Rudarstvo Srbije – razvojna šansa ili kamen oko vrata

Kada danas, posle više od 170 godina, u Srbiji pomenete rudarstvo, morate biti spremni na kiseo osmeh sagovornika i odmahivanje rukom. Asocira ih na srednji vek, na vraćanje u nazad. Problem je kad su među njima i oni koji donose odluke. Običnim građanima nije zameriti, oni su konstantno okruženi ekonomskim bajkama. Setite se samo one o Srbiji kao novoj Silikonskoj dolini. Uzalud je deo stručne javnosti, koji je ostao sa obe noge na zemlji i imao hrabrosti da se usprotivi, tvrdio da je reč o čistoj utopiji. Lepa priča godila je uhu prosečnog građanina i lepila mu se za dušu, a političari su je više od dve godine eksploatisali do maksimuma. Od bajki se, međutim, ne živi. Od nekadašnjih naslova tipa ''Nećemo valjda težiti da nas Evropa prepoznaje po šljivama'' stigli smo do onih koji govore o masovnim otpuštanjima i socijalnim protestima. Najveći deo energije Petog oktobra istrošio se na udarce u prazno. Spirala promašaja vratila nas je i na temu rudarstva. Je li ono razvojna šansa Srbije ili njen kamen oko vrata?

Prvo da rasčistimo sa tezom o ''srednjem veku'' i rudarstvu kao delatnosti koja nije prikladna savremenim ekonomijama. Dovoljno je pogledati liste najvećih svetskih proizvođača pojedinih metala i nemetaličnih sirovina i uveriti se da na njima i dalje dominiraju najrazvijenije zemlje sveta. Nijedna od njih nije se odrekla rudarstva, niti joj tako nešto pada na pamet. Jer, komparativne prednosti rudarstva su nesumnjive:

A. Privlačnost za investitore

Postoje investicije koje su sklone migracijama, koje šetaju po svetu u potrazi za boljim uslovima: nižom cenom rada, manjoj verovatnoći štrajka, manjim porezima (sve do oslobađanja) i što većim stimulacijama za investitore. Mi, u takvoj tržišnoj utakmici, teško da u bliskoj budućnosti možemo da ostvarimo neke značajnije rezultate. Nasuprot tome, u rudarstvu investitor dolazi baš kod Vas, jer baš Vi imate ekonomski isplativo ležište potrebne mineralne sirovine. Ranije pomenuti faktori imaju uticaj, ali sekundarni – ulaze u proračun i mogu da prevagnu pri proceni hoće li neko ležište biti ekonomski isplativo, ali nisu primarni. Ovde su primarni kvalitet ležišta (tip ležišta i procenat korisne sirovine) i procena kretanja odgovarajuće cene na svetskom tržištu.

B. Dugoročna stabilnost privređivanja

Vek trajanja (poslovanja) rudarskih preduzeća je često iznad 20 godina, a kod značajnijih ležišta i preko 50 godina. Koliko to znači za dugoročnu makroekonomsku stabilnost ne treba posebno obrazlagati. Doduše, postoji teza o nestabilnosti, vezano za povremene skokovite padove cena na svetskom tržištu. Ali, praksa je pokazala da rudarska preduzeća uglavnom uspešno premošćavaju krizne periode, sve dok je procenat korisne sirovine u prvobitnom rasponu. Tek ako je taj procenat počeo značajno da se smanjuje, pad cene na svetskom tržištu može izazvati trajni prestanak rada. Uz to, treba imati u vidu i one suprotne trendove, kad cena rapidno raste, pa se novac prosto preliva (npr. skok cene bakra sa 2.000 na 8.000 dolara). Dugoročno posmatrano, postoji još jedan faktor rizika. To je uticaj tehnološkog napretka. Baš zbog dugog boravka na tržištu, može doći do promene postupka izrade postojećeg ili do potpuno novog proizvoda koji više ne koriste određenu sirovinu (trajni drastični pad tražnje). Primer je naš rudnik Zajača, koji je bio pogođen prestankom korišćenja antimona za izradu štamparskih slova (prelaskom na novu tehnologiju štampe sa NAP pločama). Ipak, ovakvi tehnološki skokovi, sa ovakvim posledicama, nisu baš svakodnevna pojava.

V. Izgradnja novih industrijskih postrojenja

Prirodna je težnja svakog industrijalca da novo postrojenje locira što bliže izvorištu sirovina. Ovu činjenicu, svakako, ne treba banalizovati. Postoji mnogo elemenata koji odlučuju o lokaciji nekog novog postrojenja, pre svega u zavisnosti od vrste tehnološkog procesa. Takvi kompleksi ne niču često, ali kad je lokacija sirovine ta koja je u svoj komšiluk privukla izgradnju novog industrijskog postrojenja, to je tako dobra injekcija za svaku privredu na svetu, da je teško porediti je sa bilo čim drugim.

G. Ravnomerni regionalni razvoj

Bitan je i uticaj rudarstva na umereniji regionalni razvoj – većina novih ležišta nalazi se na slabo razvijenim područjima. Uz ovu prednost, trebalo bi pomenuti i najveću manu rudarskih aktivnosti – loš uticaj na životnu sredinu. Ali, merama zabrane u određenim regionima (nacionalni parkovi, turističke oaze), striktnom primenom ekoloških standarda (posebno kod postrojenja za preradu mineralnih sirovina), kvalitetnim monitoringom i nečim što se kod nas još uvek zanemaruje, a to je obavezno uređenje lokaliteta nakon završetka eksploatacije (unapred odvojenim novcem), stvari se mogu prevesti u zonu podnšljivu i za građane i za investitore.   

D. Značajno povećanje stope zaposlenosti

Ova komparativna prednost mogla je, mirne duše, da bude i na čelu liste. Naime, rudarska preduzeća po prirodi posla imaju izuzetno veliki broj zaposlenih. Pri tome je manje poznato da savremeno rudarstvo ima potrebu i za profilima koji se ne smatraju čisto rudarskim, kao što su elektroničari, mašinci, ekonomisti, geodete, hemičari itd. I dalje je prisutan relativno visok procenat niskokvalifikovane radne snage, što itekako dobija na značaju kad se ima u vidu obrazovna struktura današnje Srbije.

Toliko o komparativnim prednostima (i najvećoj mani). A, šta je Srbija uradila sa svojim rudarstvom? Od dva rudarska giganta svetskog glasa, Trepče i Bora, ostale su samo olupine. Ispadanje rudarsko-metalurškog kombinata Trepča iz korpusa srpskih rudnika desilo se mnogo pre političkih zbivanja koja su pocepala kartu Srbije. RTB Bor se ozbiljno zaljuljao za vremena sankcija, a nakon njihovog ukidanja, umesto oporavka, nastavio je da tone sve dublje i dublje. Rudnik Lece, u kome je bila eksploatisana naša poslednja zlatna žica, sa tehničke strane je, prema mišljenju stručnjaka, u katastrofalnom stanju. Paralelno s krizom ''Magnohroma'' utihnuli su i rudnici koji su ga opsluživali. Nestale su specijalizovane rudarske firme, poput Geosonde, RGP Knjaževca i Vrdnika. Udruženje rudnika uglja sa podzemnom eksploatacijom je klinički mrtvo. To Udruženje je 1992. pripojeno EPS-u (nerezonski), da bi 2003. iz tog istog EPS-a bilo izbačeno na najgrublji način. U međuvremenu su njihovi rudnici izraubovani do krajnjih granica (što je dovelo do pada fizičkog obima proizvodnje na skoro polovinu od onoga pri ulasku u EPS) i nije ni imalo šansu na oporavak bez pomoći države. Opstala su jedino dva površinska kopa uglja (pri termoelektranama), a i oni nisu u baš sjajnom stanju.

Pogledajmo šta Srbija danas radi sa svojim rudarstvom. Privatizacija RTB Bor, kojom bi se spasilo šta se spasiti može, razvlači se kao španska sapunica. A, borska jama i kop svakim danom imaju sve više problema koje arhiviraju u ''trenutno nerešive''. Oba strana koncesionara su odustala od ležišta u Srbiji i raskinula ugovore. Multinacionalna kompanija ''Dandi'' digla je ruke od istraživanja i eksploatacije bakra i zlata na lokacijama Crnog Vrha, a najveća svetska rudarska korporacija ''Rio Tinto'' od borne rude u Jadarskom regionu. I, ništa.

Zato pravo pitanje glasi: Šta Srbija namerava da uradi sa svojim rudarstvom?

(Autor je konsultant za poslovne rizike i krize)