Neoliberalizam i kriza

Novo vreme traži novo mišljenje.

Moramo odbaciti mrtvorođenu ideju o urođenoj

stabilnosti, efikasnosti i elastičnosti tržišta

i omogućiti kriznoj ekonomiji da zauzme zasliženo mesto.

Nažalost, mnogi naizgled razumni ljudi veruju

da je nedavna kriza slučajan i nepredvidiv događaj.

Nouriel Roubini – Stephen Mihm: CRISIS ECONOMICS

Početkom februara sam iz Akademije ekonomskih nauka (AEN) obavešten da se (po drugi put) pomera termin održavanja okruglog stola posvećenog pitanjima neoliberalizma, te da je novi termin 16.3.2012. godine. Uz obaveštenje o pomeranju termina dobio sam i opširan prilog pripremljen za ovaj okrugli sto od strane predsednika AEN, kolege Ljubomira Madžara (koji ima preko 100 stranica teksta), naslovljen: Antiliberalizam u 22 slike, u kome on polemiše sa mojim stavovima (iz knjige Bećarska ekonomija i teksta Sjaj i beda ekonomske nauke), te stavovima kolega Mlađena Kovačevića, Marka Sekulovića i Oskara Kovača (naša imena eksplicitno navodi ističući: na strani antineoliberala stručno se afirmisalo i u široj javnosti steklo veliki ugled nekoliko zaista nezaobilaznih imena).

Kolega Lj. Madžar je 2009. godine objavio (Ekonomski anali) tekst Kritički osvrt na kritička viđenja ekonomske zbilje u Srbiji  u kome ističe da u njegovom prilogu neće biti osporavana određena naučna, pa i šira društvena vrednost brojnih kritičkih prikaza ekonomske politike u Srbiji u poslednjih desetak godina (neki, nipošto izolovani a još manje jedinstveni, markantniji primeri takve kritike su Mlađen Kovačević i Jovan Dušanić) ali ističe da ukoliko se naše   kritike stave u širi kontekst (alternative, preferencije i ograničenja) defekti će biti okvalifikovani kao znatno manji, a promašaji kao manje dalekosežni ili čak nepostojeći. Na ovaj tekst kolege Lj. Madžara napisao sam kratak osvrt Kritičko viđenje ekonomske zbilje u Srbiji (videti: Destrukcija ekonomije – knjiga druga), a ovaj prilog Neoliberalizam i kriza (koji ima mnogo manje od 22 slike i po obimu je znatno  kraći od 100 stranica) napisao sam ranije, pa u njemu neće biti osvrta na tekst Antiliberalizam u 22 slike.

U prilogu Pokušaj reanimacije neoliberalizma pripremljenim za prvi okrugli sto koji je održan u junu 2011. godine na Ekonomskom fakultetu u Beogradu (u organizaciji AEN) istakao sam da je teorijska rasprava o neoliberalizmu sada zakasnila i da je ona bila aktuelna, ali i nasušno potrebna, pre desetak godina, kada smo se opredeljivali za tranzicioni put ekonomskih reformi. Najnovija istorijska praksa (kolaps postsocijalističkih privreda koje su se u vođenju ekonomske politike pridržavale Vašingtonskog konsenzusa – koji predstavlja svojevrsni Kratak kurs neoliberalizma, a potom i aktuelna svetska ekonomska kriza) stavila je tačku na teorijske sporove o neoliberalizmu i on definitivno odlazi u istoriju kao ekonomska teorija koja se krajem XX veka pojavila kao rigidnija i beskrupoloznija, te po svojim posledicama opasnija, inkarnacija prethodne, blaže varijante liberalizma (koji je doveo do velike ekonomske krize – 30-ih godina prošlog stoleća).

Rasprava o neoliberalizmu još manje je korisna ukoliko ćemo samo sučeljavati različita teorijska mišljenja o ovom problemu i zaključke izvoditi iz metafizike, a zanemariti empirijske činjenice i ekonomsku stvarnost do koje je neoliberalizam doveo. Ekonomska nauka je društvena, a ne neka čisto akademska, apstraktna, ezoterična ili larpurlartistička disciplina koja, pre svega, treba da pomogne nosiocima ekonomske politike u nastojanjima da obezbede dugoročno održiv dinamičan privredni rast uz punu zaposlenost, te socijalno odgovornu i pravednu raspodelu nacionalnog dohotka, kako bi se ostvario glavni (osnovni) cilj ekonomske politike – poboljšanje opšteg blagostanja u zemlji, odnosno kvaliteta života svih građana. Pored toga, od naših rasprava o neoliberalizmu teško je očekivati bilo kakav pozitivan rezultat ukoliko se, u nedostatku  valjanih argumenata, u raspravi koristi i takav „naučni“ stav (kao što je to bio slučaj za prvim okruglim stolom u junu 2011) da „što si načitaniji to si liberalniji“, jer će to onda neminovno da vodi sličnom kontrastavu, kao naprimer: „što si nemoralniji to si liberalniji“ ili „što si korumpirovaniji to si liberalniji“.

*  *  *

Kao što se zna, liberalna ideologija nastala je u XVII veku kao rezultat nastojanja da se potkopa i redukuje uticaj crkve, odnosno relativizuje i potisne religiozni pogled na svet. Međutim, za razliku od religije, ideologija (liberalna, a i bilo koja druga) predstavlja svojevrsni surogat religije i neku vrstu sekularne pseudoreligije. U odnosu na religiju ona je znatno redukovana i ne obuhvata sve strane čovekove prirode te ne može istovremeno da obezbedi slobodu i moral, pošto istorijsko iskustvo pokazuje da ona ograničava ili ljudske slobode (totalitarizam) ili relativizuje i ignoriše moralna načela (liberalni sekularizam). Umesto na moral, veru i savest liberalni kapitalizam se oslanja na zakone, interes i profit. Formalno poštovanje zakonskih normi (koje često nisu u skladu sa pravdom i moralom) i logika (sebičnih ličnih) interesa i profita prevladali su nad moralom, verom i savešću koji pokušavaju da se proteraju u svojevrsni crkveni rezervat. Setimo se samo čuvene krilatice – kome je do morala, neka ide u crkvu – koju je pre nekoliko godina izgovorio prvi premijer „demokratske“ Srbije.

U vreme vladavine neoliberalizma otišlo se još dalje i mi danas živimo u vremenu globalne masovne kulture zasnovane na tržišnim principima i individualnim slobodama. Manipulativna masovna kultura promoviše određeni stil života, formira određene stereotipe i stvara iluziju nekog „ružičastog“ sveta u kome je sve na dohvat ruke. Opijen iluzijom tog „ružičastog“ sveta čovek se brzo nađe u virtuelnoj pseudorealnosti, u kojoj se podstiču potrošačka osećanja koja formiraju određeni odnos prema životu i neke standardne ponašanja. Oni po pravilu ne obogaćuje unutrašnji svet čoveka, nego najčešću u ljudima ostavljaju duhovnu pustoš. Zgrtanje novca postaje vrhovni ideal u kome je jedno od najvažnijih uporišta obezduhovljen „srećan robot“ (koji radi od jutra do sutra) sa manipulativnom i masovnom potrošačkom svešću, ravnodušan prema patnjama drugih  i svega što se ne tiče njegovog materijalnog interesa i životnog standarda. Preokupiran zadovoljavanjem svojih hedonističkih prohteva on živi u svome samoizolirajućem virtuelnom prostranstvu i prihvata koncept individualnih postignuća u kome odsustvuje vera u bilo kakav vrednosni sistem (osim novca) i gde postoji osećanje da iznad individue i njenog uživanja u materijalnim dobrima nema ničeg smislenog, pa se za to lako zapostavlja slobodno vreme, porodica i prijatelji.

Gubi se bilo kakva socijalna kohezija u društvu i pojedinac više ne razmišlja u okviru zajedničke dobrobiti i nije spreman da se žrtvuje za druge. Sve se svodi na novac i materijalnu potrošnju. Zahvaljujući i brzom razvoju informacionih tehnologija dolazi do sažimanja tržišnih transakcija u prostoru i vremenu pri čemu se preferira  globalni prostor i kratkoročni tržišni ugovori, a što je u skladu sa postmodernom gde se stabilniji i čvršći sve više potiskuju privremenim odnosima, kako u profesionalnim, emocionalnim, seksualnim i kulturnim oblastima, tako i u međunarodnim odnosima i u sferi politike.

Na poslednja dva preloma vekova (XIX u XX, te XX u XXI) svetskom ekonomijom, bar u teorijskom smislu, vladala je ideologija liberalizma, odnosno neoliberalizma. Ona je privržena principima slobodnog tržišta koje su formulisali ekonomisti neoklasici u drugoj polovini XIX veka (pre svih, A. Maršal i L. Valras), a koja se teorijski zasnivala na radovima ekonomista iz XVIII i XIX veka – A. Smita (1723-1790), D. Rikarda (1772-1823), DŽ.S. Mila (1806-1873). (Neo)liberali su konstruisali jednu apstraktnu (istina, elegantnu) matematiziranu teoriju tržišne ravnoteže koja ima malo čega zajedničkog sa realnom ekonomijom i procesima koji se u njoj odvijaju, uvažavajući ideju Adama Smita da je "nevidljiva ruka" tržišta najbolji način da se kontrolišu čak i osnovni ljudski instinkti – proždrljivost, pohlepa, želja za moći i bogatstvom – i kanališu za opšte dobro. Veruje se u apsolutnu efikasnost „nevidljive ruke“ tržišta, odnosno samoregulišućeg laissez-faire tržišta, pošto tobože „nevidljiva ruka” sve postavlja na svoje mesto i dovodi do toga da svaki pojedinac, vodeći računa o svojim interesima, u isto vreme doprinosi blagostanja svih. Često se navodi tvrdnja A. Smita kako mi hleb dobijamo ne blagodareći dobroti pekara, nego zahvaljujući njegovoj želji za zaradom, a naša sitost samo je uzgredan proizvod pekarove pohlepe. Tako se porok pohlepe prevodi u rang vrline koji vodi ekonomskom prosperitetu.

Pretpostavlja se da su svi ekonomski subjekti isključivo rukovode, odnosno da su usredsređeni na maksimiziranje profita, da svi oni raspolažu punim informacijama, te da uvek donose apsolutno racionalne odluke. Ovakve pretpostavke umnogome pojednostavljuju matematičko modeliranje i omogućavaju da se lakše “dokažu” unapred postavljene hipoteze. S druge strane, tako dobijeni “naučni” dokazi zatim se koriste za definisanje željene ekonomske politike. Mada su se u savremenoj interpletaciji ove pretpostavke nešto izmenile, uključujući razna dodatna objašnjenja i relativizacije, one su u svojoj osnovi zadržane i na bazi njih daje se iskrivljena slika o stvarnosti i ekonomskim procesima koji se u njoj odvijaju.

Kraj XIX u prva četvrtina XX veka u ekonomiji je obeležila vladavina (klasične) liberalne ideologije. Kao što je poznato liberalizam insistira na individualnim slobodama, vladavini prava i privatnoj svojini, te se zalaže za radikalno ograničavanje uloge države u privredi i njenu ulogu svodi na  obezbeđenje slobodne trgovine, zaštitu privatne svojine i sprovođenje ugovora. Imajući u vidu da je liberalizam ideologija koja se realizuje u interesu moćnih i bogatih, odnosno da je u funkciji povećanja materijalnog bogatstva uskog sloja na račun ogromne mase stanovništva, logično je da se država našla na meti oštrih napada liberala, jer se kao glavna prepreka (u ostvarenju njihovih privatnih interesa) pojavljuje država koja treba da vodi računa o opštim i nacionalnim interesima koji se realizuju  u korist velike većine građana

Podsećam da ozbiljni autori u svetu (na primer, Karl Polanji) smatraju da je fašizam direktan i nužan proizvod liberalnog kapitalizma. Takav sistem organizacije društva (u kojem profit, kapital i tržište postaju ciljevi sami za sebe) čoveka, sa svim njegovim dotadašnjim funkcijama, i tačno određenim mestom u društvu, svodi na rad kao robu, i nemilosrdno i brutalno ga izmešta iz dotadašnjeg položaja koji mu je pružao samopoštovanje, sigurnost i socijalni status. Osećaj velike nepravde koja vlada u svetu, kao i lične odbačenosti i poniženosti gde se radna snaga tretira kao i drugi proizvodni inputi (bilo kakav repromaterijal), te odsustvo sigurnosti, odnosno hronični strah od neizvesnosti, uticali su na psihičku nestabilnost ljudi, što je direktno gurnulo mase u naručje fašizma. Pored toga, i klasična sociološka istraživanja pokazala su da ljudi, kod kojih u dužem periodu pada životni standard, koji se osećaju ekonomski nezaštićeni i poniženi i gde nejednakost u društvu dobija ogromne razmere, počinju da traže „vođu“ koji će uliti veru da im može obezbediti sigurniji status i garantovati veću pravednost u društvu.

U poslednjoj četvrtini XX i početkom XXI veka u ekonomiji dominira ideologija neoliberalizma. Pored mnogo zajedničkog, razlika između klasičnog liberalizma i savremenog neoliberalizma ogleda se u tome što je liberalizam bio ideologija nacionalne buržoazije koja je insistirala na principima individualnih sloboda i vladavini prava na nivou nacionalne države i bila donekle ukorenjena u sopstvenom narodu, te nije mogla da ostane potpuno indiferentna na socijalnu zaštitu sopstvenog naroda. S druge strane, nosilac neoliberalne ideje jeste transnacionalna buržoazija, koja nije ukorenjena u socijalnim strukturama nacionalnih društava i formira posebno nadnacionalno društvo – svetsku oligarhiju, koja insistira samo na ekonomskoj efikasnosti i indiferentna je na kategorije pravičnosti i socijalne odgovornosti. Njihovo bogatstvo – bogatstvo sve manjeg (a sve egoističnijih i pohlepnijih) broja moćnih i bogatih raste na račun siromaštva sve većeg broja ljudi u svetu, gde ogromna masa ostaje van procesa rada, a socijalni mir se pokušava da kupuje taktikom tittytainmenta (izraz Zbignjeva Bžežinskog), odnosno kombinacijom omamljujuće zabave i minimalne prehrane – putem socijalne pomoći. 

Nije slučajno da su ekonomske politike koje su dovele do obe velike ekonomske krize bile utemeljena na verovanju u apsolutnu efikasnost „nevidljive ruke“ tržišta, odnosno samoregulišućeg laissez-faire tržišta. Činilo se da je kriza iz 30-ih godina prošlog veka raspršila iluziju liberalnog kapitalizma o funkcionisanju „nevidljive ruke“ tržišta, ali je poslednja laissez-faire inkarnacija – neoliberalizam doveo do aktuelne svetske krize. Međutim, pitanje je da li je kraj neoliberalizma i kraj ideje o samoregulišućem laissez-faire tržištu. Očigledno je da je u sudaru sa stvarnošću savremeni neoliberalizam doživeo krah (kao što je to bilo i sa liberalizmom 30-ih godina prošlog stoleća) ali to ne znači da se društvo u budućnosti nećemo ponovo suočiti sa nekom novom inkarnacijom liberalizma, jer je ovo ideologija moćnih i bogatih, koji raspolažu kolosalnim (finansijskim i svakim drugim) resursima i u stanju su da izlobiraju izvršnu vlast i najmoćnijih država (da ne govorimo o slabim i malim) da donose odluke koje su u njihovom interesu (O tome sam detaljnije pisao u tekstu: Uklonimo zid (wall) nepravde, da bi šir abila ulica  (street) nade; videti u Destrukcija ekonomije – knjiga treća).

Pored toga, moćni i bogati u stanju su da oblikuju i usmeravaju intelektualnu i medijsku scenu prema svojim interesima. Ne samo da su u mogućnosti da oblikuju sadašnjost i kreiraju budućnost, nego se i prošlost krivotvori i intepretira na način da bude u skladu sa ovom ideologijom moćnih i bogatih kako bi se ona stalno održavala i iznova pojavljivala u nekim novim inkarnacijama. Tako se danas za krizu iz 30-ih godina prošlog veka više ne smatra odgovoran liberalni kapitalizam sa sumanutim finansijskim spekulacijama privatnog sektora, nego se kriza objašnjava pogrešnom politikom centralne banke koja nije štampala dovoljno novca i obezbedila potrebnu likvidnost privrede. (Videti: Milton Fridman – Ana Švarc, Monetarna istorija SAD, 1867-1960) 

*  *  *

Kao što sam već rekao, očigledni krah neoliberalizma ne znači da se uskoro neće pojaviti neka nova inkarnacijom liberalizma koja će i dalje odražavati interese i ideologiju malobrojnijeg ali moćnog i bogatog dela čovečanstva, koji raspolaže ogromnim (finansijskim i drugim) resursima i u stanju je da oblikuje i usmerava političku, intelektualnu i medijsku scenu prema svojim interesima. Istine radi, mora se priznati da je liberalizam dosta dobro razradio jedan izuzetno dopadljiv i privlačan, konceptualni sistem koji efikasno apeluje na ljudsku intuiciju i instikte, te dobrim delom odgovara našim željama i vrednostima. On je, veoma mudro, za svoju osnovu uzeo ideju individualnih sloboda – kao fundamentalnu vrednost civilizacije – koja je velikom broju ljudi privlačna. Liberali su uz to veoma vešto plasirali tvrdnju da je ova fundamentalna vrednost civilizacije bila ugrožena ne samo od fašizma, komunizma i drugih diktatura, nega da je ona u opasnosti i zbog (bilo kakvog) uplitanja države u ekonomsku sferu jer se kolektivnim donošenjem rešenja ugrožava sloboda izbora pojedinca.

Teorijski sve to izgleda lepo i prijemčivo ali problem nastaje u praksi gde pojam „sloboda“ ima tako širok spektar tumačenja da se dopadljivom retorikom o blagostanju koje će uživati svi, mogu uspešno maskirati konkretni planovi koji se u praksi realizuju u interesu uske grupe moćnih i bogatih. Podsećam da je Karl Polanji (Velika transformacija) pisao kako je i sam pojam „sloboda“ protivurečan, te da tržišna privreda daje mogućnost za razvoj izuzetno važnih i korisnih „dobrih“ sloboda (savesti, izražavanja, izbora zanimanja itd) ali da ona istovremeno stvara i druge veoma „loše“ slobode (eksploatacije, ostvarivanja ekstra profita, profitiranje od insceniranih meteža i ratnih sukoba, itd).

Budući da liberali uglavnom insistiraju na tržišnim slobodama tako su prevagu dobile „loše“ slobode. Američki predsednik Ruzvelt je u tradicionalnom godišnjem obraćanju Kongresu 1935. godine istakao da se glavni uzrok velike ekonomske krize iz 30-ih godina nalazi upravo u prekomernim tržišnim slobodama. On je tada istakao da Amerikanci treba da odustanu od ideje pohlepnog zgrtanja bogatstva koja dovodi do nepravedne raspodele. Bedni ljudi ne mogu biti slobodni, te socijalna pravda mora da bude realni cilj, a ne utopijski ideal. Zbog toga, glavni zadatak države je da iskoriste vlast kako bi se raspodelila sredstava na taj način da se iskoreni siromaštvo i glad i obezbedi stabilan izvor sredstava  koji će garantovati adekvatne uslove za život građana. Ovi stavovi predsednika Ruzvelta znatno se razlikuju od znatno užeg poimanja sloboda na kojima insistiraju savremeni neoliberali.

U skladu sa neoliberalnom teorijom država treba, u ekonomskoj sferi, da obezbedi individualna prava građana na privatnu svojinu, slobodnu trgovinu  i sprovođenje ugovora. Individualne slobode garantuju se u okviru tržišta, a građani na sebe preuzimaju odgovornost za sopstvene postupke i od njih zavisi da li će obezbediti sopstveno blagostanje. Pojedinačni uspesi i neuspesi tretiraju se kao rezultat preduzetničkih sposobnosti (na primer: ulaganje adekvatnih napora i sredstava u sopstveno usavršavanje) i oni nisu povezani sa bilo kakvim nedostatcima kapitalističkog sistema.

Teoretičari neoliberalizma imaju određene rezerve prema demokratiji pošto princip većine oni vide kao opasnost individualnim slobodama, te su skloni da vlast prepuste ekspertima i eliti društva (slično utopiji F. Bekona koji se u svome delu Nova Atlantida još 1626 godine zalagao da sve važnije odluke u državi donosi Savet mudrih starešina), a mnoge funkcije države prenesu na međunarodne institucije. Ukoliko se u tome ne uspe, zbog zahteva za demokratskim kolektivnim donošenjem rešenja, onda jedino preostaje da se pojača neoliberalna propaganda (putem finansiranja „nezavisnih“ instituta i medijski eksponiranih analitičara, obukama novih „eksperata“, agresivnijim delovanjem sredstava masovnih komunikacija itd), a ako ni to ne daje rezultat onda se mora pribeći sili. Upravo zbog toga je K. Polanji upozoravao da liberani utopijski projekat može biti jedino realizovan pomoću autoritarizma  u kome će slobode većine biti ograničene u korist manjine moćnih i bogatih.

Raskorak između neoliberalne teorije kojom se obećava blagostanje za sve i rezultata koji se u praksi ostvaruju je očigledan. Umesto da je došlo do dinamiziranja svetske privrede posle 80-ih godina HH veka (kada je nastupila era neoliberalizma), kako su obećavali teoretičari neoliberalizma, u praksi se desilo potpuno suprotno. Godišnja stopa rasta svetske privrede u 70-im godinama iznosila je 2,4%, u 80-im 1,4%, u 90-im 1,1%, da bi u prvoj deceniji ovog veka nastupila globalna ekonomska kriza, dok se istovremeno nezaposlenost povećavala i sada dostigla zabrinjavajuće razmere. Neoliberali izbegavaju ozbiljnu raspravu o stvarnim korenima aktuelne globalne ekonomske krize, bilo da ignorišu i samo postojanje krize (a kada tu činjenicu priznaju relativizuju njenu ozbiljnost) bilo da se fokusiraju na površinsku analizu njenih pojavnih oblika. Već se pojavljuju i usputni komentari neoliberala iz kojih proizilazi da krizu nije izazvao privatni nego državni sektor. To nije ništa drugo nego  pokušaj da se  izbegne moralna, politička i intelektualna odgovornost za ozbiljnu ekonomsku krizu u koju  je neoliberalizam gurnuo ceo svet.

*  *  *

U nastavku ovoga teksta osvrnuću se na neke od najnovijih stavova saradnika CLDS-a – Centar za liberalno-demokratske studije (koleginice Danice Popović, te kolega Boška Mijatovića i Borisa Begovića). Na prvom okruglom stolu posvećenom neoliberalizmu, koji je održan u junu 2011. godine u organizaciji AEN, oni su uzeli aktivno učešće. Tada su na moju konstataciju da je vreme najbolji sudija, a praksa najbolji verifikator ispravnosti različitih teorijskih stavova, te činjenicu da je danas istorijska praksa (kolaps postsocijalističkih privreda koje su se u vođenju ekonomske politike pridržavale Vašingtonskog konsenzusa, a potom i svetska ekonomska kriza) stavila tačku na teorijske sporove o neoliberalizmu, njihov odgovor bio je da su neke od  postsocijalističkih zemalja imale samo male prolazne poteškoće i da se brzo oporavljaju (kolega Boris Begović), da nema govora o bilo kakvoj, a pogotovo ne o velikoj svetskoj ekonomskoj krizi, nego se tu radi o uobičajenoj recesiji (kolega Boško Mijatović), te da je to beznačajna epizoda koje se za godinu-dve nećemo ni sećati (kao fijaska koji smo imali s nabavkom vakcina za svinjski grip – kako je to lepo ilustrovala koleginica Danica Popović).

Ova tri saradnika iz CLDS-a imali su mogućnost da godinama u najcenjenijem dnevnom listu svake srede (u svojim kolumnama koje su imale i zajednički nadnaslov „Liberalna sreda“) propagiraju ideje ekonomskog neoliberalizma. Pored toga, već decenijama oni generacije i generacije studenata Ekonomskog i Pravnog fakulteta u Beogradu obrazuju na principima ekonomskog neoliberalizma. Simptomatično da su, do izbijanju svetske krize, koja se prvo pojavila u formi finansijske (bankarske) krize, saradnici CLDS-a svoje kolumne skoro isključivo posvećivali ekonomskoj problematici, a posle toga uglavnom temama koje nisu ekonomske. U poslednje vreme, kada se žarište krize prenosi sa privatnog (kolaps finansijskih kompanija) na državni sektor (kriza državnih dugova)  neoliberali se, u svojim kolumnama, ponovo vraćaju ekonomskoj problematici.

Nedavno je na pitanje predsednika Borisa Tadića zašto niko od ekonomista (naročito onih koji kritikuju rad vlade) nije predvideo finansijsku krizu i na vreme upozorio kakva se opasnost sprema, usledio lakonski odgovor (Politika, 16.11.2011) koleginice Danice Popović, da nijedan ekonomista nije predvideo krizu zbog toga što se one ne mogu predvideti, jer im je to i ključna osobina. Njen kolega iz CLDS, Boško Mijatović otišao je korak dalje sa tvrdnjom (Politika, 28.12.2011)  da u svetu nema nikakve krize i da postoji samo briga za evropske državne dugove i to je sve, a kolega B. Begović nedavno nas (Politika, 11.01.2012) obaveštava kako u vreme nepovoljnih ekonomskih kretanja u svetu, zemlje Afrike postaju sve bogatije i bogatije... U prošloj deceniji prosečna godišnja stopa rasta bila je 5,7 odsto, daleko više od svega što su te zemlje zabeležile od vremena dobijanja nezavisnosti sredinom prošlog veka. Sve predviđanja su da će se takav rast nastaviti i u drugoj deceniji ovog veka – MMF predviđa stopu rasta od šest odsto za 2012. godinu, onu godinu u kojoj se predviđa recesija u Evropi.

*  *  *

Umesto prozivanja ekonomista koji kritikuju rad Vlade (a na prste jedne ruke se mogu izbrojati ekonomisti koji su od 2000. godine do sada neprestano ukazivali na pogrešnu ekonomsku politiku koja se vodi u Srbiji) od predsednika Borisa Tadića smo mogli očekivati pitanje za ekonomska strukovna udruženja (Naučno društvo ekonomista i Savez ekonomista Srbije) i naučne institute, te vladine funkcionere i ekonomske savetnike (naročito višedecenijske medijski eksponirane „kumrovačke i segedinske kursadžije“ – kako to duhovito primeti kolega Danijel Cvjetićanin) zbog čega su od 2000. godine podržavali i propagirali neoliberalnu ekonomsku politiku koja je dovela do kolapsa srpske privrede. Takođe smo mogli očekivati i njegovo objašnjenje zašto se srpska  vlast (on je od 2004. godine predsednik države, a pre toga ministar od 2000. godine) okružila isključivo ekonomistima-neoliberalima i ključne ekonomske resore  više od jedne decenije (sa kratkim prekidima) prepustila u ruke Mlađanu Dinkiću i Božidaru Đeliću koji su odmah po izbijanju svetske krize 2008. godine, kao potpredsednici u Vladi i ekonomski „eksperti“, tvrdili da svetska ekonomska kriza neće imati direktne negativne efekte u Srbiji (Blic, 03.10.2008). Oslanjajući se i na njihova „ekspertska“ mišljenja predsednik B. Tadić će otići i korak dalje pa će, na predavanju koje je održao studentima Univerziteta Megatrend, izjaviti: u ovakvoj svetskoj finansijskoj krizi i mogućoj recesiji, nalazi se šansa za Srbiju, za ubrzani razvoj (Večernje novosti, 20.10.2008)

Implicitno iz predsednikovog pitanja proizilazi da je za kolaps srpske privrede odgovorna svetska ekonomska kriza koja je vlast onemogućila da građanima već sada omogući toliko obećavani „bolji život“, a da su ekonomisti krivi jer nisu predvideli krizu i vlast na vreme upozorili kakva se opasnost sprema. Međutim, ako detaljnije analiziramo kako je u Srbiji vođena ekonomska politika i pogledamo rezultat koji su postignuti do izbijanje svetske ekonomske krize (2008) godine, lako ćemo zaključiti da se u odsustvu dugoročne strategije razvoja, te u pogrešnoj ekonomskoj politici kriju fundamentalni uzroci kolapsa srpske privrede, a svetska ekonomska kriza ga je samo pokazala u jasnijem svetlu.

Sve ove godine Srbija je bez sopstvene dugoročne strategije ekonomskog razvoja, koja bi bila naučno verifikovana i politički usvojena u Skupštini. Ulogu strategije imaju memorandumi o budžetu i ekonomskoj i fiskalnoj politici koji se pišu u saradnji (tačnije, po diktatu) sa MMF-om. Usvajanje memoranduma i ostvarivanje njihovih ciljeva MMF je nametnuo kao uslov za dodelu kredita Srbiji i za njen pristup međunarodnom tržištu kapitala. Pored toga, pod uticajem svetske oligarhije i krupnog kapitala, čiji je glavni eksponent MMF, nove srpske vlasti su, posle petooktobarskog prevrata (2000), prihvatile neoliberalni program ekonomskih promena (takozvani Vašingtonski dogovor čiji su osnovni elementi bili široka liberalizacija, finansijska stabilizacija i sveobuhvatna privatizacija) koji je vodio brzom urušavanju, ionako slabašne, srpske privrede.   

Ovim programom Srbiju, kao, uostalom, i druge postsocijalističke zemlje, trebalo je lišiti vlasništva nad resursima kojima raspolaže i dovesti je u takvu dužničku zavisnost (dužničko ropstvo) da bude bespogovorni poslušnik moćnih i bogatih, a ovaj prostor je tretiran, pre svega, kao izvor jeftine i obespravljene radne snage, te tržište za proizvode i bankarske usluge zapadnih zemalja. Osnovni problem, ipak, nije u MMF-u, jer se on odlično stara o interese onih čiji je eksponent i koje zastupa, nego u nekompetentnosti i servilnosti srpske vladajuće nomenklature i podaničkom diskursu koji dominira na domaćoj akademskoj i medijskoj javnoj sceni.

Do izbijanja svetske ekonomske krize većina državne (društvene) imovine je rasprodana i najatraktivniji deo (takozvano „porodično srebro“) prešao je u ruke stranaca, a spoljni dug je višestruko povećan. On je krajem 2000. godine iznosio 10,8 milijardi dolara, a već u 2008. godini (i pored otpisa 4,7 milijardi dolara – od strane Pariskog i Londonskog kluba) dostigao je 30,7 milijardi dolara. Podsetimo se da je 1990. godine spoljni dug Srbije iznosio oko 6,1 milijardu dolara (u isto vreme BDP je iznosio 20, a izvoz 7 milijardi dolara), te da je u međuvremenu znatno narastao (mada nisu dobijani novi krediti) jer su uvedene međunarodne sankcije i na dug se zaračunavala, ne samo redovna nego, i kaznena kamata.

Spoljnotrgovinski deficit koji je u Srbija do 2000. bio manji od 2 milijarde dolara godišnje iznosio je u 2001. godine 2,54 milijarde dolara, 2002 – 3,54, 2003 – 4,72, 2004 – 7,23, 2005 – 5,98, 2006 – 6,74, 2007 – 9,73, a u prvoj polovini 2008. godini iznosio je mesečno više od jedne milijarde dolara. Mnoga preduzeća u Srbiji su uništena, a ogroman broj radnika je ostao bez zaposlenja. Industrijska proizvodnja u 2007. godini je za 4,75% manja nego 1998. godine – u vreme ekonomskih sankcija, a broj zaposlenih u Srbiji je u 2008. godini za preko 100.000 ljudi manji nego 2001. godine.  

Srbija je do sada zabeležila devizni priliv od oko 35 milijardi dolara samo po osnovu privatizacionih prihoda i novih zaduživanja u inostranstvu. Približno isti iznos priliva zabeležen je po osnovu deviznih doznaka (građana) iz inostranstva. Ta sredstva (oko 70 milijardi dolara) su, umesto u razvoj privrede, najvećim delom bila usmerena u tekuću potrošnju. U svim godinama od 2001. potrošnja je u Srbiji veća od bruto domaćeg proizvoda – BDP-a (jednostavno rečeno više trošimo nego što stvaramo). Tako je u 2006. godini potrošnja bila za neverovatnih 35% veća od BDP-a.  

Naša vlast se godinama ponaša kao seoski bećar koji ništa ozbiljno ne radi osim što rasprodaje očevinu (privatizacija) i zadužuje se kod komšija (inokrediti) i sve to odmah troši na „bolji život koji ne može da čeka“ (tekuću budžetsku potrošnju).  Katastrofalno stanje u kome se nalazi privreda posledica je, pre svega, pogrešne ekonomske politike koja se godinama sprovodi u Srbiji, a svetska ekonomska kriza samo je ubrzala i zaoštrila neizbežno suočavanje sa surovom istinom da „bećarska ekonomija“ ne može dugo da traje i da uvek ima neizbežan tužan kraj.

Srpska privreda se nalazi pred kolapsom uprkos (ili zahvaljujući) činjenici da je naša vlast od 2000. godine, kako to nedavno napisa kolega Nebojša Katić, iscrpla sve recepte iz neoliberalnog arsenala. Privatizovan je najveći deo privrede – to nije pomoglo. Strancima je prodato gotovo sve što su želeli da kupe, po cenama po kojima su to želeli – ni to nije pomoglo. Strancima se sada plaća i za svako otvoreno radno mesto – ni to ne pomaže. Srbija je liberalizovala uvoz do besmisla, snizila i gotovo ukinula poreske stope na dobit – ni to nije pomoglo. Finansijski prostor je prepušten stranim bankama, kao čudu znanja i vrlina – ni to nije pomoglo. Država, privreda i građani su se enormno zadužili, ogroman novac je ušao u Srbiju – ni to nije pomoglo.

Očigledno da u okviru vladajuće ekonomske paradigme nema izlaza, ali to naša vladajuća elita, a ni ekonomisti neoliberali još uvek ne primećuju.

*  *  *

Odgovor koleginice Danice Popović da nijedan ekonomista nije predvideo krizu zbog toga što se one ne mogu predvideti, jer im je to i ključna osobina, jednostavno nije tačan. Navedimo primer samo dvojicu veoma poznatih univerzitetskih profesora iz SAD (da ne navodim imena naučnika iz Rusije, Kine i drugih zemalja) koji su to učinili nekoliko godina pre izbijanja krize. Profesor Univerziteta u Čikagu, Raghuram Radžan je tačno prevideo krizu 27.08.2005. godine na simpozijumu u DŽekson holu pred vodećim ekspertima iz oblasti ekonomije, a profesor sa Univerziteta u Njujorku, Nuriel Rubini učinio je to 07.09.2006. godine u svom izlaganju koje je održao u MMF-u. Takođe bih podsetio da je još 2002. godine Voren Bafet, jedan od najbogatijih ljudi u svetu, u godišnjem izveštaju investitorima svoje kompanije upozorio da su finansijski derivati – jedna od najvećih finansijskih inovacija –  finansijsko oružje za masovno uništenje, te da je džin derivata već ispušten iz boce i da je to mina sa odloženim delovanjem, ne samo za one koji njima trguju, nego i za celokupan ekonomski sistem.

Međutim, odgovor koleginice Danice Popović, ubeđene pristalice ekonomskog neoliberalizma je očekivan jer sistemsku krizu (kakva je aktuelna svetska kriza) nije ni moguće objasniti jezikom neoliberala koji fanatično veruju u automatizam tržišnog samoregulisanja. Ekonomski neoliberali i tržišni fundamentalisti ubeđuju nas kako je tržište jedan pouzdan samoregulirajući efikasni mehanizam koji je uvek u pravu i koji obezbeđuje efikasnost i stabilnost u svim uslovima. Kriza se posmatra kao malo verovatan nepredvidivi izuzetak sa kratkotrajnim i zanemarljivim  posledicama. Oni nas ubeđuju kako će „nevidljiva ruka” tržišta sve postaviti na prava mesta i dovesti do toga da svaki pojedinac, vodeći računa o svojim interesima, u isto vreme doprinosi blagostanju svih, odnosno ubeđuju nas kako se alhemijom slobodne trgovine đubre ličnog egoizma pretvara u zlato socijalne sigurnosti (nobelovac, DŽems Tobin).

Međutim, istorija savremenog kapitalizma pokazuje da su krize bile pre pravilo nego izuzetak i imale su ozbiljne posledice, te da su one nastajale zbog tržišnog buma i stvaranja spekulativnog „balona“ koji se sve više „naduvava“ zbog toga što je cena neke aktive rasla znatno više od njenog opravdanog i racionalnog nivoa. Sva dosadašnja istorija pokazuje da cene ne mogu beskonačno rasti, te da balon, pre ili kasnije, puca i dolazi do ekonomskih kriza. Jezikom neoliberala to nije moguće  objasniti jer jedna od njihovih baznih pretpostavki jeste racionalno ponašanje svih tržišnih učesnika.

Munjeviti rast cena neke aktive, po pravilu, jeste izazvan pojavom važnih tehnoloških inovacija i razvoja novih ekonomija. To je, na primer, bila pojava železnice sredinom HIH veka ili interneta, odnosno IT tehnologija krajem HH veka, a  koje su doveli do ekonomskih kriza – da pomenem samo dve: jednu od prvih i jednu od poslednjih kriza. Zbog očekivanja da će doći do visokih stopa rasta novih ekonomija, sredinom HIH veka dolazi do značajnog rasta cena akcija železničkih kompanija (ali i cena zemljišta na kome se očekivala gradnja železničkih pruga), a krajem HH veka cene akcija IT kompanija. Tako na primer, pred pucanje balona IT tehnologija cene akcija nekih kompanija iz ove oblasti su se udvostručavale za samo nekoliko meseci, a kapitalizacija kompanije Yahoobila je 1.200 puta veća od njenog godišnjeg profita. Jednostavnije rečeno, kupac akcije je mogao povratiti svoja uložena sredstva tek za 1.200 godina i pored toga tražnja za akcijama kompanije Yahoobila je velika. Ogroman broj ljudi se neracionalno ponaša, bez obzira što istorija svih prethodnih kriza pokazuje da cene ne mogu beskonačno rasti i da balon, pre ili kasnije, puca. Oni to ne žele da prihvate i ubeđuju sami sebe da će ovoga puta to biti drugačije, jer je nastupilo novo vreme kada stare zakonitosti više ne važe. To se do sada ponavljalo bezbroj puta u svim vremenima koji su prethodili svakoj od kriza.

Za razliku od navedene dve, i većinu ostalih kriza, koje su posle pucanja „balona“ i bankrotstva mnogih kompanija iza sebe ostavile nove tehnologije koje su se brzo širile i velikom broju ljudi dale mnoge koristi (železnica, internet …) iza najnovije aktuelne krize malo čega će korisnog ostati za čovečanstvo, jer je bum na tržištu nekretnina bio omogućen finansijskim inovacijama koje same po sebi ne predstavljaju bilo kakvu realnu vrednost za ekonomiju. Nažalost, bio je to čisto spekulativni balon i ništa više osim toga.

Sofisticiranim finansijskim inovacijama stvorene su nove finansijske aktive – takozvani derivati ili izvedene hartije od vrednosti (kao što su svop, fjučers, opcija), čija se vrednost izvodi (derivira) ne samo iz vrednosti materijalnih (na primer, sirovina – nafta, metali, žitarice i slično) nego i finansijskih aktiva. Na tržištu se pojavljuje velika količina ne samo dvostepenih (derivati) nego i trostepenih (derivati derivata), četvorostepenih i višestepenih finansijskih aktiva. Ako finansijske aktive na tržištu kapitala (akcije, obveznice) i imaju neku vezu sa realnim kapitalom, aktive sa tržišta derivata predstavljaju čistu virtuelnu nadgradnju nad realnom bazom i sve više naduvavaju balon virtuelne oko realne ekonomije.

Kao što to obično bivalo i u ranijim krizama i poslednji tržišni bum tržišta nekretnina bio je potpomognut prekomernim rastom kredita zbog toga što je velikom broju privrednih subjekata bio dostupan jeftin novac. Izmenjenom finansijskom regulativom omogućeno je bankama da odobravaju kredite i klijentima sa lošim kreditnim rejtingom i ovi drugorazredni ili sabprajm (subprime) krediti se još popularno nazivaju i Nindža kreditima (NINJA – No Income, No Job, No Assets –čime se sugeriše da se oni daju licima bez dohotka, posla i imovine). Ovi krediti se, po pravilu, odobravaju uz varijabilne (promenljive) kamatne stope. Masa hipotekarnih kredita se ubrzano povećavala, a takođe i učešće drugorazrednih u ukupnoj masi hipotekarnih kredita. Pored toga, i novac postaje sve jeftiniji jer dolazi do konstantnog smanjenja kamatnih stopa (sa 20% početkom 80-ih godina XX veka do 1% sredinom nultih godina XXI) što dovedi do brzog rasta hipotekarnih kredita koji u periodu posle 2000. godine beleže prosečan godišnji rast od 10%. 

Velika tražnja na tržištu nekretnina dovela je do brzog rasta cena kuća i stanova. Sve do sredine 90-ih godina prošlog veka cene nekretnina su rasle samo u visini stope inflacije, da bi one u periodu 1998-2006. godina porasle za oko 150%. U uslovima brzo rastućih cena na ovom segmentu tržišta pojavljuje se veliki broj spekulanata koji kuće kupuju u „investicione svrhe“ – da bi ih kasnije prodavali po znatno višim cenama. To je bilo podstaknuto i poreskom regulativom kojom je u ovoj oblasti ukinut porez na kapitalnu dobit.

Tako se takozvani „balon nekretnina“ (housing bubble) sve više naduvava i bilo je samo pitanje vremena kada će doći do njegovog „pucanja“. Sistem je funkcionisao sve dok je postojala veća tražnja od ponude nekretnina. Broj vlasnika nekretnina u SAD konstantno je rastao i 2006. godine dostigao 70% ukupne populacije. Sve veći broj nekretnina kupuju se od strane spekulanata u „investicione svrhe“. Napokon, posle dugog perioda smanjenja kamatnih stopa sredinom nultih godina XXI veka na tržištu dolazi do značajnog rasta kamatnih stopa i one su na hipotekarne kredite krajem 2007. godine ponovo iznosile 20%. Povećanje kamatnih stopa u uslovima stagnacije plata u SAD, te značajnog porasta cena na hranu i naftu (u leto 2008. godine barel nafte je dostigao cenu od 147 dolara), dovodi do ozbiljnih poteškoća pri otplati izuzetno velikog broja hipotekarnih kredita.

Zbog nemogućnosti otplate kredita hipotekarni dužnici se iseljavaju iz kuća i stanova koji se nude na prodaju, te na tržištu dolazi do pada cena nekretnina. U isto vreme, spekulanti masovno napuštaju ovo tržište što dodatno obara cenu nekretnina. Samo za nekoliko meseci, po izbijanju krize na tržištu nekretnina, cene kuća i stanova u SAD su pale za 17,5%, a u nekim saveznim državama (Florida) čak 50%.

Ali ovo je samo jedan (može se reći, manji) deo problema. Mnogo veći problem leži u činjenici da je vršena takozvana sekjuritizacija stambenih kredita. Bila je to jedna od najznačajnijih finansijskih inovacija kojima je nelikvidna aktiva (potraživanja po dugoročnim hipotekarnim kreditima) pretvarana u likvidnu aktivu (hartije od vrednosti emitovane na bazi nelikvidne aktive) kojom se trgovalo na finansijskom tržištu. Kroz veoma složen proces sekjuritizacije (u koji je uključen veliki broj komercijalnih i investicionih banaka, konsalting kuća, marketinško-reklamnih agencija, brokersko-dilerskih firmi, rejting agencija, osiguravajućih kuća itd.) problematični stambeni krediti (odobravani građanima koji nisu kreditno sposobni) su konvertovani, odnosno „prepakovani“ (zajedno sa drugim otkupljenim potraživanjima po kreditima – za kupovinu automobila, za studiranje…) u hartije od vrednosti koje su zatim  „oplemenjavane“ (poboljšavao im se kvalitet, u odnosu na kvalitet bazične aktive – problematične stambene kredite, jer su od najvećih rejting agencija visoko ocenjene kao nerizične, a pored toga od najvećih osiguravajućih kuća i osigurane od rizika) i sada kao kvalitetna (nerizična) aktiva plasirane na finansijska tržište. Tako se ogromna masa formalno kvalitetnih, a u suštini loših (takozvanih „toksičnih“) hartija od vrednosti rasprostirala po celom svetu.

U isto vreme prodajući te kredite (tačnije potraživanja po kreditima), banke (umesto da čekaju priliv sredstava po osnovu otplate hipotekarnih kredita u skladu sa dugoročnim rokovima dospeća) odmah dobijaju novac za odobrene kredite i na bazi tog priliva mogu da plasiraju nove kredite. To je otvaralo spiralu sve novih i novih kredita i dovelo do velike kreditne multiplikacije, a sa druge strane otkup i „prepakivanje“ tih novih kredita brzo su uvećavali masu hartija od vrednosti emitovanih na bazi hipotekarnih kredita. Pored toga, prodajom hipotekarnih kredita banke se oslobađaju kreditnog rizika (rizika naplate kredita), te i ne moraju da vode računa o bonitetu klijenata kojima odobravaju hipotekarne kredite pošto su rizik naplate preneli na kupca tih kredita, a ovi su ga dalje („prepakivajući“ kredite u hartije od vrednosti) sa sebe brzo prenosili i disperzovali na kupce hartija od vrednosti emitovanim na bazi hipotekarnih kredita.

Dobijenim sredstva od prodaje hartija od vrednosti od banaka se otkupljuju novi hipotekarni krediti koji se „prepakivaju“ i „oplemenjavaju“ i prodaju po celom svetu i tako se spirala nastavlja i ogromni hipotekarni „balon“ se sve više „naduvava“, a rizik loših („toksičnih“) kredita disperzuje se širom sveta (na sve vlasnike hartija od vrednosti emitovanih na bazi ovih kredita). Izgledalo je da je pronađen fantastičan perpetuum  mobile.

Pošto su cene nekretnina konstantno rasle u dužem vremenskom periodu, a sam proces „prepakivanja“ i „oplemenjavanja“ bankarskih kredita je bio veoma komplikovan za razumevanje i pošto su hartije od vrednosti od strane rejting agencija visoko ocenjivani, a od osiguravajućih kuća i osiguravani od rizika, stvoreno je uverenje da se radi o kvalitetnim hartijama od vrednosti koje nose visoke prinose. Visoki prinosi uz konstantan rast njihove tržišne vrednosti imali su za posledicu da svi imaoci ovih hartija u svojim bilansima stanja evidentirali rast aktive, a u bilansima uspeha velike profite.

Knjiženje visokih fiktivnih profita (krah hipotekarnog tržišta pokazao je da je rast aktiva bio, u velikoj meri „naduvan“, te da iskazivani profiti nisu ni postojali), sa svoje strane predstavljali su godinama ranije (sve do kraha hipotekarnog tržišta) osnovu za dalji rast cena akcija ali i isplatu velikih menadžerskih bonusa, te povećanih dividendi. U isto vreme i velikoj većini građana (koji su tradicionalno ulagali u razne vrste finansijskih aktiva) takođe se nominalno uvećavalo bogatstvo i ono je bilo sve više sklono ka povećanoj potrošnji.

U uslovima jeftinih kredita i velikog rasta vrednosti finansijskih aktiva došlo je do brzog pada štednje i povećanja zaduživanja stanovništva, odnosno stanovništvo je više trošilo nego što su bila njegova ukupna primanja. Stvoren je takozvani „efekat bogatstva“ zbog stalnog rasta vrednosti finansijske aktive sa kojom su raspolagala domaćinstva što je kod njih stvaralo lažan osećaj blagostanja i „tupio“ stimulanse ka štednji. Već početkom ovog stoleća više od 50% porodica u SAD imalo je svoj finansijski portfelj. Ukoliko cene hartija od vrednosti brzo rastu na finansijskom tržištu onda se vi osećate materijalno bolje obezbeđenim, lako trošite svoja lična primanja i ne osećate potrebu da štedite (ostavljate za „crne“ dane) i, sa druge strane, lakše se zadužujete (pogotovo kada su vam lako dostupni jeftini krediti). Na kraju i država je imala veće prihode od oporezivanja zbog stalnog povećanja imovine, prihoda i potrošnje.

Tako je sve zahvatio optimizam kao masovna šizofrenija, koji je u potpunosti zamaglio sliku uspešnosti poslovanja svih subjekata u ovom krugu, gde je ogromni „balon“ napumpan realno „ni iz čega“ davao lažnu sliku privrednog rasta. Zavladao je sveopšti optimizam i sve se više gubila veza sa realnošću pa su mnogi očekivali i poverovali da je nastupilo vreme beskonačnog rasta. Pored realne sve se više širila virtuelna ekonomija u kojoj se uz pomoć finansijskih inovacija pojavljuju sve nove i nove aktive trgovanja. Pojavljuje se sve više, malo kome razumljivih, hartijama od vrednosti sa kojima trguje sve veći broj neiskusnih investitora. Danas se na svetskim tržištima ne trguje samo realnim aktivama – robama i uslugama – nego i fiktivnim aktivama – finansijskim derivatima – gde se uglavnom trguje očekivanjima. Oko realne ekonomije sve se više širi balon virtuelne ekonomije i one će da funkcionišu zajedno sve dok ekonomski akteri veruju da je i virtuelna ekonomija stvarna i tako je prihvataju.

Međutim, sva dosadašnja istorijska praksa pokazuje kako rast ne može da bude beskonačan, te da balon, pre ili kasnije, puca i tada dolazi do krize i do ogromnih lomova u društvu. To je ogroman problem i izazov sa kojim se sada suočio ceo svet. Međutim, sama kriza je „vrh ledenog brega“ jer pravi izazovi i problemi nastaju kada dolazi do izlaska iz krize. Izlaz iz ove krize je moguć tek kada se otpišu sve fiktivne aktive i realna ekonomija očisti od virtuelne. Da li su i pod kojim uslovima na to spremni moćni i bogati, pitanje je na koje ne znamo odgovor.

Nadajmo se da će ovoga puta izlazak iz krize biti uspešniji nego posle krize iz 1929. godina, kada je posle tri godine velikog pada svetska privreda ušla u dugotrajnu depresiju, posle toga u Drugi svetski rat, a do stvarnog oživljavanja privrede došlo je tek četvrt veka posle izbijanja krize. Danas na Zapadu neki naučnici smatraju da aktuelna globalna kriza označava kraj epohe „velikog spokojstva“ kada su se svetske krize događale samo nekoliko puta tokom jednog stoleća, te početak epohe „velike nestabilnosti“ kada krize mogu postati stalni pratilac, odnosno svakodnevnica svetske ekonomije, a gde će se njeno žarište prebacivati iz jednog dela ekonomije u drugi i sa jednog na drugi region. 

*  * *

Tvrdnja kolege Boška Mijatovića, takođe saradnika CLDS, da u svetu nema nikakve krize i da postoji samo briga za evropske državne dugove (i to je sve – kako on piše) i dolikuje nepokolebljivom neoliberalu. Poznato je da se savremeni neoliberalizam zasniva na vrednostima klasičnog liberalnog kapitalizma (na slobodnom tržištu, individualizmu i privatnoj svojini) i da se zalaže za potpuno povlačenja države iz ekonomske sfere. To je ideologija koja se realizuje u interesu moćnih i bogatih i koja propoveda da „nevidljiva ruka“ tržišta funkcioniše savršeno i bespogrešivo, a problemi jedino mogu nastati ukoliko se država meša u privredne tokove.

Krah na hipotekarnom tržištu SAD izazvao je veliku finansijsku krizu i sve velike kompanije koje su imale ključnu ulogu u procesu sekjuritizacije (pet investicionih banaka –  „Goldman Sachs”, „Morgan Stanley”, „Lehman Brothers”, „Merrill Lynch”, „Bear Stearns”; dva finansijska konglomerata – „Citi Group, „JP Morgan Chase”; tri firme koje su se bavile osiguranjem – AIG, MBIA, AMBAC; tri rejting agencije za procenu rizika – „Moody´s”, „Standard & Poor´s”, „Fitch” i dve velike hipotekarne korporacije – „Fannie Mae”, „Fredie Mac”) našle su se pred bankrotstvom.  Ali ne samo one jer je ogromna masa „toksičnih“ hartija od vrednosti rasprostranjena po celom svetu. Banke mnogih zemalja širom sveta u svojim portfeljima imale su veću ili manju masu „toksičnih“ hartija od vrednosti i pretilo im je bankrotstvo. Zbog toga se kriza iz SAD brzo prenela na ceo svet. Treba naglasiti da je kriza na tržištu nekretnina bila samo katalizator, a ne osnovni uzrok aktuelne globalne krize (o čemu sam pisao detaljno 2009. godine u knjizi „Dolarska alhemija i kazino ekonomija“).

Posle bankrotstva banke „Lehman Brothers” (jesen 2008) nastupila je panika. Tvrdilo se da su ove privatne finansijske firme „suviše velike“ da bi država mogla do dopusti njihov bankrot, jer bi to dovelo do sloma ekonomije SAD koja je „lokomotiva“ svetske privrede. Sve ranije navedene velike finansijske firme  (izuzev „Lehman Brothers”) „preživele“ su krizu 2008. godine jer im je vlada SAD dala „infuziju“ od više hiljada milijardi dolara. Pored velikih privatnih finansijskih firmi (banaka) „infuziju“ su dobile  i velike (privatne) proizvodne kompanije  (General Motors, Chrysler…). Ali ne samo da su velike privatne firme preživele krizu nego su dobijenu „infuziju“ iskoristili da znatno povećaju profite, plate i bonuse svojim menadžerima. Tako je, samo posle godinu i nešto dana od krize iz 2008. godine, „Goldman Sachs” već početkom 2010. ostvario rekordan profit za svu svoju istoriju (osnovan 1869. godine) i menadžerima isplatio ogromne bonuse, kao i pre krize.

Kriza je izazvala ogromnu štetu: uništila kapital i cele grane industrije, dovela do velikog rasta nezaposlenosti i povećanja budžetskih deficita (smanjenje javnih prihoda zbog pada privredne aktivnosti i povećanja javnih rashoda zbog stimulativnih izdataka kojima se pomagalo posrnuloj privredi i osiromašenim građanima), te znatno povećala javne dugove mnogih zemalja. Sledeći primer SAD i većina drugih zemalja je, u cilju sprečavanja  finansijskog i privrednog kolapsa, pritekla u pomoć posrnulim privatnim firmama pružajući im ogromne finansijske „infuzije“, a kako bi se izbegle veće posledice po privredu u celini (opasnost da recesija ne preraste u depresiju) podsticana je ukupna tražnja preko povećanja stimulativnih rashoda i smanjenja poreza, a pomagano je i velikom broju ljudi koji su ostali bez posla. Zbog toga su se države zaduživale i povećavale svoj javni dug. Tako se gubici privatnog sektora prebacivani na pleća države.

Izgrađen je sistem u kome se ostvaruju ogromni privatni dobici po osnovu javnog gubitka, odnosno dobit se privatizuje, od strane uskog kruga moćnih i bogatih, a gubici se socijalizuju –  prebacuju na državum tačnije poreske obveznike, pre svega, mase slabih i siromašnih. Rizik je učinjen zajedničkim, a profit samo njihovim – uskog sloja moćnih i bogatih. Podsetimo se samo da je za godinu (2007) koja je prethodila bankrotstvu banke „Lehman Brothers“, Ričard Fuld – prvi čovek ove banke zaradio 500 miliona dolara, a menadžer hedž fonda DŽon Polson iste te godine zaradio je čak 3,7 milijardi dolara. Posledice pohlepe bogatih u svim zemljama snose svi poreski obveznici tih zemalja, a SAD (zbog monopolskog položaja dolara kao svetske rezervne valute) to prebacuju na sve poreske obveznike širom sveta.

Tako se gubici privatnog sektora prebacuju na pleća države i problem se premešta iz jednog dela ekonomije u drugi. Neoliberali se sada i ne sećaju da je postojao problem bankarskih (privatnih) dugova, pa kolega B. Mijatović tvrdi da postoji samo briga za evropske državne dugove i to je sve. Sada kada je problem premešten sa privatnih na državne dugove, neoliberali su ponovo postali glasni i nadalje agresivno propovedaju svoje poznate dogme: problem je uvek i jedino u državi i javnoj potrošnji, a nikada u privatnom sektoru (banke, preduzeća i domaćinstva) i privatnoj potrošnji.

Zbog toga, neoliberali smatraju da potrošnju privatnog sektora ne treba kontrolisati i ograničavati, jer se privatni sektor uvek racionalno ponaša – razumno se zadužuje, investira i troši. S druge strane, država se kvalifikuje kao destruktivna sila, kao mehanizam koji iz privrede i od stanovništva bezobzirno isisava životne sokove te se smatra da bi najviši društveni prioritet morao da bude izgradnja što efikasnijih mehanizama kontrole nad državom, jer taj moloh lako može da podivlja, a to u stvarnosti tako i često čini; treba preduzeti napor da se država skreše i saseče, da joj se oduzmu široka područja intervencije, kako to tvrdi „idejni otac“ svih naših sadašnjih neoliberala (kolega Ljubomir Madžar). Pošto, po mišljenju neoliberala, privatna potrošnja nikada nije izvor krize, ograničavanje i kontrola javne potrošnje (potrošnje države), odnosno javnog duga (dug države prema kreditorima u zemlji i inostranstvu) pretpostavka je uspešne ekonomske politike koja nikada ne dovodi do krize.

To je i panaceja koju MMF primenjuje u svim državama koje se nađu pod njenim starateljstvom, a koju neoliberali propovedaju kao nepogrešivu istinu, mada činjenice govore da je upravo velika privatna potrošnja izazvala krizu koja je kasnije dovela do velikog rasta javnog duga. Ranije sam već pisao kako me naši neoliberal podsećaju na znamenitog filozofa, koji je na primedbu da činjenice neumoljivo dokazuju kako njegove tvrdnje nisu tačne, to jest da je njegova teorija u raskoraku s činjenicama, odgovorio: Tim gore po činjenice.

Ako bi ova neoliberalna dogma bila tačna u krizi bi se pre našla Nemačka, nego Island koji je bio među prvim evropskim državama koju je kriza pogodila. U 2007. godini, odnosno godini pred izbijanje krize, prema podacima MMF-a, visina javnog duga u odnosu na BDP u Islandu je iznosila 29,1, a u Nemačkoj 65 odsto. Isto tako, kako to da je kriza potom zahvatila i druge evropske zemlje Irsku (visina javnog duga u odnosu na BDP u 2007. godini – 24,9%), Grčku (105,4%), Portugal (68,3%), Španiju (36,1%), i Italiju (103,6%), a nije Japan čija visina javnog duga u odnosu na BDP iznosi 220 odsto. Ove činjenice jasno demantuju tezu da krizu prouzrokuje neracionalna potrošnja države i veliki javni dug. Očito je da razloge zbog čega neke zemlje bivaju zahvaćene krizom, a druge ne, treba tražiti na drugoj strani. Time ne želimo da kažemo da neracionalna potrošnja države i veliki javni dug nisu velika opasnost za ekonomiju svake zemlje, nego hoćemo da naglasimo da javna potrošnja nije jedini (pa ni prevashodni) uzročnik krize.

Ozbiljnija analiza pokazuje da u krizu upadaju zemlje koje imaju kontinuirano u dužem vremenskom periodu znatno veću ukupnu (privatnu i javnu) potrošnju od stvorenog BDP, a što pokazuje stanje tekućeg bilansa zemlje. Podsetimo se da je tekući bilans deo platnog bilansa koji u sebe uključuje  bilans robe i usluga (uvoz-izvoz) i bilans transfera (doznake, donacije, dividende…). Jednostavno rečeno, deficit tekućeg bilansa pokazuje koliko ekonomija jedne zemlje više troši (privatni i javni sektor) nego što stvara (BDP) i obratno suficit tekućeg bilansa govori o tome da ekonomija zemlje ima veći BDP nego što privatni i javni sektor zajedno troše. Zemlje koje imaju deficit tekućeg bilansa prisiljene su da privlače inostrani kapital i one sve više i više postaju zavisni od njega. Veći priliv inostranog kapitala sa svoje strane dovodi do povećanja kursa domaće valute (zbog veće ponude deviza), a što nadalje vodi pogoršanju tekućeg bilansa zemlje.

Sve navedene evropske zemlje koje su obuhvaćene krizom imale su deficite tekućeg bilansa i on je, prema podacima MMF-a, u pet godina (2002-2006) koje su prethodile krizi iznosio prosečno u Islandu (11%), Portugal (9,2%), Grčku (9,1%), Španiju (7%), Irskoj (2,6%) i Italiju (1,8%), dok su u isto vreme Nemačka i Japan imale značajne suficite tekućeg bilansa. Kontinuirani deficit tekućeg bilansa dovodi do rasta spoljnog duga, koga čine ukupan javni i privatni dug jedne zemlje prema stranim kreditorima, i on je mnogo bolji indikator krize nego javni dug. Sve do sada navođene evropske zemlju koje je zahvatila kriza imale su u 2007. godini, odnosno godini pred izbijanje krize, veći spoljni dug od BDP.

Zbog visoke zaduženosti u Grčkoj (spoljni dug je iznosio 146,3% BDP) i Italiji (120,3%) je došlo do zamene premijera za koje su građani glasali na demokratskim izborima i na njihova mesta su postavljena tehnokrate – ljudi poreklom iz tih zemalja koji su bili visoki činovnici međunarodne zajednice – tačnije svetske oligarhije i krupnog kapitala. Grčkoj i Italiji je finansijska pomoć za sprečavanje kolapsa privrede bila uslovljena upravo ovakvim kadrovskim rešenjima. Na savetovanju Naučnog društva ekonomista, početkom 2003. godine (videti: Ekonomski anali, april 2003, Ekonomski fakultet, Beograd) podneo sam referat u kome sam, između ostalog, napisao: Svetska oligarhija uveliko već "piše" novu priču koja ima radni naslov "Međunarodni stečajevi nad zaduženim zemljama", a koju ćemo uskoro i zvanično moći da čujemo. Hoću da verujem da ćemo imati dovoljno mudrosti da zemlju ne dovedemo u stanje u kome će i nad njom da se uvede međunarodni stečaj sa stečajnim upravnikom. Danas vidimo prve znake primene tog scenarija na primeru Grčke.

U Srbiji se poslednjih meseci vode rasprave o tome da li je Srbija visokozadužena zemlja i da li joj preti „grčki scenario“, odnosno sudbina prezaduženih zemalja. U fokusu interesovanja nije visina ukupnog spoljnog, nego pre svega javnog, duga i rasprave se vode o tome da li je u pravu Narodna banka Srbije koja je zvanično objavila da javni dug Srbije iznosi 46,7 odsto BDP i da je probijen zakonski limit od 45%, dok Ministarstvo finansija to demantuje i saopštava da je zaduženost Srbije još uvek ispod dozvoljenog limita. Ono u čemu su saglasne obe ove institucije, jeste da se ukupan spoljni dug približio kritičnom nivou od 80% BDP, ali da nam ne preti „grčki scenario“ jer zaduženost naše zemlje nije alarmantna. Ovakve tvrdnje iznosi i većina naših akademskih ekonomista i retki su oni koju upozoravaju da svi ovi indikatori o zaduženosti Srbije nisu realni, te da su u funkciji samozavaravanja i obmanjivanja. 

Srbija od petooktobarskog prevrata (2000) vodi politiku precenjenog kursa dinara, pa je iskazani BDP u dolarima znatno uvećan – naduvan. BDP se iskazuje u tekućim cenama koji se deli sa zvaničnim kursom i dobija se znatno uvećan BDP iskazan u dolarima. Kada se ukupan spoljni (ali i javni) dug uporedi sa fiktivno uvećanim BDP, zaduženost se iskazuje mnogo manjom nego što ona stvarno iznosi. Ilustrujmo to jednim jednostavnim primerom. Poznato je da se BDP iskazuje vrednost ukupne proizvodnje roba i usluga u zemlji tokom jedna godine. Pretpostavimo da se ta sva proizvodnja sastoji samo od 1.000 vekni hleba, a svi se sećamo (iz nekih od predizbornih obećanja) cene od 3 dinara za veknu hleba iz 2000. godine. BDP bi, u ovom dosta pojednostavljenom primeru, za tu godinu iznosio 3.000 dinara ili 50 dolara (2000. godine kurs dolara bio je oko 60 dinara). Ukoliko bismo i u 2011. godini proizvodili 1.000 vekni hleba, BDP bi (mada je obim proizvodnje ostao nepromenjen) porastao na 50.000 dinara (cena vekne je sada oko 50 dinara) ili 625 dolara (kurs dolara je sada oko 80 dinara). Ako pretpostavimo da je spoljni dug od 2000. godine ostao nepromenjen i da je iznosio 50 dolara, mi bi i u uslovima stagnacije realne proizvodnje i nepromenjenog apsolutnog iznosa duga zabeležili veliko smanjenje zaduženosti sa 100% u 2000. godini na svega 8% u 2011. godini.

Ovakve podatke naše „kreativne“ statistike o stepenu zaduženosti Srbije ne dovodi u pitanje niko od srpske vladajuće nomenklature koja realizuje pogrešnu ekonomsku politiku, a ni MMF koji je stvarni kreator te politike u Srbiji od 2000. godine. Njihov prevashodan cilj je da pokušaju da nas ubede kako su njihove ekonomske „reforme“ uspešne i da je „Srbija na dobrom putu“, te da ne treba da gubimo nadu u „bolji život“ koji već godinama obećavaju građanima. Međutim, ono što mnogo više zabrinjava, jeste da je sa njima saglasan i veliki deo akademskih ekonomista, a da niko od njih, ne postavi sebi jedno tako jednostavno – zdravorazumsko pitanje: kako je moguće da, prema zvaničnim podacima, Srbija od 2000. godine čak upetorostruči BDP (sa 8 na sadašnjih oko 40 milijardi dolara), kada su mnoga preduzeća „ugašena“ a broj zaposlenih je smanjen za čak 300.000, te kako je moguće koristiti taj podatak kao relevantan za izračunavanje raznoraznih pokazatelja ?

Očigledno da zvanični podaci o stepenu zaduženosti naše „kreativne“ statistike imaju veze sa realnošću isto onoliko koliko i zvanične ocene eksponenata svetske oligarhije da je Srbija zemlja-lider u reformama, glavni srpski ekonomski reformatori najbolji ministar finansija na svetu (Mlađan Dinkić), odnosno jedan od 200 mladih svetskih lidera (Božidar Đelić), a najrevnosniji propagator neoliberalizma (CLDS) najbolji naučni institut iz zemalja Zapadnog Balkana i jedan od 10 najboljih u zemljama Centralne i Istočne Evrope.

* * *

Obaveštavajući nas o tome kako zemlje Afrike postaju sve bogatije i bogatije, kolega Boris Begović postavlja pitanje: zašto se to događa, odnosno šta je izvor ovog rasta? I odmah nam odgovara da su ove zemlje primenjivale one ekonomske politike koje pogoduju privrednom rastu. Ubrzo nam izlaže u čemu se sastoji ta spasonosna politika. Umanjene su barijere spoljnoj trgovini tako da su počele da trguju između sebe, sa svim pogodnostima koje slobodna trgovina donosi. Barijere ulasku novim preduzećima su umanjene, a poslovno okruženje je postalo privlačnije za investitore. I konačno, povećana je, u najvećem delu kontinenta, politička stabilnost, naročito u odnosu na vreme u kojem je jedan državni udar smenjivao drugi, pa time i stabilnost poslovnog okruženja. A sve je to dovelo do povećanog priliva kapitala. Dok je početkom prošle decenije, iznos stranih direktnih investicija bio jednak iznosu strane pomoći afričkim zemljama, krajem decenije dostigao je tri puta veći nivo, iako se nivo strane pomoći nije umanjio.

Ponovo nam se neoliberalne ekonomske dogme (u ovom slučaju o slobodnoj trgovini i privlačenju stranih investicija) nude kao spasonosne ekonomske politike koje pogoduju privrednom rastu. Isti naši neoliberali do samo pre nekoliko godina, često su nam kao primer koji treba sledili navodili susednu Mađarsku (koja se dosledno pridržava neoliberalnih preporuka MMF-a o slobodnoj trgovini i u koju „hrli“ inostrani kapital) koja je podsticala slobodnu trgovinu i beležila veliki priliv stranih investicija. Kolega B. Begović nam sada pokazuje iskustvo zemalja Afrike kao primer uspešnosti neoliberalne ekonomske politike koje pogoduju privrednom rastu umesto da nam objasni zbog čega je došlo do kolapsa privrede Mađarske i da li se i na ovu državu odnosi njegova tvrdnja (na prvom okruglom stolu – jun prošle godine) da su postsocijalističkih zemalja imale samo male prolazne poteškoće i da se brzo oporavljaju.

Podsećam da se privreda Mađarska nalazi u recesiji još od 2006. godine, a još 2008. godine (upravo su to vremena kada je na vlasti u zemlji koalicija socijalista i liberala) ova država je od EU i MMF dobila 20 milijardi evra  kredita kako bi izbegla bankrotstvo. Međutim, danas vidimo da to nisu bile samo male prolazne poteškoće i da se (sada Mađarska) brzo oporavlja, nego se situacija još više komplikuje. Kurs nacionalne valute brzo pada i početkom ove (2012) godine iznosi 324 forinte za evro (letos 265 forinte za evro). Građani sada (zbog brzog rasta kursa evra) imaju ogromne poteškoće sa otplatom kredita koje su uzimali sa valutnim klauzulama. Pored toga, ogroman broj građana ostaje bez posla i nezaposlenost je najveća od svih zemalja članica EU (samo 55% radno sposobnog stanovništva ima posao). Spoljni dug ubrzano raste, a ministarstvo finansija već u dva pokušaja ne uspeva na tržištu da razmesti nove državne obveznice. Dohodovnost po dugoročnim državnim obveznicima sada iznose  više od 10%.  Danas Mađarska ponovo mora da traži nove kredite u iznosu od 15-20 milijardi evra kako bi izbegla bankrotstvo zemlje.

Iskustvo zemalja koje su uspešno modernizovale svoje privrede (Japan –  posle Drugog svetskog rata, te zemalja Jugoistočne Azije – poslednjih decenija)   pokazuje da je jedan od važnijih elemenata njihovog uspešnog razvoja oslanjanje na domaću štednju, a strane investicije su imale drugostepenu ulogu. Isto tako, Kina u poslednje dve decenije 85% investicija finansira iz domaće štednje, a ostatak otpada na strane (i to ne bilo koje) investicije. Sve uspešne zemlje nastojale su da onemoguće priliv stranog spekulativnog kapitala, koji po zemlju u koju dolazi ima samo negativne posledice.

I iskustva najuspešnijih postsocijalističkih evropskih zemalja, u poslednje dve decenije, ne potvrđuju neoliberalnu dogmu o stranim investicijama kao panaceji – čarobnom leku za ekonomski rast. Ranije sam navodio jedno opsežno i veoma studiozno  empirijsko istraživanje (kojim je prof. dr Jože Mencinger – arhitekta uspešne slovenačke tranzicije – obuhvatio većinu postsocijalističkih zemalja u dužem vremenskom periodu) i koje je pokazalo, ne samo da strane investicije nisu nikakva panaceja za privredni rast, nego da među njima postoji čak negativna veza (veće strane investicije – manji rast i obratno). Arhitekta uspešne tranzicije u Poljskoj, prof. dr Gžegož Kolotko, takođe piše (u knjizi: Globalizacija, transformacija, kriza – šta dalje?) o negativnim posledicama stranih investicija, koje su u najvećem delu imale kratkoročan spekulativni karakter.

Do istih zaključaka dolazi se i u slučaju Srbije, samo ako se objektivno analizira period iz prethodne decenije. Ranije sam već pisao da Srbija od 2001. godine beleži značajan priliv stranog kapitala (u početku po osnovu privatizacije, a kasnije sve više spekulativnog kapitala) što, neadekvatnom politikom deviznog kursa, dovodi do precenjene vrednosti dinara, čime se dodatno obara konkurentnost srpske privrede, proizvodnja u Srbiji postaje nerentabilna i takva privreda nije u stanju da prihvati dodatni kapital i banke (koje su, pri tom, uglavnom u rukama inostranog kapitala) ga usmeravaju na kreditiranje stanovništva. Pogotovo kada – tržišno neiskusni, doskora nezaduženi i živeći godinama u priličnoj oskudici – građani uzimaju izuzetno skupe kredite i, u nedostatku domaće, uglavnom kupuju inostranu robu (automobili, tehnički uređaji i slično) i na taj način stimulišu proizvodnju, ali ne domaću nego proizvodnju u zemljama iz kojih dolazi ta roba ali i kapital. I tako kapital koji je unet u zemlju brzo se vraća tamo odakle je došao, bez značajnijih efekata na zaposlenost i privredni razvoj Srbije.

S druge strane, u uslovima dobrih zarada na kreditiranju naših građana, imamo i značajan dodatni priliv spekulativnog kapitala iz inostranstva (pre svega, krediti koje uzimaju poslovne banke od svojih centrala). Ovaj priliv kapitala povećava ponudu novca koju Narodna banka Srbije smanjuje povećanjem referentne kamatne stope što inicira dodatni priliv kapitala iz inostranstva i novo povećanje referentne kamatne stope od strane Narodne banke. Međutim, strane banke znaju da je kurs dinara precenjen, a država i stanovništvo sve više zaduženi, pa su se (pri odobravanju kredita građanima) od neminovnog pada kursa dinara zaštitile valutnim klauzulama. Građanima je to godinama odgovaralo pošto se kurs dinar održava na realno visokom nivou, a nominalna primanja zaposlenih rasla. Zbog toga su građani masovno uzimali kredite (naivno verujući da će kurs dinara uvek biti precenjen, a što će im olakšavati kreditnu zaduženost), a banke lako odobravaju ove kredite jer su valutnom klauzulom sebe zaštitile od jednog veoma važnog (valutnog, odnosno deviznog) rizika. Čemu sve to vodi, godinama sam blagovremeno upozoravao, a i primer susedne Mađarske to jasno pokazuje.

Međutim, ne treba se ljutiti i krivicu svaljivati na strani kapital (koji je halapljiv po prirodi i „spekulativan“ po definiciji – kako to kaže profesor G. Kolotko) pošto odgovornost (pre svega, politička) leži na onima koji su imali vlast u zemlji i sprovodili pogrešnu neoliberalnu ekonomsku politiku, te (intelektualna odgovornost) na akademskim ekonomistima koji su takvu politiku godinama podržavali i propagirali i (moralna odgovornost) na svima njima, te onima koji bi trebalo da predstavljaju elitu društva, koji su sve to godinama mirno posmatrali.

* * *

Na kraju, želeo bih da podsetim da je Generalna skupština UN krajem novembra 2008. godine osnovala Komisiju od 20 nezavisnih finansijskih eksperata (iz SAD, Rusije, Kine, Indije, Brazila, Nemačke, Francuske, Velike Britanije, Japana itd, a na čijem čelu je bio nobelovac DŽozef Stiglic) sa ciljem da zemljama članicama UN pruži pomoć pri traženju rešenja za prevazilaženje globalne finansijske krize. Rezultat rada ove Komisije bio je Izveštaj o reformi međunarodnog monetarnog i finansijskog sistema – pouke krize. Citiraćemo samo jedan deo iz šeste, zaključne, glave ovog Izveštaja.

Ova kriza je najznačajnija globalna kriza za poslednjih 80 godina, ali ona nije od onih  katastrofa koje se ne mogu predvideti niti izbeći. Šta više, po našem mišljenju, kriza je delo ljudskih ruku: rezultat grešaka privatnog sektora i nepravilne, unapred osuđene na neuspeh, politike države. Autori Izveštaja polaze od toga, da je za adekvatan odgovor na krizu  neophodno da se postavi prava dijagnoza krize. U nastanku krize  su svoju ulogu imali kako politička praksa, tako i ekonomska teorija. Pogrešna politika je pomogla da se kriza, koja je nastala u jednoj zemlji, brzo proširi na ceo svet.

Izvorom mnogih grešaka učinjenih u državnom i privatnom sektoru bila je ekonomska filozofija, koja je dominantna u poslednjih četvrt veka –neoliberalizam ili tržišni fundamentalizam. Ta doktrina je imala negativan uticaj na donošenje rešenja u državnom i privatnom sektoru, te na vođenje politike koja je doprinela pojavi krize. Pored toga, formirano je  rigidno mišljenje da tržište ima sposobnost samoregulisanja, te da ne postoji potreba državnog regulisanja. Ova doktrina je takođe uticala na vođenje pogrešne politike centralnih banaka.

Ključne ideje i ideologije koje se pojavljuju pod raznim nazivima – neoliberalizam, tržišni fundamentalizam ili doktrina Vašingtonskog dogovora, bile su u najmanju ruku sumnjive. Na druge ideje –  koje su se mogle pokazati mnogo korisnijim i koje su mogle pomoći da se izbegne kriza ili smanje njene negativne posledice –  nije obraćana pažnja.