миграцију и прокламовану мултикултуралност, хаотична политичка ситуација у суседству (Украјина, Северна Африка, Блиски исток)...

Да је даље ширење периферно питање за ЕУ, јасно говори и чињеница да  Европска комисија уместо комесара за проширење сада има комесара за суседство, те да су председник Европске комисије Жан-Клод Јункер и комесар за суседство Јоханес Хан званично изјавили да за време њиховог мандата неће бити проширења.

Очигледно да је за ЕУ проширење на Србију потпуно неактуелно, другоразредно и периферно питање, а уколико се оно некада и актуелизује, предстоји нам дуг и мукотрпан пут  који ће нас водити од другоразредног и периферног питања до другоразредне чланице ЕУ са статусом периферије у коме се данас налазе наши суседи Бугарска, Румунија, Мађарска и Хрватска.

Већ сада је све очигледније раслојавање земаља чланица ЕУ у неколико концентричних кругова, односно различитих нивоа. 

Већ сада је све очигледније раслојавање земаља чланица ЕУ у неколико концентричних кругова, односно различитих нивоа. У неповољнијем положају налазе се бивше социјалистичке земље, а међу њима нарочито балканске, и могло би се рећи православне државе. Недавно је Карл Билт, министар спољних послова Шведске (и некадашњи високи представник УН и ЕУ у Босни и Херцеговини), изјавио да је Русија 90-их година ХХ века (када је председник био Борис Јелцин) била боља држава него данас (када је председник Владимир Путин), јер је стремила демократији и западним вредностима, а данас стреми православљу. „У данашњој Русији ситуација је много гора. Путин демонстрира приврженост не међународним вредностима, већ православним. Његова подршка Асаду у Сирији може се објаснити тиме што је Асад штитио православне у Сирији. Поред тога, православље је опасније од исламског фундаментализма и због тога представља највећу опасност за западну цивилизацију.”[3]

Шта Србију чека на европском путу да би постала другоразредна (или трећеразредна) чланица ЕУ са статусом периферије?

Прописани критеријуми за пријем у чланство у ЕУ (усвојени на Самиту у Копенхагену 1993. године и допуњени 1995. године критеријумом из Мадрида) су прилично уопштени и недовољно јасни и до сада су неке земље постале чланице ЕУ, а да нису испуњавале ни те основне критеријуме. Пример су наши суседи Бугарска и Румунија који су, пре свега, из политичких разлога примљени у НАТО и ЕУ. У исто време, за Србију се тражи не само да испуни услове који су прописани и за друге државе него је изложена сталним уценама и постављањем нових и нових услова.

Штавише, када се испуне једни, постављају се нови уцењивачки захтеви. Дуго су нас убеђивали званичници из ЕУ (али и наши политичари) да је пуна сарадња са Хашким трибуналом једини додатни (пред)услов, па када је са тиме завршено, појавио се нови – Косово и Метохија. Када и то „одрадимо“ вероватно ће на ред доћи Војводина, Рашка.... Пре два дана могли смо да прочитамо и изјаву Ивице Дачића (коју преноси Танјуг) да је напредак у европским интеграцијама политичко питање, те да Србија очекује да јој неко приступи искрено, да нема покретне мете и циљеве, и да нам се сваки пут када испунимо неки од циљева, не поставља неки нови циљ.[4]

У преговорима о приступању ЕУ Србија још није отворила ниједно од 35 преговарачких поглавља, а за свако отварање, као и затварање поглавља, потребна је експлицитна сагласност свих чланица ЕУ. Значи свих 28 чланица ЕУ мора да буде за отварање и затварање сваког од 35 преговарачких поглавља, те је за завршетак преговора потребно да прескочимо 1960 (28х35х2) препона, односно да добијемо сагласности свих земаља чланица ЕУ.

Мада је Европски савет још 2013. године одлучио да се отворе приступни преговори са Србијом и убрзо после тога је одржана и прва међувладина конференција, ми још нисмо у могућности да савладамо прву од 1960 препрека које нас очекују. Пре два дана смо овде слушали од наших саговорника из Немачке да је за отварање првог поглавља 27 чланица ЕУ, али да  једна није сагласна. Незванично сада отварање првог преговарачког поглавља блокира Немачка – незадовољна темпом којим тече „нормализација“ односа између Београда и Приштине.

Овога пута нас блокира Немачка, а касније ће то, због неких других разлога, чинити нека друга држава: Холандија, Шведска, Данска, Естонија... И тако укруг. Да не помињемо суседне државе чланице ЕУ од којих свака има претензије према нама – питање статуса њихових мањина, решавање граница и слично. Не треба искључити и могућност (ма колико то сада невероватно звучало) да, када у целости „нормализујемо“ односе са Приштином, како то од нас захтевају, нова држава Косову не буде пре нас примљена у чланство, те да и од њене сагласности зависи наш  ЕУропски пут.

То је губитничка преговарачка позиција, за коју се наше власти већ традиционално опредељују.

Колико ће пут Србије ка европским интеграцијама трајати и шта ће остати од наше земље и народа (и да ли ћемо то бити уопште ми) када на све уцене и уступке пристанемо, можемо само да претпоставимо. И поред тога, наши политичари нас и даље убеђују како „ЕУ нема алтернативу“, мада би државна мудрост налагала да се не ставља све на једну карту, као и то да се ризици умањују имајући увек спремна алтернативна решења. То је губитничка преговарачка позиција, за коју се наше власти већ традиционално опредељују. (Направићу малу дигресију и рећи да смо данас – 12. фебруар 2015 – у дневном листу Политика могли да прочитамо текст (одлично насловљен: Србија нема довољно пара да прода железару) везан за преговоре наше владе са америчком компанијом Есмарк око продаје железаре у Смедереву).[5]

Одмах после „српске октобарске револуције“ (2000) нове власти у Србији су се поставиле у губитничку преговарачку позицију тврдећи да „ЕУ нема алтернативу“ и без резерве нас препустили на милост и немилост Западу. Уверавале су нас како ћемо сада (после 2000. године) у новом „партнерском односу“ са Западом брзо остварити стабилност и развој, те да то не би било могуће постићи без помоћи Запада и без наше демократске власти. Сетимо се само како су тада нове власти са ниподаштавањем говорили о сарадњи са Москвом и Пекингом. Али у тим новим односима и суверенитет се морао делити „партнерски“ између спољних и унутрашњих актера. Ново „партнерство“ довело је до све већег урушавања суверенитета Србије, спољне регулације и нових облика доминације и уцењивања.[6]   

Данас јасно видимо како то ново „партнерство“ није битно изменило однос Запада према Србији, те да за њега није од пресудне важности да ли у Србији има посла с режимом Слободана Милошевића, Зорана Ђинђића, Зорана Живковића, Војислава Коштунице, Бориса Тадића, Ивице Дачића или Александра Вучића Због тога многима данас све уверљивије звучи тврдња да „они не нападају Србију због Милошевића, него нападају Милошевића због Србије“.

Сада се држава гради на новим правилима потчињавања, а механизмима спољне регулације репродукује се све слабија српска држава, која поприма карактеристике класичног протектората. Тако су спољни актери (западни „партнери“) постали саставни део унутрашње конфигурације власти, а унутрашњи актери(домаће политичке „елите“) долазе и силазе с власти, у великој мери на темељу спољног легитимитета. Тиме се може објаснити и чињеница да се мање од половине грађана Србије (према последњим истраживањима 44% – како нас је овде обавестила генерална секретарка Европског покрета у Србији) изјашњава за чланство у ЕУ, а да су за то све парламентарне (у Скупштини Србије нема ни једног посланика који је против ЕУ-ропског пута) и већина ванпарламентарних политичких партија.

Због таквог „партнерства“ данас смо, нажалост,  сведоци да Србија све више губи политички компас и државно достојанство. Све је видљивије како се Србија, која је формално суверена држава, понаша као протекторат, а већина њених политичких „лидера“ неодољиво подсећа на тужни карневал вазала, док у исто време Република Српска, ентитет у Босни и Херцеговини, која је истински протекторат, у пракси демонстрира већи степен суверености, а њен политички лидер понаша се као државник.

Мада Србија деклеративно у својој спољнополитичкој политици има четири стратешка стуба – два западна (Брисел и Вашингтон) и два источна (Москву и Пекинг) она се у пракси суштински ослања, тачније речено везана је за два западна стуба – ЕУ и САД и сва важнија питања решава уз њихову асистенцију (односно по њиховом диктату). Тако смо прихватили да се решавање питања Космета из Савета безбедности (где смо имали подршку Москве и Пекинга) пренесе на Брисел (а суштински и Вашингтон) где нико нема разумевање за наше интересе и директно ради против њих.

Зар не би било логичније да су нам ближе Русија и Кина које нам бар не одмажу у заштити наших виталних интереса, док у исто време, САД и ЕУ отворено раде на дробљењу и слабљењу наше земље сталним претњама, уценама и казнама?

Поставља се једно сасвим логично питање: како то да су нам важнија два западна од два источна стуба, када ЕУ и САД и у последње две деценије (да се не враћамо дубље у историју и не спомињемо светске ратове и нацистичка, али и савезничка бомбардовања наше земље – тако је српске градове на највећи право-славни празник Васкрс 1941. године зверски бомбардовала Немачка, а на Васкрс 1944. године наши Англо-Амерички савезници) отворено раде против интереса Србије и српског народа? Ове земље већ скоро четврт века  упорно и доследно раде на дезинтеграцији државе Србије и покушајима гушења Републике Српске. Деве-десетих година ХХ века два западна стуба нашу земљу држале су под економским санкцијама, а потом извршиле и агресију бомбардујући нас и осиромашеним уранијумом, да би нам од 2000. године наметнуле вођење такве економске политике која је земљу лишавала власништва над најважнијим ресурсима којима располаже и државу одвела у дужничко ропство, а њене грађане у сиромаштво и безнађе. 

Зар не би било логичније да су нам ближе Русија и Кина које нам бар не одмажу у заштити наших виталних интереса, док у исто време, САД и ЕУ отворено раде на дробљењу и слабљењу наше земље сталним претњама, уценама и казнама? То постаје још невероватније данас, у новој конфигурацији геополитичке моћи, када се баланс сила померио, а и даље ће се померати, од  два западна у корист два источна стуба.

Међутим, и актуелна српска Влада (као и претходне од 2000. године) нас убеђује да „ЕУ нема алтернативу“ без обзира на чињенице да се на Западу воде широке дискусије о томе да ли ће евро моћи да опстане због огромних економских проблема, у којима су се већ нашле неке земље чланице евро зоне (Грчка, Шпанија, Португал), а то ускоро може задесити и друге. Ових дана, лидери водећих земаља ЕУ тврде да ће нестанак евра значити и крај ЕУ.

Земље Европске уније суочиле су се последњих година са озбиљном (економском и политичком) кризом и данас се знатно разликују од оних од пре само неколико година. Озбиљне процене говоре да (уколико би се ситуација чак и повољно развијала), није реално рачунати на наше пуноправно чланство у ЕУ у наредних десет година. То је доста дуг период у коме се (како у Србији, тако и у ЕУ) много шта може битније променити, а може се поставити и логично питање: да ли ће ЕУ уопште постојати кроз једну деценију (када би ми, по оптимистичким проценама, требало да постанемо њен пуноправан члан), а ако и опстане, колико ће се она разликовати од ЕУ којој смо тежили и којој смо се безалтернативно упутили?

P.S.

У недељнику Печат (јануар 2011) објавио сам ширу верзија овог текста под називом Јеретичка питања о инертности и сервилности. У истом броју недељника изашао је и интервју с нашим највећим историчарем, академиком Милорадом Екмечићем, под насловом Ми смо за Америку народ који у себи носи опасан вирус, у коме он, поред осталог, каже:

„Данашњу америчку стратегију према Србима је формулисао Дејвид Гомперт 1994. године, у августовском броју водећег часописа за спољну политику Форејн аферс, иза којег стоји Стејт департмент. Гомперт је био потпредседник 'Ранд корпорације', члан Националног савета безбедности председника Буша и формално члан америчке владе, у корпорацији која иначе израђује америчку стратегију. У чланку 'Како поразити Србију' Гомперт је написао:

'Упоран економски и медијски рат против Србије мора после одређеног времена да обори београдски режим: да омогући боље решење. Индустријски слом и упропашћени животни услови морају створити притисак за промене... Изолација и беда морају произвести демократску револуцију и довести на чело вође који желе да за Србе нађу место у друштву нација. Ми морамо бити спремни да Србију држимо у карантину све дотле док не буде искорењен вирус који она у себи носи.' 

Наша историјска судбина је у овој реченици да Србија у себи носи вирус светског зла. То је само на други начин формулисана филозофија Фридриха Нојмана из 1916. године да су Срби трајан европски 'реметилачки фактор'. Разлика је само у чињеници да је један члан званичне америчке владе то преформулисао да 'Срби у себи носе неки рушилачки вирус који се споља мора лечити'. 

... Ми смо за америчку политику остали народ који у себи носи опасан вирус. На састанку са Изетбеговићем, 30. августа 1994. године, Туђман је требало да испуни америчко упутство које је Изетбеговић, по повратку из Вашингтона, носио. Мора се стварати савез Хрвата и Муслимана, јер Америка хоће да Хрвати и Муслимани одраде Србе на западном делу Балкана, уколико неки мирни споразум са Русима не буде могућ.

Туђман је био обавештен да у америчкој политици полазе од тога да би се, кад би Срби били руски савезници, обновио покрет отпора као у време прошлог светског рата. За њих је партизански покрет био српски национални отпор, а ако би се обновио, онда не би било довољно сто хиљада америчких војника, него пола милиона. 

Србија никада не може до краја испунити америчке и западне захтеве за променама, јер су стратешка полазишта у подлози целог понашања још далеко и зависе од могућег рата с Русијом.

… Даве нас у малом забрану, где је стратешки главни противник Русија. Растачу нас изнутра, да не будемо у стању да стојимо на својим ногама. Један је глумац недавно лепо рекао да нам је војска данас као ловачко удружење. Нашу цркву цепају изнутра. Вештачко српско јавно мњење, стварано од невладиних организација, одгаја регионалне елите, које би требало да замене некадашњу јединствену националну елиту.

…Док амерички стратези буду муку мучили са питањем како да униште вирус зла који Срби у себи носе, опасност за њих од герилског рата – у неком новом сукобу са Русијом – биће реална и присутна. Сав тај пантеон умних глава, вођа њихових невладиних организација и јавно српско мњење које они створе јесте паучина на ветру. Варају се амерички стратези кад мисле да ће их унутрашње растакање српске политике, културе, стила живота ослободити обавезе да на Балкан шаљу пола милиона војника, у случају неке веће кризе њихових односа са Русијом.“

Недавно је (Политика, 09.06.2013) историчар др Милош Ковић са Филозофског факултета у Београду, поводом расправе о ревизији прошлости у режији великих сила, између осталог, написао:

„На државницима је да разумеју суштинске промене у међународним односима, асада и овде је, чини се, важније да се упитамо какве су то идеје водиле Србе 1914. године. Бар када се говори о тадашњим водећим припадницима српских управљачких елита, о вођи радикала Николи Пашићу, прваку самосталаца Љуби Стојановићу, вођи напредњака Стојану Новаковићу, или првим људима либерала Војиславу Вељковићу и Стојану Рибарцу, који су о томе оставили јасне трагове.

Упркос свим њиховим међусобним разликама, реч је о врло свесној и артикулисаној одлуци да се сачува сопствена, муком стечена, национална држава, да се не дозволи да у великим, суседним империјама Срби буду поново третирани као људи другог реда, као предмет националне асимилације. Свесни плебејског, устаничког порекла српске државе, у отпору пред хабзбуршким, средњовековним принципом  „Божјег суверенитета” позивали су се на револуционарни „народни суверенитет”; супротстављајући се држави заснованој на верској припадности и неограниченој власти владара, позивали су се на демократију, владавину права и, како се тада говорило, „човечанска права”.

Веровали су да ти принципи омогућавају сваком грађанину, сваком припаднику нације, без обзира на верско или социјално порекло, да сачува достојанство и самосвест. Демократију су, коначно, тумачили и као право сваке, па и бројно најмање нације да сачува своје право да самостално и слободно, без самопроглашених, страних тутора, или сопствених тирана, доноси одлуке о сопственој судбини.

Зато у Србији, гле чуда, није било ниједне значајне политичке странке спремне да прихвати позиве из кругова око Франца Фердинанда и британског публицисте Роберта Вилијама Ситон-Вотсона, да се Србија добровољно припоји „развијенијој”, „културнијој” и „уређенијој” Аустро-Угарској.

Још је необичније било то што су тадашњи водећи српски интелектуалци, школовани на најпрестижнијим универзитетима Запада, од социјалисте-радикала и франкофила Јована Скерлића, до конзервативног либерала и англофила Слободана Јовановића, суочени с непријатељством или равнодушношћу великих сила са Запада, заговарали окретање Србије ка – Русији.

Крајње је време да се запитамо: да ли би нас ови људи признали за своје потомке?“

Напомена: Преузето из књиге: Јован Б. Душанић, Неолиберализам, Catena Mundi, Београд, 2015.

 (Текст објављен 2015. године)