Nokdaun, ali ne i nokaut

Hiljade kilometara dužine, desetine miliona tona kapaciteta, milijarde dolara investicija – standardni parametri cevovodnih projekata u proteklih par godina ostavljaju snažan utisak. Izgradnja novih izvoznih cevovoda – VSTO („Istočni Sibir – Tihi Okean“, prim. prev.), Baltičkog cevovodnog sistema, „Severnog toka“ i „Južnog toka“ – postala je glavni strateški pravac delatnosti nacionalne naftne i gasne industrije. Njihova izgradnja se vodila, bezmalo, kao u naboljim godinama SSSR. Hoće li se situacija izmeniti nakon pogoršanja tržišne konjunkture i rasplamsale krize likvidnosti? Pitanje je aktuelno, kako su svi ovi projekti stimulisali investicione procese u povezanim granama industrije, recimo u metalurgiji i mašinstvu, tako da se njihovo ukidanje može negativno odraziti na prilično velik sektor ruske ekonomije.

Sila od cevi

Početkom decenije, najaktuelnije pitanje bilo je širenje postojećih izvoznih kapaciteta.

Godine 2000. „Gasprom“ je pustio u pogon „Plavi tok“, kako bi izašao na tržište Turske.

Državni monopolista „Transnjeft“ dogradila je Baltički cevovodni sistem (BTS) 2001. godine, nafta je počela da dotiče do terminala na obali Finskog zaliva, čime se omogućio njen izvoz tankerima.

Sukobi sa Belorusijom i Ukrajinom, koje kontrolišu ruski tranzit, kao i rast potražnje za naftom i gasom u Evropi, doveli su zametanja čitave serije projekata „obilaznih“ cevovoda. 2005. godine oglašen je projekat „Južni tok“ za tranzit gasa koji bi obilazio Ukrajinu. 2006. godine započelo se sa izgradnjom of-šor gasovoda iz Rusije u Nemačku „Severni tok“.

Nakon spora sa Belorusijom oko cena i carina na ugljovodonike, 2007. godine, počela se razmatrati mogućnost izgradnje naftovoda BTS-2, koji bi omogućio da se tok koji ide niz „Prijateljstvo“ skrene na sever, u pravcu luka na ruskom Baltiku.

Ove godine, ruskim pregovaračima je najzad pošlo za rukom da se sa Grčkom i Bugarskom dogovore o izgradnji naftovoda Burgas-Aleksandrupolis, kako bi se zaobišli prenatrpani turski moreuzi.

Mimo povećanja potražnje i želje da se umanji zavisnost od tranzitnih zemalja, započinjanje serije projekata omogućila je geopolitička aktivnost ruske vlade. Početkom decenije u ruskoj naftnoj geopolitici pojavio se novi, istočni vektor, kako su do tada praktično sve izvozne isporuke nacionalnih ugljovodonika bile orijentisane ka Evropi. 2002. godine rodila se ideja izgradnje cevovoda Istočni Sibir-Tihi Okean, a 2006. započeta je njegova praktična realizacija, kada su takođe najavljena dva projekta gasovoda iz Istočnog i Zapadnog Sibira u Kinu.

Mimo toga, 2007-2008. godine, pod egidom državnog rukovodstva i „Gasproma“, preduzet je uspešan pokušaj učvršćivanja veza sa srednjeazijskim proizvođačima gasa. Državni čelnici odobrili su rešenje o modernizaciji cevovodnog sistema Srednja Azija-Centar i izgradnji Prikaspijskog cevovoda iz Turkmenistana u Rusiju.

Bez obzira na obnarodovane planove diversifikacije načina dostave svojih proizvoda, „Gasprom“ je ulog stavio samo na cevovode. 2004. godine, unutar strukture monopoliste obrazovan je koordinacioni komitet za razvoj projekata proizvodnje tečnog naftnog gasa (TNG), i navedeni pravac označen je kao jedan od prioritetnih. U martu 2008. godine kompanija je usvojila strategiju koja predviđa proizvodnju od 70-95 miliona tona TNG do 2030. godine (oko dve trećine tekućeg obima izvoza gasa) i investicije u taj posao na nivou od 50 milijardi dolara. Ova perspektivna ideja je, međutim, ostala u ladici. „Gasprom“ je odustao od planova za igradnju pogona za proizvodnju TNG na Štokmanovskom nalazištu u korist „cevovodne“ varijante. U štampi i profesionalnim krugovima već ne figurišu projekti proizvodnje tečnog gasa koje su monopolista i privatne kompanije najavljivali. Jedina fabrika TNG u Rusiji, koja je ovih dana otvorena na jugu Sahalina, rezultat je višegodišnjeg rada konzorcijuma zapadnih kompanija, čije je akcije preuzeo „Gasprom“.

Porast potražnje i deficit ugljovodonika na ključnim tržištima i snažan priliv keša na vrhuncu sirovinske konjunkture omogućili su 2006. 2008. godine idealne uslove za realizaciju svih nameravanih cevovodnih projekata ruskih kompanija (v. tabelu), bez obzira na njihove izdatke. Ali finansijska kriza je grubo izmenila situaciju.

Osnovni parametri novih projekata izgradnje izvoznih cevovoda u kojim učestvuje Rusija

*Jedini privatni cevovod u Rusiji

** Razmere do i posle proširenja

Izvori: „Gasprom“, „Transnjeft“, navodi medija, „Ekspert“

Tehnički zastoj

Prvi problem, sa kojim su se već susreli „Transnjeft“ i „Gasprom“, jeste deficit likvidnosti i pogoršanje mogućnosti finansiranja. Bazna stopa LIBOR, osnov obračunavanja isplata deviznih kredita, tokom godine se udvostručila – sa 3% na skoro 6%. I sama mogućnost zajma sa Zapada našla se pod velikim pitanjem. To je pogotovo neprijatno za „Gasprom“, koji je poslednjih godina bio pod visokim opterećenjem dugova i zavisan od zapadnog kapitala.

Deficit likvidnosti se pogoršava sa sniženjem prihoda naftnih i gasnih kompanija zbog pada potražnje i cena: od početka godine, srednja cena nafte marke Urals iznosila je 42 dolara, u poređenju sa 94 dolara 2008. godine. Problem konjunkture je od manje značaja za „Transnjeft“, koja gradi naftovode (kompanija ostvaruje prihode za tranzit po fiksiranim stopama), ali je znatno bitniji za „Gasprom“, koji u 2009. godini očekuje smanjenje prihoda od približno 1,5 puta.

Bez obzira na pogoršanje spoljašnjih uslova, cevovodni monopolisti za sada potvrđuju namere da završe sve ranije nameravane cevovodne projekte i za sada su jedva primetno srezali svoje investicione programe. Tako je investicioni program „Transnjefta“, utvrđen krajem 2008. god. skraćen za svega 9% - nekih 217 milijardi rubalja. To, međutim, ne znači, da će finansijska kriza naširoko obići nove projekte.

Kod većine njih pomeriće se rokovi realizacije. Tako su planovi puštanja u pogon VSTO-1 preneseni skoro za godinu, na decembar 2009. godine, iako su se isprva i Predsednik i Vlada ka toj mogućnosti odnosili veoma negativno. Vreme pripreme tehnološko-ekonomske osnove za „Južni tok“ preneseno je sa početka na kraj ove godine. Indikativno je i to što je Ministarstvo energetike odlučilo da odgodi predstavljanje Vladi Opšte sheme razvoja naftovodnog transporta za drugi kvartal ove godine. Tamo će verovatno biti fiksirana promena rokova i za druge projekte.

Ovakva korekcija planova naročito je dobila na aktuelnosti sa proračunom započetog smanjenja potražnje i proizvodnje. Analitičari za 2009. godinu prognoziraju pad proizvodnje nafte u Rusiji od 2-7% (rezultat 2008. godine minus 0,7%). „Gasprom“ je najavio moguće smanjenje proizvodnje gasa sa 550 na 510 milijardi kubika. „Nakon prekida isporuka u Evropu u januaru ove godine, „Gasprom“ ne bi trebalo da računa na nove ugovore i porast izvora“, smatra glava East European Gas Analysis, Mihail Korčemkin. „Tim pre u samoj kompaniji već odavno govore o prezasićenosti evropskog tržišta gasa.“

Istovremeno većina analitičara veruje u kratkoročni karakter pada potražnje i bezalternativnost ruskih sirovina. „Mnogi očekuju pad potražnje ugljovodonika u EU od pet procenata ove godine“, primećuje generalni direktor Centra za političku konjunkturu Konstantin Simonov, „ali sa uračunavanjem cikličnosti karakteristične za ovu granu, Svetska energetska agencija već za pet godina prognozira ozbiljno premašivanje ponude potražnjom“. Tokom poslednjih nekoliko godina, na glavnom naftnom i gasnom basenu Evrope, Severnom moru, počeo je pad proizvodnje i državama na kontinentu treba sve više uvoznih ugljovodonika (vidi grafik). „Očekuje se da će proizvodnja gasa na Severnom moru u srednjeročnoj perspektivi padati za približno 10 milijardi kubika godišnje“, nastavlja Konstantin Simonov. „Evropske ocene govore potencijalu uvoza neruskog gasa ograničenom na maksimum od 50 milijardi kubika do 2020. godine. A glavni konkurentni projekat, gasovod Nabucco, ne može da se pomeri sa mrtve tačke zbog nerešenih problema sa sirovinskom bazom.“ Rast potražnje za gasom povećaće i ekološka orijentacija politike EU, koja strogo ograničava mogućnosti atomske i ugljene energetike.

Izdržati udar

Kako će u uslovima deficita likvidnosti i sniženih prihoda „Gasprom“ i „Transnjeft“ rešavati probleme sa finansiranjem? Analitičari smatraju da će znatno porasti značaj državne podrške – u vidu kredita državnih banaka, značajnih poreskih olakšica, ili u drugim oblicima. U januaru ove godine „Transnjeft“ je najavila emisiju obligacija na sumu preko 100 milijardi rubalja, koje će biti usmerene na finansiranje druge etape BTS. U kompaniji tvrde da će se hartije od vrednosti distribuirati na osnovu zatvorene pretplate među finansijskim organizacijama sa državnim učešćem. Međutim, oprezna pozicija samih državnih banaka i sve izvesniji budžetski deficit teško da će naftnim i gasnim kompanijama omogućiti značajnije uspehe u ovome.

Trenutno se razmatra i alternativni način rešenja finansijskog problema, gde se sredstva privlače u zemljama koje su potencijalni potrošači ugljovodonika, i to kako kod privatnik, tako i kod državnih kompanija – prirodno, uz tesnu političku koordinaciju. Takav pristup već se koristi pri izgradnji prve etape „Severnog toka“, gde aktivno učestvuju nemačke kompanije. „Transnjeft“ predlaže veze sa korejskim kompanijama, delimično sa energetskom kompanijom KNOC i sa Hyndai, i razmatra se mogućnost njihovog učešća u izgradnji druge etape VSTO, kao i različite varijante uključenja ove azijske države u ruske sheme naftnih i gasnih isporuka.

„Istina, kompanije koje se zadužuju kod potrošača moraju se obavezati na vrlo ozbiljne obime izvoza“, ističe Konstantin Simonov. „Glava „Gaspromeksporta“, Aleksandar Medvedev, već je najavio kako će kompanija uspeti da založi dugoročne izvozne ugovore.“ Ovakav pravac međunarodne saradnje je loš znak i za kooperante u Rusiji. Ciljno finansiranje od strane potrošača, po pravilu, sprovodi se uz formalne i neformalne obaveze korišćenja usluga stranih kompanija. Na primer, u izgradnji „Severnog toka“ tek jedna četvrtina cevi potiče od ruskih isporučilaca, dok tri četvrtine isporuka obezbeđuje nemačka Europipe. Već se planira privlačenje korejskih kompanija na tendere za isporuke cevi za potrebe VSTO, obima od oko 1 miliona tona.

Manje je bolje

Sve to na stranu, glavni nedostatak nacionalnih cevovodnih projekata jeste njihova sumnjiva ekonomičnost: visoka cena, otegnuti rokovi isplativosti, značajan uticaj političkih aspekata. Tehnička izvodljivost prve etape VSTO udvostručila se za svega par godina i po pojedinim pokazateljima značajno je premašila troškove karakteristične za projekte drugih zemalja. Najskuplji od gaspromovskih, „Južni tok“, po projektnoj ceni više nego dva puta prevazilazi konkurenta Nabucco. „Osnovni problem cevovodnih projekata jeste njihov nekomercijalni karakter“, kaže Mihail Korčemkin. „Nedavno je na prezentaciji u Londonu „Gasprom“ izjavio da su „Severni“ i „Južni tok“ namenjeni za povećanje gipkosti izvoznih isporuka, a ne za povećanje njihovih obima.“ To znači da je država, po svoj prilici, spremna da se pomiri sa njihovom ekonomskom neefektivnošću u cilju minimiziranja ucena od strane tranzitnih zemalja i da preuzme na sebe opterećenje dopunskih rashoda. U tom slučaju, strani kreditori i ulagači mogu da se opuste.

Drugo je pitanje da li je država u sve složenijoj finansijskoj situaciji spremna da na sebe natovari baš sve najavljene cevovodne projekte.

Najveće šanse za uspešnu realizaciju u naznačenom roku imaju oni projekti koji su već velikim delom pripremljeni. To je pre svega gasovod „Severni tok“, čijoj potpunoj izgradnji stoji naputu još samo mišljenje švedskih ekologa i činovnika, koji prete opasnošću sprovođenja cevi po dnu Baltika, bogatom deponijama otrovnog otpada. Drugi skoro zaključeni projekat jeste VSTO-1, koji je nedavno prošao državnu ekspertizu tehničkog dela izgradnje glavnog nedovršenog segmenta – kraka prema Kini. „Transnjeft“ oseća potrebe za dodatnim finansiranjem i moguće je da će projekat zadržati odgađanje planova naftnih kompanija za osvajanje istočnosibirskih nalazišta. Osnovnim za VSTO treba da postane Vankorsko nalazište, čiji je rok puštanja u pogon na jesen prošle godine prenet za sredinu 2009. godine.

Lošije su perspektive gasovodnih projekata „Južni tok“ i BTS-2, koji još nisu ušli u fazu praktične realizacije. Visoka cena i naročito niski pokazatelji isplativosti čine njihovo puštanje u pogon pod novim uslovima izrazito skupim. Izgradnja „Južnog toka“, nevezano za to, dodatno zavisi i od dobijanja dozvole od država crnomorskog basena – bilo Ukrajine, bilo Turske – da cevi prođu preko njihovog dela morskog dna.

Što se tiče BTS-2, bez obzira na redovne potvrde neophodnosti njegove izgradnje od strane visokopostavljenih činovnika, neki od predstavnika nadležnih ministarstava ne suzdržavaju se da projekat označe kao neisplativ. Njegovo sprovođenje, prema ocenama analitičara, dovešće do rasta cene dostave tone nafte za 15 dolara u odnosu na „Prijateljstvo“. U aprilu 2008. godine Ministarstvo privrede i energetike je predložilo da se razmatranje pitanja o realizovanju ovog projekta prenese za kraj 2009. godine. „Ruske vlasti moraće da naprave geopolitički izbor između BTS-2 i VSTO“, smatra Konstantin Simonov. „Očigledno je da nema dovoljno sirovina za oba naftovoda, tako da će se morati odlučiti da li nam je važnije da sačuvamo orijentaciju prema Evropi (izgrađena etapa VSTO može raditi u povratnom smeru) ili prebacujemo deo izvoza na istok. Sudeći prema tome da su nacionalne kompanije, dobivši krupne kredite od Kineza, već dogovorile ozbiljan obim izvoza, druga varijanta ima više izgleda.“

Najmanje verovatnim u sadašnjoj situaciji svako izgledaju 2006. najavljeni projekti gasovoda iz Zapadnog Sibira za Kinu – od njih se još ne ograđuju, ali ih niko više i ne spominje.

Autor je specijalni dopisnik ruskog ekonomskog časopisa „Ekspert“, tekst preuzet sa elektronskog izdanja www.expert.ru

Preveo s ruskog Nikola Tanasić