Постоји ризик за тешку социјалну кризу

(Ел паис)

Политичке власти обично претерују када говоре о ризику који се надвио над економијом, како би се избегло да се те претње претворе у неку врсту превентивног рата. Али опасност постоји: финансијска криза која је избила пре скоро две године, мутирала је у економску кризу и преко незапослености може да се претвори у “тешку људску и социјалну” кризу са несагледивим политичким последицама, каже Роберт Зелик, председник светске банке.

Економисти оптимисти кажу да је у развијеном свету најгоре иза нас. Да ли је тако и у земљама у успону?

Р. Зелик: Финансијско тржиште се мало опоравило у неким земљама, како развијеним тако и оним у успону. Берзе су почеле да расту. Али треба бити опрезан, јер је употреба продуктивних капацитета и деље веома, веома слаба. И то је сигнал за упозорење. Министри финансија Г-7 и Г-20 преносе одређено олакшање, јер се пад зауставио и иако можемо да имамо низак или негативан раст, ситуација је нешто боља. Али економисти и људи из индустрија су свесни да ће опоравак још каснити, и да ће бити спорији од предвиђеног.

А шта Ви мислите?

Р. Зелик: Да нико у то није сасвим сигуран. Постоји висок степен несигурности, ризика. А једна финансијска институција посвећена развоју, мора да се усредсреди на то да не занемари ризике.

Који до њих су најопаснији?

Р. Зелик: Има их много. Можда је главни тај што и даље треба санирати финансијски систем: САД су направиле кораке у добром правцу, али још увек има банака са озбиљним тешкоћама повезаних са кредитима за потрошњу, кредитним картицама или у грађевинартсву. Осим тога, САД више од Европе зависе од тржишта акцијама, а то тржиште се још није опоравило.

Светска банка обично напада протекционизам и упозорила је на тешкоће у више економских области.

Р. Зелик: Постоје додатни ризици. Латинска Америка се држала прилично добро, мада су Мексико и Централна Америка под притиском јер много зависе од тржишта САД. Источна Европа је у деликатној ситуацији, посебно Балтичке земље и друге као што је Румунија. Друге тамне зоне су како опасност повезана са протекционизмом, тако и приватни дуг у земљама у успону, упркос помоћи ММФ. Затим постоји оно што ја зовем фактор X, оно што се никада не види да долази (као грип А). Знам да сав свет расправља да ли је дошло до зелених изданака или није. Моје мишљење је да у оваквим приликама нико са сигурношћу не зна шта ће се догодити и најбоље је бити спреман за било какву непредвиђену околност.

Источна Европа може да донесе нову олују?

Р. Зелик: Криза је изазвала проблеме са последицама по банке. Шест великих европских банака поседује 90% финансијског система у региону, и ако повуку свој капитал последице ће бити негативне. Зато смо 31 милијарду долара ставили на располагање банкама, а допринос ЕУ ће се попети на још 20 милијарди евра.

Упркос тој несигурности, за када одређујете почетак опоравка?

Р. Зелик: Има људи који говоре о крају 2009, док други кажу почетком 2010. године. У сваком случају, то ће бити опоравак спорог интензитета у току дужег времена, јер постоји много капацитета који се не користе у индустрији, а незапосленост ће и даље расти и то је добра подлога за популистичке и протекционистичке политике. Међу земљама у успону има великих разлика: Кина може да изненади у успону, постигла је добре резултате својим планом за стимулацију економије. За земље као Мексико и Бразил главна претња је у томе што немају приступа финансирању. Затим има десетак афричких земаља, као Либија, Обала слоноваче, које су неотпорне и виде да је њихов развој у опасности. А постоји успавана прехрамбена криза, која се није толико смирила као што људи мисле.

Ризик да се понови депресија из тридесетих година XX века је дефинитивно из нас?

Р. Зелик: Вероватноћа је ниска, али никада није једнака нули. Две велике разлике у односу на те године су другачије реаговање централних банака (које су биле веома активне тридесетих година биле су део проблема) и протекционизам, који је тада затворио тржишта. Не верујем да је депресија могућа, али ако се догоди, биће страшна. За земље у развоју са просечним дохотком по глави, као Колумбија или Перу, које су урадиле добар посао, трајање ове кризе у току година, имало би огромну социјалну цену и треба да радимо на томе да се то не догоди. У азијској кризи из 1997. цео свет се питао да ли ће Кина превазићи тешкоће, а сада је један од извора глобалног раста. Што више таквих извора имамо, боље ће ићи светској економији.

После вртоглавог раста незапослености и протеста који су се јавили у многи земљама, видите ли ризик да дође до социјалне кризе?

Р. Зелик: Може да се догоди. Оно што је почело као велика финансијска криза и претворило се у дубоку економску кризу, сада иде ка великој кризи незапослености, и ако не предузмемо мере, постоји ризик да постане велика људска и социјална криза са веома важним политичким импликацијама. Кључ би могао да буде у предузимању стимулативних мера. Ако за пример узмемо Кину из 1998, инвестиције у инфраструктуру су јој послужиле за запошљавање, али такође и за стварање базе за продуктивност и будући раст. Ако стварамо инфраструктуру која ће запослити људе, то би могао да буде начин да сјединимо изазове на кратак рок са стратегијом да дужи рок.

Развијени свет годинама шкртари у помоћи за развој, али са кризом су се брзо активирали државни ресурси за помоћ банкама. То Вас разочарава?

Р. Зелик: Председник Бразила Лула, рекао је на састанку Г-20 да је најважније за земље у успону то да развијене земље поново почну да расту. Живимо у глобалној економији. Мексико и Централна Америка не могу да расту ако САД не расту. Ако Европа не изађе из тунела, то ће имати последице на Африку и остатак света. Зато има смисла први новац усмерити на стимулативне планове и санирати заражене активе банака. Следећи корак је да се настави са притиском да би се урадило више за развијене земље, још даље до ММФ. Фонд постоји да би санирао кризу баланса исплата и финансијску кризу. Али Светска банка је та која мора да брине о санитарним програмима, о прехрамбеној сигурности, о пољопривредној производњи и о инвестицијама у инфраструктуру.

Има ли довољно новца?

Р. Зелик: У овом тренутку смо добро капитализовани, али нема довољно државног новца да се суочимо са сви проблемима; треба само бацити поглед на дефиците па видети зашто је тако. Зато примењујемо неке новитете да би привукли приватни капитал, као пензионе фондове или независне фондове, да би то инвестирали у земљама у успону. До сада се мислило да те земље доносе много ризика, али после овога што се догодило, треба почети мислити да највећи ризици нису били у њима.

Колико је новца потребно Светској банци?

Р. Зелик: То зависи од дужине трајања кризе. У овим моментима хоћемо да се осигурамо да се земље не повуку у политици помоћи за развој. Обично наводим Шпанију као пример земље која доживљава велики економски застој, али покушава да одржи и чак да повећа своју помоћ другима.

Како иде са обећањима која је дала група Г-20?

Р. Зелик: Мислим да су последњи састанци Г-20 успех. Састанак у Лодону је донео веома позитивна решења о плановима за стимулацији или о претњи од протекционизма. Изазов је сада усмерити све на специфичне потребе земаља у развоју на следећем састанку који ће се одржати у септембру у Њу Јорку.

(Разговарали: Alisia Gonsales i Klaudi Peres; превод: Бранислав Ђорђевић)