Одговор Рио Тинту - Наведите на шта сте потрошили 500 милиона долара за које тврдите да сте до сада већ уложили у пројекат „Јадар“

Желео бих да се најсрдачније захвалим компанији Рио Тинто на одговору који је проследила дневном листу „Данас“, који је на сајту тог листа објављен 15. октобра 2024. Сада је на мене ред.

Тек након што сам ја то изнео и образложио, компанија Рио Тинто први пут у том одговору помиње да ће понуда рециклираног литијума у будућности представљати значајан део његове укупне понуде.

Не слажу се са проценама које сам ја пренео да ће због рециклаже почетком 2030-тих година тражња за литијумом из рудника почети да опада, нити да се литијум од 2050. године уопште неће ни копати.

Компанија Рио Тинто потврђује моју тврдњу да није завршила студију економске оправданости пројекта (оправданости за њих саме)

Оба ова резултата налазе се у чланку Most electric-car batteries could soon be made by recycling old ones (у штампаном издању Waste not, want not), објављеном 21. септембра ове године у лондонском The Economist.

У веродостојност наведених налаза уверава ме репутација тог недељника.

Ако ништа друго, репутација који има The Economist далеко је, далеко, далеко, …. далеко, изнад репутације коју има Рио Тинто.

Компанија Рио Тинто тврди не постоје релевантни извори који наводе да се „литијум од 2050. године неће копати“.

Уколико се претплате на The Economist и прочитају наведени чланак, сазнаће и који је то извор, шта тачно тврди и како то образлаже.

Уколико ја од моје професорске пензије редовно плаћам претплату, могла би то и мултинационална компанија!

Компанија Рио Тинто сматра да је погрешна моја тврдња да они “никада нису радили са литијумом“ и наводе “литијумски пројекат у Ринкону у Аргентини са годишњим капацитетом од 3.000 тона литијум-карбоната“, а „очекује се прва производња крајем ове године”. Боље би за њих било да су ћутали.

Прво, и сами тврде да то постројење не ради, а радиће – кад проради! Ако проради! Напомена за компанију – искуство се, по дефиницији, заснива на прошлости.

Друго, ова информација показује колико је Рио Тинто неискусан у пословима литијума.

Купили су овај рудник (29 марта 2022. године) и изабрали су постројење малог капацитета (3.000 тона, „Јадар“ има планирани капацитет од 57.000 тона, рудници Аркацадијум Литијум имају капацитет од 75.000 тона) како би, као неискусни, уз низак ризик пробали како изгледају ти послови.

Дакле, да пребацимо ствар на терен пливања, у то се Аустралијанци барем разумеју, компанија Рио Тинто не зна да плива (у литијуму).

Они тврде да знају да пливају тако што су ушли у дечији базен дубине 30 сантиметара, али и он још увек пуни водом.

У међувремену су (пре седам дана) купили озбиљног пливача каква је компанија Аркадијум Литијум, ранга олимпијског финалисте, па ће она пливати за њих. Непливачи једни!

Компанија Рио Тинто потврђује моју тврдњу да није завршила студију економске оправданости пројекта (оправданости за њих саме).

То образлаже тиме да је „за комплексне пројекте као што је Пројекат „Јадар“ у фази развоја у којој се тренутно налази, неопходно је континуирано ажурирати студију економске исплативости до тренутка док пројекат не добије одобрење од стране надлежних институција“. Хвала!

Компанија Рио Тинто тиме недвосмислено потврђује моју тврдњу да она још увек није донела одлуку да ли ће приступити реализацији пројекта „Јадар“, будући да се такве одлука може донети искључиво на основу завршене студије економске оправданости. Својим саопштењем су показали да још увек размишљају да ли да остану у Србији или не. Ништа они нису одлучили!

Компанија Рио Тинто стално тврди да ће инвестиција бити вредна 2,55 милијарди, додуше не знамо чега.

На њиховом сајту пише – долара, али у пројекту института Ерго, чију су студију окачили на тај исти сајт, 12 пута пише – евра.

Независно која је валута у питању, основно правило је да се док се не заврши студија економске оправданости пројекта не зна износ инвестиције, то јест капиталних расхода.

Празне флоскуле типа да је компанија „дугорочно посвећена реализацији Пројекта“ никога не обавезују. А онда долази тврдња да су већ 'уложили 500 милиона долара?' Где? На кога?

Према томе, износ од 2,55 милијарди (чега већ), представља бројку без покрића у инвестиционом пројекту као делу завршене студије економске оправданости.

А инвестициони пројекат подразумева образложену сваку ставку капиталних расхода и то по обрасцу: опис ставке, количина, цена по јединици, укупни трошкови по ставци. Да ли је то компанија Рио Тинто негде објавила? Није. Нису веродостојни!

Празне флоскуле типа да је компанија „дугорочно посвећена реализацији Пројекта“ никога не обавезују. А онда долази тврдња са већ уложили 500 милиона долара? Где? На кога?

Нека компанија образложи, ставку по ставку, како је тих 500 милиона долара (можда и евра, тако је то код њих, никад се не зна) потрошено, будући да Рио Тинту верујем колико и Александру Вучићу – дакле, ништа им не верујем.

А ни уколико то објаве, нећу им веровати, јер сваку ставку могу лажно да прикаже, али ћу бар почети озбиљно да их третирам. Тренутно су неозбиљни.

У емисији „Утиска недеље“ сам цитирао реченицу из радног нацрта студије о постројењу за прераду (грешком сам рекао депоније, али то ништа не мења у мом закључку) где на страници 155 пише да план затварања постројења треба да обезбеди „да не буде ризика по људско здравље“.

Рио Тинту верујем колико и Александру Вучићу – дакле, ништа им не верујем

Постројење препуно опасних материја, а у студији пише, не да ризик одређеним мерама треба умањити, него да уопште не треба да га буде.

То показује да компанија Рио Тинто не разуме појам ризика: чим је неки догађај могућ, постоји ризик. Застрашујуће незнање!

У одговору компаније Рио Тинта нема оног уобичајеног пасуса у коме онима који се не слажу с њима прете свим правним средствима. Подвили су реп, после мог директног обраћања у „Утиску недеље“ и моје свесрдне молбе да ме туже.

Па да се на суду у очи погледамо и за јуначко здравље упитамо. Емпиријски су потврдили да (и даље) попуштају под притиском.

Према томе, браћо и сестре, притисак на компанију Рио Тинто је једини начин да она спозна да је политички ризик са којим се суочава у Србији толико висок да обара њихову очекивану интерну стопу приноса испод пожељне.

Па ће онда да се покупе и оду из Србије. Заувек!

Лично намеравам да им се попнем на главу, између осталог и текстовима попут овог, све док им не видим леђа.

(Данас)