Remontovanje centralnih banaka

(The National Interest, January 19, 2012)

Strategija ciljane inflacije doprinela je izazivanju – i intenziviranju – globalne finansijske krize. Šta možemo da uradimo u vezi s tim?

Još od ranih naznaka globalne finansijske krize, koji su se pojavili 2007. godine, centralne banke razvijenog sveta, pre svega američke Federalne rezerve, Evropska centralna banka (ECB) i Banka Engleske, kreirale su politiku u hodu, isprobavale razne mere, sve vreme insistirajući da se zapravo ništa ne menja.

Katastrofu su odložile hitne mere – injekcije likvidnosti, kvantitativne olakšice i masivni paketi spasavanja (bailouts) – ali i to možda samo za određeno vreme. Sve dok se centralne banke budu pretvarale da samo što se nismo vratili u pretkriznu normalu, neće biti trajnog oporavka od stagnacije koja traje sada već više od četiri godine.

Centralne banke su spektakularno omanule u uvertiri u svetsku finansijsku krizu. Njihov neuspeh bazira se na prelasku na "ciljanu inflaciju", koju većina centralnih banaka i dalje smatra velikim postignućem iz 1990-tih, a gde je jedini cilj monetarne politike bio održati inflaciju u određenom rasponu, po pravilu oko 2 procenta. Za razliku od većine drugih centralnih banaka, Federalne rezerve ne objavljuju ciljanu stopu inflacije, ali u praksi su usvojile istu politiku.

Ciljanje inflacije dovelo je do toga da su centralne banke ignorisale neodržive balone u spekulativnim nekretninama, koji su i proizveli krizu, i da su previše sporo reagovale jednom kada je kriza postala očigledna.

Još gore je to što u post-kriznom okruženju ciljana inflacija ne može da podrži stabilan privredni rast. Štaviše, niska inflacija koči rast. Ali sve dok je drže pod kontrolom, bankari centralnih banaka, poput bivšeg predsednika ECB Žan-Kloda Trišea, mogu svoje performanse nazivati "besprekornim", uprkos činjenici da i ekonomije i valute kojima upravljaju po svemu sudeći srljaju u kolaps.

Takav sistem je očito neodrživ. Ali ima li alternative? Među popularnima je ideja koja počinje sa promenom cilja: umesto inflacije predlaže se nominalni BDP (najčešće korišćena mera nacionalne proizvodnje, izražena u tekućim cenama).

Ideja kombinuje ciljanu stopu inflacije (recimo 2-3%) sa procenjenim srednjoročnim realnim rastom ekonomije potrebnim za održavanje pune zaposlenosti (opet je 2-3% prihvatljiva procena). Cilj bi bio da se očuva vrednost BDP-a izražena u tekućim dolarima, pri rastu u skladu sa ovim ciljevima, ili da prosečna godišnja stopa bude između 4 i 6 odsto.

Ova promena bi imala nekoliko efekata. Prvo, njome bi se povratila ravnoteža koja je bila standard u monetarnoj politici pre 1990-tih, kada se od centralnih banaka eksplicitno tražilo da održavaju punu zaposlenost i stabilnost cena. Ovim bi centralne banke bar bile primorane da priznaju da je aktuelna politika omanula, što je ključno za bilo kakav napredak.

Drugo, pošto bi se cilj odnosio na nivo nominalnog BDP-a, njegovo usvajanje bi značilo da centralne banke moraju da nadoknade sve što su u poslednjih par godina propustile usled umanjenog rasta i generalno niske inflacije. Bio bi omogućen privremeni porast inflacije, što je neophodno da bi se ponovo pokrenuo rast ophrvan teškim dugom.

Treće, usvajanje ciljanja nominalnog BDP, tako što bi se centralne banke obavezale na ekspanzivnu politiku, imalo bi samoispunjavajuće efekte u odnosu na očekivanja. Ovo bi se znatno razlikovalo od dosadašnjih mera davanja kredita na sve strane koja su bila praćena strahovanjima – a koja su se naknadno pokazala opravdanima – da će se sve vratiti na staro čim prođe neposredna kriza.

Poslednje, ali ne i najmanje važno, ciljanje nominalnog BDP otvorilo bi prostor za vođenje fiskalne politike paralelno sa monetarnom. Aktuelne politike štednje su kontraproduktivne. Treba ih napustiti i zameniti kombinacijom kratkoročnih fiskalnih podsticaja i dugoročnih mera za održivo uravnoteženje budžeta. Ovo se može postići samo ako centralne banke počnu da sarađuju u skladu sa prorazvojnom fiskalnom politikom, umesto da istu susprežu zarad ciljane inflacije.

Napuštanje ciljane inflacije predstavljalo bi priznanje neuspeha. Ali činjenica je da su centralne banke već katastrofalno omanule. Priznati to predstavljalo bi prvi korak ka održivom oporavku.

Ciljanje nominalnog BDP bi očuvalo i čak unapredilo transparentnost sistema zasnovanog na ciljevima, a sa druge strane bi povratilo ravnotežu u monetarnoj politici kojom kao cilj dominira stabilnost cena.

DŽon Kigin (John Quiggin) je profesor ekonomije na Univerzitetu Kvinslend u Australiji i gostujući profesor na Univerzitetu države Merilend, Koledž Park

(Prevod: NSPM)