Od očuvanja radnih mesta – nema ništa!

Na samom smo kraju kalendarske godine, a mnogo toga što je na velika zvona najavljivano niti se realizuje niti ima izgleda da se ostvari.

Jedan od problema koji nas sve podjednako muči je zapošljavanje i nezaposlenost. Politika koja je zagovarana i na čijim krilima je, to je nedvosmisleno jasno, odneta pobeda, i konstituisana celokupna piramida vlasti u Srbiji jeste činjenica da će se prvenstveno raditi na „očuvanju radnih mesta“. A od te politike i političkog cilja jednostavno – nema ništa!

I baš taj podatak, o broju „očuvanih“ radnih mesta najčešće i jednostavno nedostaje. U mozaiku i mnoštvu izveštaja o tome kako se realizuje nacionalni program zapošljavanja, staregija zapošljavanja, kako se distribuira novac za realizaciju tzv. programa aktivnih mera zapošljavanja i slično, govori se na sva zvona i prepuni su mediji. A, s druge strane, iako iz dana u dan sve više radnika ostaje bez posla to se saopštava onako uzgred, gotovo bi se reklo, u fusnotama, kao nešto normalno i nevažno. A baš to je krucijalno pitanje, pitanje na kojem se gradi budućnost zemlje, pa i sam fizički opstanak građana.

Vojvodina je po mnogo čemu karakterističan primer. Politika zapošljavanja, odnosno nezaposlenosti sprovodi se tako što se prvenstveno „otvaraju nova radna mesta“, koja se finansiraju iz budžeta. To je, kako se čini, strateško polazište pokrajinske administracije koja se zdušno trudi da javnost obavesti koliko je mladih ljudi otvorilo sopstvene firme, koliko poslodavaca je zaposlilo pripravnike do godinu dana, koliko je nezaposlenih nekoliko meseci privređivalo u realizaciji projekata javnih radova...

Nedvosmisleno je jasno, postignuto je dosta toga, ali se, očito je, nije ni dovoljno ni sistematski radilo na očuvanju postojećih radnih mesta. Na pitanju i problemu koji je bio strateški pravac i koji je – hteli to ili ne da prihvatimo – opredelio birače gotovo da se ne obraća pažnja. Naravno, generalno posmatrano niko pametan ne bi trebalo da ima ništa protiv da se nova radna mesta otvaraju, pa makar ona bila takva da stranac dođe na „zeleno polje“, donese visoku tehnologiju, a mi odrešimo kesu i damo silne milione da bi radnici radili, odnosno da bi im se kupilo radno mesto. Ali to ne bi ni smelo ni trebalo da bude generalno opredeljenje. Postojeći kapaciteti i radna mesta nešto su što se, sa i bez obećanja čuva, a to rade i drugi suočeni s ekonomskom krizom.

Konačno, ako nikako drugačije, potrebno je bar retorički postaviti pitanje stratezima politike zapošljavanja u Vojvodini, naročito – da li je jeftinije očuvati radno mesto ili, po svaku cenu, otvarati novo. Odgovor znaju i laici. Međutim, ukupno posmatrano takva politika ne odgovara novokomponovanim tajkunima, gazdama koji realizacijom politike zapošljavanja (sem u samozapošljavanju) jedini interes imaju u dobijanju novaca od države. Naravno, pitanje je da li i oni koji u ime naroda dreše kesu bar „ne oližu prste“.

Dakle, svi građani, i iz onako istanjenih buđelara, finansiraju „nove svojinske vlasnike“ koji realizacijom podosta programa dobijaju i bukvalno – besplatnu radnu snagu. Dobijaju radnike, od kojih se tek ponekom osmehne sreća da zadrži radno mesto, a koje po pravilu otpuštaju čim im istekne apanaža koju dobijaju od države za „projekat“.

S druge strane samopohvale, kada je reč o velikom broju od nekoliko hiljada ljudi, pet ili šest, može biti i više, koji su otvorili sopstvene firme, svakom malo pronicljivijem građaninu deluju sumnjivo ili bar nedovoljno ubedljivo. Jer, znatan broj, naravno ne svi novi vlasnici malih firmi, sa dva-tri zaposlena, baš su oni radnici iz neuspelih tranzicionih priča koji su svojevremeno proglašeni „tehnološkim viškom“ i koji su na ovaj ili onaj način i ovoliko i onoliko – dobili otpremnine. Dakle, država je dvostruko platila, jednom kada se čistilo u dvorištima firmi, a drugi put kada su ti isti ljudi, sasvim opravdano, tražili izlaz i doslovce „koru hleba“. Koliko takve firme opstaju, pokazaće vreme, ali je jasno da nešto nije dobro, da je neshvatljivo da se nije moglo pronaći celovitije i jeftinije rešenje. Radna mesta koja su potezom gumice izbrisana, a radnici dobili otkaze i otpremninu, vrlo često su se mogla recimo –„reprogramirati“. Uz nevelika ulaganja mogla su se formirati, recimo, mala preduzeća, male radne jedinice koje bi korespondirale sa velikim firmama ili nekim drugim. Ovako, velike firme su jednostavno uništavane, zarad nečijeg bogaćenja, radnici postajali tranzicioni gubitnici, a onda im se „pomagalo“ da stanu na sopstvene noge.

Svako ko se bavio biznisom, u ma kom pogledu, zna, kao što znaju i vrapci na grani, da je neuporedivo jednostavnije nastaviti tamo gde se stalo, uz maksimalno angažovanje stručnjaka (što bi trebalo da se radi u Nacionalnoj službi za zapošljavanje), pa i u pokrajinsko-republičkoj administraciji koja se i inače bavi ovim pitanjem. Naša politika je bila (a još je na delu) uništi pa onda izigravaj licemera i „pomozi“. A posao će „da drži vodu dok majstori odu“, dakle dok ima novca koji je iz budžeta preusmeren u „aktivne mere zapošljavanja“ i džepove novih vlasnika, tajkuna i slično.

Kada se zna činjenica da u Vojvodini ima znatno više od 200.000 ljudi koji uzaludno traže posao, kada se barata s podatkom da će još desetak do dvadeset procenata njih izgubiti posao do kraja godine (ili ga je već izgubilo samo to još ne znaju), „aktivne mere zapošljavanja“ su, kako stvari stoje, bačene pare i presipanje iz šupljeg u prazno.

Jer, ako laže koza...