Nemačka mora da razmisli o nezamislivom

(Fajnenšel Tajms, 24.6.2010)

Nemačka je uglavnom bila u samoj srži evropskih integracija. Njeni državnici su obično tvrdili da Nemačka nema nezavisnu spoljnu politiku, nego jedino Evropsku politiku. Posle pada Berlinskog Zida, njene vođe su shvatile da je ujedinjenje Nemačke moguće jedino u kontekstu ujedinjene Evrope, i bili su voljni da podnesu i neke žrtve kako bi obezbedili da Evropa to prihvati. Nemačka bi tako doprinosila [Evropi] nešto više nego ostali, a uzimala nešto manje, i tako olakšavala sporazumevanje.

Ti dani su prošli. Evro je u krizi, a Nemačka je glavni protagonist. Nemci se više ne osećaju tako bogati, pa ni ne žele da nastave da služe ostatku Evrope kao dubok džep. Ova promena držanja je razumljiva, ali ona je dovela do zaustavljanja procesa evropskih integracija.

Onakav, kakav je zamišljen, evro je u trenutku svog lansiranja bio nepotpuna moneta. Mastrihtski ugovor uspostavio je monetarnu uniju bez političke unije – jednu centralnu banku, ali ne i centralnu blagajnu. Kada se radilo o državnim dugovanjima, članovi evrozone bili su samostalni.

Ova činjenica bila je zamagljena, sve dok nedavno Evropska Centralna Banka (ECB) nije postala voljna da preko svog šaltera za popuste pod istim uslovima prihvata državna dugovanja svih članova evrozone. Rezultat toga bio je da su svi oni mogli da pozajmljuju pod istim kamatnim stopama kao i Nemačka. Banke su bile zadovoljne time da zarade neki cent više na – kako se mislilo – neriskantnim vrednostima, pa su tako natovarile svoje balanse obveznicama državnih dugova slabijih zemalja.

Prvi znak nedaća došao je posle kolapsa Leman Bradersa (Lehman Brothers) u septembru 2008 g, kada su ministri finansija EU tog oktobra u Parizu, na hitnom sastanku, odlučili da pruže praktičnu garanciju da se više neće dozvoliti da propadne još neka finansijska ustanova od sistemske važnosti. Međutim, nemački kancelar Angela Merkel se suprotstavila zajedničkoj garanciji koja bi važnila za celu EU; svaka država je trebalo da povede računa o svojim sopstvenim bankama.

U početku, finansijska tržišta su bila pod tako dubokim utiskom te garancije, da skoro da nisu ni primetila razliku. Kapital je bežao iz zemalja koje nisu bile u situaciji da ponude slične garancije, ali su razlike u interesnim stopama unutar evrozone ostale minimalne. To je bilo u periodu kada su države u istočnoj Evropi – a naročito Mađarska i baltičke zemlje, upale u nevolje i morale da budu spasavane.

Finansijska tržišta su tek ove godine počela da upadaju u brigu o akumulaciji državnih dugovanja, i tek tada su razlike u kamatnim stopama tih dugova počele da rastu. Grčka je postala centar pažnje kada je njena nova vlada objavila da su njeni prethodnici lagali o visini budžetskog deficita u 2009. godini.

Usled toga što su članovi evrozone imali radikalno različita gledišta, vlasti EU su sporo reagovale. Francuska i ostale zemlje su bile voljne da ukažu solidarnost, ali Nemačka – koja je bila dvaput traumatizovana eksplozijom cena u 20. veku, bila je alergična na bilo kakvo povećavanje inflacionih pritisaka (i zaista – onda kada je Nemačka pristala da prihvati evro, ona je insistirala na jakim mehanizmima osiguravanja kako bi se održala vrednost te nove monete, a njen Ustavni sud potvrdio je zabranu, za spasavanje nesolventnih država, sadržanu u Mastrihtskom ugovoru.)

Osim toga, i nemački političari su oklevali usled predstojećih opštih izbora u septembru 2009 g. Grčka kriza se zagnojila, pa raširila i na druge zemlje sa deficitom. Kada su evropski vođi najzad delali, morali su da pruže daleko veći obim paketa za spasavanje nego što bi to trebalo da su delali ranije. Osim toga, kako bi ulile poverenje finansijskim tržištima, vlasti su osećale da moraju da oforme Evropski fond stabilizacije od 750 milijardi evra – 500 milijardi evra od članova evrozone i 250 milijardi evra od Međunarodnog monetarnog fonda (MMF).

Ali, to nije povratilo pouzdanje finansijskih tržišta, jer Nemačka je diktirala uslove za spasavanje i učinila ih je dosta bolnim. Osim toga, investitori su ispravno uvideli da će smanjivanje deficita u vremenu visoke nezaposlenosti još samo povećati nezaposlenost, što će još više otežati fiskalnu konsolidaciju. Čak i ako bi se mogli ispuniti budžetski ciljevi, teško je uvideti kako bi te zemlje ponovo mogle zadobiti konkurentnost i oživeti rast. U odsustvu valutnih depresijacija, taj proces podešavanja će samo sniziti zarade i cene, što će povećati mogućnost deflacije.

Politika koja se sada nameće evrozoni u direktnoj je kontradikciji lekcija naučenih iz Velike depresije 1930-tih, i sa sobom nosi rizik guranja Evrope u period dugotrajne stagnacije – ili u nešto još gore. To bi, sa svoje strane, izazvalo nezadovoljstvo i socijalni nemir. U najcrnjem scenariju, EU bi bila paralisana ili razorena porastom ksenofobnog i nacionalističkog ekstremizma.

Ako bi se to dogodilo, Nemačka bi snosila najveći teret odgovornosti. Ne može se Nemačka okrivljavati zbog toga što želi jaku monetu i uravnoteženi budžet – ali kao najjača zemlja i zemlja sa najvećom kreditnom validnošću, ona i nesvesno nameće svoju deflatornu politiku ostatku evrozone. Nije verovatno da nemačka javnost može da shvati štetu koju takva nemačka politika pričinjava ostatku Evrope – jer, s obzirom na način kako evro funkcioniše, deflacija će poslužiti da učini Nemačku konkurentnijom na svetskim tržištima, a istovremeno će gurati slabije zemlje [evrozone] dublje u depresiju i povećavati teret njihovih dugovanja.

Nemci treba da uzmu u obzir sledeću eksperimentalnu zamisao – Povlačenje iz evra. Obnovljena dojčmarka bi skočila, evro bi naglo pao. Ostatak Evrope bi postao konkurentan i mogao bi da na svoj način izraste iz sopstvenih teškoća, ali Nemačka bi iskusila kako je bolno imati precenjenu monetu. Trgovinski bilans bi joj postao negativan i došlo bi do velike nezaposlenosti. Banke bi trpele teške gubitke u menjačkim poslovima i zahtevale velike injekcije iz javnih fondova. Ali, vlada bi smatrala da je politički prihvatljivije spasavati sopstvene, nemačke bank, nego Grčku ili Španiju. A došlo bi i do drugih kompenzacija – nemački penzioneri bi mogli da se povuku u Španiju i da žive kao kraljevi, pomažući tako i oporavljanje španskog tržišta nekretnina.

Naravno, sve ovo je čisto hipotetičko, jer kada bi Nemačka izašla iz evra, političke konsekvence bi bile nezamislive. Ali, ovaj misaoni eksperiment može biti koristan da bi se sprečilo da se ono nezamislivo zaista i ostvari.

(Autor je predsednik Menadžmenta Soroš Fonda (SorosFundManagement)

Preveo: Vasilije Kleftakis