Neoliberalni koreni svetske ekonomske krize

Današnja ekonomska kriza je verovatno najveća koju je svet video, kako po geografskom obuhvatu, tako i po dubini. Polovina gubitaka finansijskog sektora još uvek je skrivena, kriza nije okončana, niti je sačinjen njen završni račun. Kao posledica ogromnih intervencija, budžetski deficiti država drastično su narasli, pa je i budžetska drama Grčke, na primer, samo najava onoga što dolazi[1]. Iako su gotovo sve države pred ozbiljnim iskušenjima, ekonomije istočne Evrope bi mogle biti najteže pogođene u tom dramskom raspletu.

Vidljive posledice današnje krize manje su teške od onih iz 1929. godine. Razlozi su pre svega vezani za drugačiju socijalnu i ekonomsku strukturu modernih država. One su danas finansijski mnogo moćnije nego što su bile pre osamdeset godina, a time je i njihov kapacitet da intervenišu daleko veći. Ekonomska koordinacija između država na globalnoj sceni je znatno bolja nego što je bila nekada, a međunarodne finansijske institucije imaju značajna sredstva kojima mogu pomoći slabim državama. Konačno, ali ne poslednje, u ekonomskim merama je danas sadržano i višedecenijsko iskustvo upravljanja krizama.

U poslednjih osamdeset godina svet se promenio, ali su neke stvari ostale iste. U temeljima svih ekonomskih kriza, od globalnih poput krize iz 1929. ili 2008. godine, do regionalnih (Latinska Amerika, jugoistočna Azija, istočna Evropa), prepoznaje se ekonomska politika utemeljena na idejama i zabludama sa kraja 18. veka. Te temelje čini verovanje u apsolutnu efikasnost samoregulišućeg laissez-faire tržišta.

Teško je naći ideju koja u sudaru sa stvarnošću uvek gubi, i koja se uprkos tome, neprekidno održava i iznova pojavljuje u nekoj novoj inkarnaciji. Ako činjenice ne odgovaraju teoriji, tim gore po činjenice – ovaj iskaz koji se pripisuje Hegelu, na najbolji način oslikava modus operandi neoliberalizma, te poslednje laissez-faire inkarnacije[2].

Šta je neoliberalizam?

Jedinstvene definicije neoliberalizma nema. Reč je o skupu ideja koje se kreću od onih koje bih nazvao „neoliberalizam light“, a formuliše ih „Vašingtonski konsenzus“, do nečega što bi se moglo nazvati „hardcore neoliberalizam“, i koji najjasnije oslikavaju ideje Miltona Fridmana, ili još radikalnijeg Grovera Norkvista.

Vašingtonski konsenzus je kovanica koju je 1990. godine uveo ekonomista DŽon Vilijamson, objedinjujući osnovne principe na kojima treba da počiva ekonomska politika latinoameričkih država. (Ista grupa preporuka je kasnije primenjena i na ostatak sveta). U formulisanju ovih principa ključnu ulogu su imali Međunarodni monetarni fond, Svetska banka za obnovu i razvoj i Ministarstvo finansija SAD. Sve tri institucije imaju sedište u Vašingtonu, pa otuda i naziv.

Vašingtonske institucije u deset tačaka preporučuju:

1.     Budžetsku (fiskalnu) disciplinu

2.     Usmeravanje javne potrošnje u oblasti koje daju visoku stopu ekonomskog povraćaja i imaju potencijal za pravedniju preraspodelu prihoda, poput ulaganja u primarnu zdravstvenu zaštitu, primarno obrazovanje i infrastrukturu

3.     Poresku reformu kojom se smanjuju poreske stope a proširuje osnov za oporezivanje

4.     Ukidanje ograničenja kod formiranja kamatnih stopa, odnosno njihova liberalizacija

5.     Politiku kompetitivnih deviznih kurseva

6.     Liberalizaciju trgovinskih tokova

7.     Liberalizaciju stranih direktnih ulaganja

8.     Privatizaciju

9.     Deregulaciju tržišta

10.Zaštitu privatne svojine

Problemi vezani za Vašingtonski konsenzus nisu nužno na nivou principa. Neki od njih su prihvatljivi u kontekstu svake odgovorne ekonomske politike, bez obzira na njenu doktrinarnu osnovu. Ekonomske politike zemalja u razvoju koje su bazirale na ovim principima, dale su porazne rezultate. Kao i uvek, đavo je češće u detalju, nego u samom principu. Svejedno, Vašingtonski konsenzus doslovno uzet, samo je mekša, ulepšana, ili sfumato varijanta neoliberalizma.

S druge strane, za hardcore neoliberale, Vašingtonski konsenzus je preuzak ekonomski, a pogotovo politički okvir. Njihov fokus nije toliko na tržištu čija je uloga nesporna i neprikosnovena – on je daleko više usmeren ka državi, njenom mestu i ulozi. Manje ili više eksplicitno, traži se radikalna reforma države i svođenje njenih funkcija na minimum. U tom kontekstu, moderna neoliberalna država bi trebalo da liči na onu iz 19. veka.

Grover Norkvist, predsednik udruženja „Amerikanci za poresku reformu“, smatra da državu treba tako smanjiti da ona može stati u kadu – a potom je tu i udaviti. Ovo je kratak, slikovit i efektan iskaz koji najbolje objašnjava suštinu neoliberalne ideje.

Guru neoliberalizma, ekonomista-nobelovac Milton Fridman, u svojim najpoznatijim ideološkim knjigama kakve su Kapitalizam i sloboda i Slobodan da bira, iskazuje sličan osnovni stav, naravno manje brutalno, i suvišno je reći, veoma vešto argumentovano.

Ekonomska teorija kao podloga neoliberalizma

Neoliberalizam se oslanja na ekonomsku teoriju koja se najčešće naziva neoklasična ekonomija[3]. Njen najsnažniji centar, njen CeKa ili bar ideološka komisija (u terminima socijalizma), nalazi se na čuvenom Čikaškom univerzitetu. Uticaj ove akademske institucije je bez presedana i prevazilazi moć bilo koje slične svetske institucije.

Do danas je 10 Nobelovih nagrada za ekonomiju dodeljeno profesorima ovog univerziteta, dok je čak 25 ekonomista-nobelovaca u nekoj fazi svoje karijere bilo vezano za Čikaški univerzitet[4]. Poređenja radi, drugi najbolje plasirani univerzitet po broju Nobelovih nagrada za ekonomiju jeste Berkli (Kalifornijski univerzitet) sa ukupno 5 nobelovaca. Slede zatim Kolumbija, Harvard i Prinston sa po 4 Nobelove nagrade.

Neoklasičnu ekonomiju podupiru tri teorijska stuba:

·        hipoteza o racionalnim očekivanjima,

·        teorija o realnim privrednim ciklusima i

·        teorija o efikasnim finansijskim tržištima[5].

Hipoteza o racionalnim očekivanjima počiva na predvidivosti budućnosti i na takozvanom ergodičnom aksiomu. Prošlost, sadašnjost i budućnost čine kontinuum, i u svakom preseku vremena ekonomski događaji se ponavljaju na isti ili sličan način. Po ergodičnom aksiomu, statistički uzorci iz prošlosti moraju biti identični statističkim uzorcima iz budućnosti. Nema ničeg novog pod suncem, i sve što će se u budućnosti dogoditi samo je jedan od scenarija koji se već dogodio u prošlosti.

Praktična primena ovog koncepta podrazumeva da svi učesnici na tržištu uvek imaju sve potrebne informacije na osnovu kojih mogu doneti racionalne odluke o budućnosti. To ne znači da je budućnost determinisana, već da se verovatnoća svakog od mogućih ishoda može izračunati. U ovom univerzumu racionalnosti vreme ne igra nikakvu ulogu, budući da se svi akteri odmah prilagođavaju svakoj novonastaloj situaciji. Efikasnost tržišne ekonomije se upravo bazira na informisanosti i racionalnom ponašanju njenih učesnika. Teorija o realnim privrednim ciklusima u svojoj osnovi ima takozvani Sejov[6] zakon po kome ponuda uvek kreira tražnju. Ponuda i tražnja su zato u ravnoteži, pa nema hiperprodukcije, a time ni privrednih ciklusa. Ako na tržištu dođe do poremećaja ponude, do njenog povećanja ili smanjenja svejedno, ravnoteža će se brzo uspostaviti, jer će se cene i nadnice prilagoditi novoj situaciji. Ovde je ključno da niko ne opstruira ili otežava proces prilagođavanja. U ovom konceptu nema nezaposlenosti, i svako ko želi da radi može naći posao.

Teorija o efikasnim finansijskim tržištimapočiva na sličnim premisama kao i teorija o racionalnim očekivanjima. Bazni koncept podrazumeva da su cene svih finansijskih instrumenta uvek objektivne i da su sva tržišta uvek u ravnoteži. Cene su odraz svih, i svima dostupnih tržišnih informacija i to objašnjava zbog čega su cene upravo onakve kakve treba da budu.

Tržišni rizici uvek postoje, ali se oni mogu izračunati na isti način na koji se izračunavaju i rizici od poplava, saobraćajnih nesreća ili smrti. Mogućnost kvantifikovanja finansijskih rizika kao i mogućnost zaštite od njih su ključ stabilnosti sistema. Otuda i stav da nema potrebe za bilo kakvim uplitanjem države – finansijsko tržište ima razvijene mehanizme i efikasne instrumente samozaštite i nema potrebe za starateljem. Posledično, u ovakvom univerzumu nema prostora za moralni hazarda.

Ova vrsta teorijskog samopouzdanja ne bi bila moguća bez primene matematike. Moderna ekonomija je već decenijama fascinirana matematikom, posebno teorijom verovatnoće, i snažno se oslanja na matematičko modeliranje. U metodološkom smislu, ekonomija očajnički pokušava da sebe predstavi kao egzaktnu nauku i taj napor je možda najvidljiviji kod pripadnika neoklasične škole. Vera u egzaktnost ekonomije, manje ili više eksplicitna, jedna je od najkrupnijih modernih zabluda.

Implikacije neoklasične škole na ekonomsku politiku

Neoklasična škola je izgradila teorijski koherentan sistem koji počiva na pretpostavci da se racionalni ekonomski akteri mogu prilagoditi svakoj situaciji, pod uslovom da ih niko ne ometa. Samo su državno uplitanje, njeni zakoni i regulativa, smetnja tržišnom uspostavljanju ekonomske ravnoteže. Država je ta koja sprečava da se tržišni akteri ponašaju racionalno. Nesputano tržište i njegovi racionalni učesnici bi imali dovoljno znanja, fleksibilnosti i moći da postignu stanje ekonomskog optimuma i pune zaposlenosti, ili da bar dostignu stopu koju Fridman naziva stopom prirodne nezaposlenosti.

Smetnja savršenom funkcionisanju tržišta su takozvane sticky cene ili nadnice. Reč je o nefleksibilnim cenama i nadnicama koje onemogućavaju da se tržište vrati u ravnotežu i da se ponuda i tražnja ponovo izjednače. Sve ono što omogućava opstanak ovakvih cena nanosi štetu ekonomiji. Otuda neoliberalni povik na sindikate, ili na zakonsku regulativu koja, na primer, fiksira minimalne nadnice i time otežava delovanje tržišta. Na istoj liniji je i zahtev da se tokovi novca i roba liberalizuju, i time ukine smetnja konkurenciji. Proces globalizacije samo je ekstenzija iste ideje.

Svako državno uplitanje u privredne tokove je uzaludan i jalov posao. Tržišni učesnici munjevito „čitaju“ namere države i tome se prilagođavaju, neutrališući svaku meru koju država pokušava da sprovede.

Kada država povećava budžetsko trošenje da bi se podstakao privredni rast, tržišni akteri će zaključiti da ih sutra čekaju visoki porezi kako bi se pokrio budžetski deficit koji se danas pravi. To će ih navesti da manje troše, čuvajući novac za takvu budućnost. Rast potrošnje izazvan povećanim budžetskim trošenjem države, biće neutralisan padom privatne potrošnje građana.[7]

U skladu sa teorijom, budžet mora biti uravnotežen, a prihodi moraju pokrivati rashode. Svaki deficit podrazumeva štampanje obveznica i zaduživanje države. Time se država pojavljuje na tržištu novca i kapitala i konkuriše privredi, oduzimajući joj deo sredstva i gušeći je. Kako je privatnik uvek racionalniji od države, sve što država uzima i troši, udaljava sistem od optimuma.

Kada je o monetarnoj politici reč, ona mora biti neutralna i njen jedini zadatak mora biti očuvanje cenovne stabilnosti. Svaka drugačija politika je pogrešna. Povećavanje novca u opticaju kako bi se stimulisala ekonomija rezultiraće neuspehom. Racionalni akteri će požuriti da podignu cene i zaštite svoju poziciju, znajući da to i svi drugi čine. Inflacija će porasti i nikakvog efekta na realne tokove neće biti[8].

Trijumf i posrtanje neoliberalizma

U empirijskoj ravni, neoliberalna vera u moć tržišta je morala odavno biti upokojena. Ako su iskustva Velike svetske ekonomske krize bila zaboravljena, sveža iskustva sa neoliberalnim eksperimentom u državama u razvoju tokom devedesetih morala bi još biti živa. Uprkos iskustvu, uprkos tragičnom posrnuću država istočne Evrope na primer, insistiranje na deregulaciji i sveopštoj liberalizaciji je i dalje snažno. U korak sa tim, pa čak i ispred toga, nastavilo se sve agresivnije potiskivanje države i redefinisanje njene uloge.

Naravno, ni države nisu bezgrešne i besmisleno ih je glorifikovati. Razlika je samo u tome što se državama greške ne opraštaju, niti se pred njihovim greškama žmuri. Sve što se može kritikovati, može se i popraviti.

Upravo su ekscesi države, njeno preveliko trošenje, korupcija i povlađivanje interesima moćnih lobija (bili oni poslovni, ili sindikalni), vratili neoliberalizam na scenu tokom sedamdesetih godina prošlog veka. Iste slabosti države se i danas koriste u promociji neoliberalne ideje u istočnoj Evropi.

Dolazak na vlast Margaret Tačer (1979) i Ronalda Regana (1981) – zvaničan početak neoliberalne ere – bio je logičan odgovor na probleme u kojima su se našle pre svega anglosaksonske zemlje. Kada je došlo do velikog skoka inflacije tokom sedamdesetih, kada je nezaposlenost počela da raste a privredni rast da se usporava, preobučena stara ideja bila je jedina „nova“ ideja u ekonomskom intelektualnom teatru.

Ekonomska politika koja je bazirala na neoliberalnim premisama uspela je značajno da obori inflaciju koja je bujala sedamdesetih. Inflacija koja je na svom vrhuncu u pojedinim godinama bila dvocifrena, u periodu posle sedamdesetih, svedena je u okvir koji se kretao u proseku između 2 i 4 odsto godišnje.

Istovremeno, ta ista politika je suzbila ili slomila snagu sindikalnih pokreta u anglosaksonskom svetu i uvela novi koncept takozvanog fleksibilnog tržišta rada. Po tom konceptu, lako i nekomplikovano otpuštanje radnika je preduslov i za njihovo brzo zapošljavanje. U konačnom ishodu, ovakva politika bi trebalo da smanji stopu nezaposlenosti.

Moćna propagandna mašina se usijavala od pohvala novoj ekonomskoj politici. Međutim, malo pažljivija analiza bi otkrila pege na neoliberalnom suncu. Glorifikovano fleksibilno tržište rada dalo je lošije rezultate od onih koje su zapadne ekonomije imale u „nefleksibilnom“ periodu od 1950. do 1973. Podaci se razlikuju od zemlje do zemlje, ali je u svim velikim ekonomijama stopa nezaposlenosti mnogo veća od 1980. godine do danas, no što je bila u prethodno pomenutom periodu[9].

Raspodela novostvorene vrednosti je drastično pogoršana na štetu najvećeg dela stanovništva. U Americi, u epicentru današnje ekonomske krize, plate zaposlenih u poslednjih četrdesetak godina stagniraju, uprkos velikom rastu produktivnosti. Istovremeno, profiti su toliko porasli da je njihovo učešće u nacionalnom dohotku poslednjih godina na najvišem nivou u poslednjih pedeset godina. Ogroman deo novostvorene vrednosti preliven je ili u profite, ili u plate tankog sloja poslovne elite[10]. Primera radi, u 2005. samo jedan procenat najbogatijih Amerikanaca svojim primanjima učestvuje u nacionalnom dohotku sa 22 procenta. U takovom modelu raspodele, građani su morali intenzivno da se oslanjaju na kredite kako bi u uslovima stagnantnih realnih primanja povećali svoju kupovnu moć. Dužnički balon je naduvavan i morao je pući. Ovaj uzrok finansijske krize danas mnogima izmiče.

Sumrak neoliberalizma je počeo krajem devedesetih godina prošlog veka krizom jugoistočne Azije, najvažnijom od svih ekonomskih kriza, do ove današnje. Dinamičan region u velikom usponu, poveden novim ekonomskim mantrama, doveden je na rub propasti. Kapitalni tokovi su liberalizovani, ali su države u regionu, uprkos odgovornoj budžetskoj politici, izgubile kontrolu nad svojim finansijskim sistemima i jedna za drugom ulazile u valutnu i finansijsku krizu. Golgota kroz koju je jugoistočna Azija prošla krajem devedesetih pretvorena je u otrežnjavajuće iskustvo. Države su promenile ekonomsku politiku, shvatile značaj kapitalne kontrole, važnost suficita tekućeg bilansa i deviznih rezervi izgrađenih na zdravoj osnovi. Ali pre i iznad svega, region je shvatio pogubnost neoliberalnih ideja, za razliku od istočne Evrope, koja do danas kao da ništa nije shvatila.

Sledeći žestok udarac neoliberalnoj ideji stigao je u prvoj polovini 2008. godine, kada je Komisija za rast i razvoj (predsedavao je nobelovac Majkl Spens)[11] saopštila svoje rezultate. Ova komisija je bila osnovana sa ciljem da liderima zemalja u razvoju ponudi preporuke u vezi sa optimalnom i održivom strategijom razvoja.

Komisija je proučila iskustva i razvojne modele 13 ekonomski najuspešnijih država u poslednjih šest decenija[12]. S izuzetkom Bocvane, Brazila, Malte i Omana, sve ostale zemlje su iz regiona jugoistočne Azije i sa Dalekog istoka. Na bazi njihovih iskustava, formulisane su i preporuke u izveštaju.
Analiza je obuhvatila period od 1950. do 2005. godine. Svaka od pomenutih 13 država je uspela da ostvari prosečnu godišnju stopu rasta od 7 odsto u nekom kontinuiranom periodu od najmanje 25 godina. S takvom prosečnom stopom država udvostručuje svoj bruto domaći proizvod svakih deset godina.
Komisija je zaključila da nema jedinstvenog recepta za razvoj, ali da postoji najmanji zajednički sadržalac ekonomskog uspeha. Svi uspešni modeli baziraju se na integrisanosti u svetsku ekonomiju, imaju veliku pokretljivost radne snage, visoku stopu štednje i investicija i imaju sposobne vlade koje su posvećene ekonomskom rastu.

Konstatuje se i da zemlje-šampioni nisu previše naklonjene slobodnom tržištu. U sprovođenju razvojne politike, one su često pribegavale potcenjivanju vrednosti domaće valute, selektivnoj kontroli priliva kapitala i politici akumuliranja visokih deviznih rezervi. Ukazuje se i na opasnost od prebrzog otvaranja ekonomije spoljnoj konkurenciji. Daje se i primer zemalja koje su se najpre koncentrisale na supstituciju uvozne robe da bi se tek u sledećem koraku okrenule inotržištima.

U izveštaju se naglašava da aktivna i pragmatična vlada, koja je spremna da hrabro ali razumno eksperimentiše, ima ključnu ulogu u razvoju ekonomije. Upravo ovakvim naglašavanjem uloge države načinjeno je radikalno odstupanje od ekonomskih doktrina koje su vladale poslednjih decenija. To je možda i ključno mesto izveštaja.

Suštinski, u nalazu Spensove komisija nema ničeg senzacionalnog. Ona je samo potvrdila ono što je odavno bilo jasno svakome ko je teorijske ekonomske zaključke želeo da izvodi iz empirije, a ne iz metafizike. Autoritet Komisije koja je imala 21 stalnog člana (iz 18 zemalja) i približno 300 uglednih saradnika dao je potreban stručni kredibilitet njenim nalazima. Zahvaljujući tome, londonski Fajnenšel tajms je svoj uvodnik od 22. maja 2008. započeo rečenicom „Vašingtonski konsenzus – stabilizuj, privatizuj i liberalizuj – je mrtav”[13][14].

Po proverenom metodu ubijanja ćutanjem, izveštaj Komisije polako je guran pod tepih[15]. Sva je prilika da bi izveštaj pod tepihom i ostao da sredinom septembra 2008. nije došlo do propasti finansijske kuće Liman braders. Svetska kriza je time zvanično počela[16], a postulati neoliberalizma su došli pod udar u njenim najjačim centrima, u SAD i Velikoj Britaniji.

Da je „car go“, više nije moglo biti dileme. Bilo je kristalno jasno da su u samom temelju ekonomske krize upravo neoliberalne zablude i da sistem ne funkcioniše onako kako je to tvrdila neoklasična škola. Kao i u socijalizmu, građani i privreda su neuviđavno izneverili teoriju. Nijedan neoliberalni intelektualac sa gramom pameti nije stao u odbranu neodbranjivog sistema.

Šta se dogodilo, i gde su fundamentalni uzroci krize bilo je tako jasno, da je i Alen Grinspen, presednik Federalnih rezervi SAD (1987–2006), krajem oktobra 2008. najednom progledao. U iskazu pred komisijom američkog Kongresa, Grinspen je priznao da je imao previše vere u moć tržišta[17] i da je otkrio grešku u ideologiji slobodnog tržišta[18]. Čovek koji je dve decenije suvereno vladao svetskom monetarnom politikom žestoko je zakasnio, i njegov iskaz u najboljem slučaju zvuči farsično, a u najgorem cinično.

Umesto racionalnih i odgovornih tržišnih učesnika, sistem je otkrio neodgovorne kreditore i milione neodgovornih i naivnih dužnika. Sve što se dogodilo, dogodilo se u okviru privatnog sektora. Umesto efikasnih finansijskih tržišta, deregulacija je stvorila moralne hazardere amoralnog kova. Za njih nijedan rizik nije prevelik, ako se može prevaliti na državu. Kao i mnogo puta do sada, pokazalo se da oni sjajno poznaju unutrašnju logiku sistema i da će gubici finansijskog sektora biti socijalizovani i prevaljeni na budžete i poreske obveznike.

Budućnost neoliberalizma

Moć neoliberalne ideje nije ni u njenom kvalitetu, ni u univerzalnosti, već u tome što je u stanju da kontroliše ekonomsku politiku, istovremeno blokirajući svaku kritiku. Snagu joj daju sile koje stoje iza nje, koje je inspirišu, promovišu i podržavaju. Veliki biznis, bio on vezan za finansijski sektor ili farmaceutsku industriju na primer, ima gotovo neograničenu finansijsku moć da politički, intelektualni i medijski prostor oblikuje po svojoj volji. Upravo je veliki biznis inspirator i izvor snage neoliberalizma i ta simbioza efikasno funkcioniše.

Zbog svega toga neoliberalna politika trijumfuje i onda kada je ideja potučena do nogu. Aktuelna kriza nije promenila ravnotežu snaga. Naprotiv. Finansijski sektor, ključni generator krize je spasen, dodatno ukrupnjen i ojačan. Pri tome je demonstrirao zapanjujuću moć – i kada je najslabiji, uspeva da iznudi onakvu ekonomsku politiku, kakva mu odgovara. U tržišnim ekonomijama neoliberalnog tipa svi su jednaki, ali je finansijski sektor „jednakiji“ od drugih.

Sve dok su intervencije države isključivo u monetarnoj sferi, sve dok se novac upumpava u privilegovani finansijski sektor, a upravo se tako danas radi, neoliberali nemaju razloga za brigu. Taj model izlaska iz krize nije kenzijanski kako se često i pogrešno sugerira. On je u skladu sa neoklasičnom školom i Fridman bi ga svesrdno podržao.

Države će, naravno, pojačati finansijsku regulativu, banke će tu i tamo biti kažnjene, ali to je kompromis koji će neoliberali prihvatiti bez buke, a potom će ga godinama, tiho, razgrađivati. Kada bi s druge strane, države odlučile da uvedu neku od radikalnih i jedino efikasnih mera, da oporezuju špekulativne transakcije na primer, ili da „usitne“ finansijske institucije, to bi bio nagoveštaj ozbiljnog zaokreta. U konstelaciji snaga kakva je danas, za tako nešto ima malo šanse.

Neće proći puno vremena, a svet će verovatno dobiti novu, preimenovanu inkarnaciju laissez-faire ideje. Kompromitovani termin „neoliberalizam“ biće zamenjen nekim novim i svežijim, ali će u njega biti upakovane iste ili slične, stare ideje.

Kako se bude odmicalo od krize, isprva tiho, a potom sve glasnije, mogli bi se pojavljivati stručni radovi u kojima će se prvo objasniti da su svi neoliberalni postulati bez mane, ali da su matematički modeli bili nedovoljno razvijeni i zato nepouzdani. Drugi će autori (za očekivati je), dokazivati da je suština krize bila u nedovoljnoj kapitalizaciji banaka i da je podizanjem kapitalnog racija kriza mogla biti izbegnuta. U tom smislu, tvrdiće se da uzroci krize ne leže u logici deregulisane kazino ekonomije i doktrini, već da je greška u tehnici.

Nešto kasnije, mogli bi se pojaviti i radovi u kojima će se država, a ne privatni sektor, direktno optužiti za izazivanje krize. Nekakav razlog će se već naći. Ukratko, mogle bi se pojaviti analize koje će po svojoj suštini bite slične onoj, kakvu je o uzrocima krize iz 1929. godine dao Milton Fridman (sa Anom Švarc) u svom čuvenom delu „Monetarna istorija SAD, 1867–1960“. Po njemu, za Veliku krizu nije bio odgovoran privatni sektor i besomučne, sumanute berzanske špekulacije koje su kulminirale 1929. godine, već je krivica na Centralnoj banci koja nije štampala novac i obezbedila dovoljnu likvidnost sistemu.

Za sve to vreme, u ekonomskim i intelektualnim nedođijama poput srpske, baklja neoliberalizma će ponosno goreti kao da se ništa nije dogodilo, kao da svet nije došao na ivicu finansijske katastrofe povodeći se za metafizičkim konstruktima (kako bi to Kejns rekao).

Literatura:

Davidson, Paul (2009), The Keynes Solution: The Path to Global Economic, Prosperity Palgrave Macmillan

Grey, John (2002), False Dawn: The Delusions of Global Capitalism, Granta Books

Friedman, Milton (2002), Capitalism and Freedom, Chicago University Press

Friedman, Milton (1971), A Monetary History of the United States, 1867–1960, Princeton University Press

Friedman, Milton (1990), Free to Choose: A Personal Statement, Thomson Learning

Kejnz, DŽon Majnard (1987) „Ekonomski eseji“, Matica srpska, Evropski centar za mir, CECOS

Krugman, Paul, „Who was Milton Friedman“ The New York Review of Books, 15 februar 2007.

Reinhart, C. & Rogoff, K. (2009), „This Time is Different: Eight Centuries of Financial Folly“ Princeton University Press

Skidelsky, Robert (2009), Keynes: The Return of the Master, Allen Lane.