Muke po evru

(NIN, 11.3.2010)

Kada je 1999. evro uveden kao bezgotovinsko sredstvo plaćanja da bi od 2002. postao pravi novac, sve je izgledalo jednostavno: svih 12 članica monetarne unije imaće koristi od jedinstvene valute pre svega kroz ogromno povećanje unutrašnjeg tržišta, protok kapitala će se odvijati neometano, kupoprodajne transakcije unutar zone biće olakšane, monetarna politika Evropske centralne banke biće dovoljno ekspanzivna da podrži nacionalne ekonomske politike članica pa će, zahvaljujući tome, kreditna i fiskalna politika, koje ostaju u nacionalnoj nadležnosti, biti neuporedivo efikasnije i podsticajnije za razvoj. Konačno, to je valuta koju neće biti mogućno oboriti špekulantskim nasrtajima, kao što je funta preko noći oborena 1992. Budućnost se smešila. Onda je u avgustu 2007. izbila američka kreditna i bankarska kriza, zbog hipotekarnih kredita s klauzulom o promenljivoj kamatnoj stopi na kojima su mnoge banke zaradile, ali su neke i propale povlačeći druge za sobom, i otada više ništa u evropskim finansijama ne deluje blistavo, budućnost ponajmanje.

Po staroj izreci “Beda na vrata, ljubav kroz prozor”, brzo se ispostavilo da koreni evropske solidarnosti i nisu naročito duboki. Ako sudimo po naslovnim stranicama zapadnoevropskih listova, posebno onih najtiražnijih, poput Bilda i Sana, ali i po diskusijama na forumima ozbiljnih i s razlogom uglednih publikacija, poput Ekonomista i Fajnenšel tajmsa, videćemo da je ogroman broj Evropljana spreman da za krizu uzroke traži u navodno rasipnom, neradničkom, bundžijskom i pomalo prevarantskom mediteranskom mentalitetu. “Nećemo mi da plaćamo njihove dugove, nek sami kusaju šta su zakuvali” najčešći je i pomalo rasistički refren. Odmereniji, ali solidarnosti podjednako neskloni, objašnjavaju da su Grčka, Portugal, Španija, pa i Italija, same krive.

Najglasnija je Nemačka, kao najjača evropska privreda, svojevrsna lokomotiva evropskog razvoja. Ona nije protiv načelnog pružanja podrške, ali odlučno odbija preuzimanje bilo kakve odgovornosti za stanje u siromašnijim zemljama evrozone, pozivajući se na Lisabonski ugovor i na, što je za nju važnije, odluku svog Ustavnog suda iz 1993, po kojoj Nemačka može učestvovati u monetarnoj uniji samo ako je ispunjen uslov stabilnosti. Ako stabilnosti nema, Nemačka ne samo da nije dužna, nego nema ni prava da u takvoj uniji učestvuje.

Takav stav Berlina posebno je ogorčio Grčku, čiji je potpredsednik vlade Teodoros Pangalos podsetio da aktuelni grčki problemi delom potiču još iz vremena nemačke okupacije u Drugom svetskom ratu, kada je, između ostalog, odneto sve što se nalazilo u trezoru centralne grčke banke, a za sve prekinute živote, razaranja infrastrukture i glavnih privrednih objekata, Nemačka je 1960. platila samo 115 miliona maraka. Zaista, deo prevelikog grčkog duga koji sada dospeva na naplatu čine krediti uzeti pod okupacijom, za finansiranje ratnih napora Trećeg rajha. Naravno, bilo bi ne samo uzaludno, već i kontraproduktivno opovrgavati činjenice o nacističkim razaranjima: upravo je njima predsednik Truman 1947. obrazložio potrebu za pružanjem pomoći, kako bi se očuvala ne samo grčka demokratija, već i mir na Bliskom istoku. Iz Trumanove doktrine proistekao je Maršalov plan, a iz njega nemačko privredno čudo. Zato je predstavnik nemačkog ministarstva spoljnih poslova samo odgovorio da više nema smisla razgovarati o prošlosti i da je Nemačka, uostalom, Grčkoj dala oko 33 milijarde maraka, bilo u vidu bilateralne pomoći, bilo kroz EU.

Ali ako ostavimo po strani emocije, statistički podaci iz minule decenije ne stvaraju sliku Nemačke kao neto davaoca pomoći, a mediteranskih zemalja kao neto uživalaca svih koristi evrozone. U periodu posle nemačkog ujedinjenja, Nemačka je imala ogromne unutrašnje troškove. Veliki deo tog novca obezbeđen je zahvaljujući olakšanom izvozu na prošireno evropsko, pre svega evrozonsko tržište. Nemačke firme imaju trgovinski suficit od 54 milijarde evra sa zemljama evrozone, a najviše su prodavale onima koje su danas u najvećim teškoćama. Kada Brisel odobrava sredstva iz regionalnih strukturnih fondova, i Grčka, i Španija i Portugal ta sredstva mahom troše na mašine i opremu proizvedene u Nemačkoj. Nemački izvoz je od 1999. povećan za 57 posto, a njegova ukupna godišnja vrednost iznosi 733 milijarde evra. Vrednost robne razmene Nemačke i Španije, druge opasno zaljuljane domine u evrozoni, od 1996. do 2006. četvorostruko je uvećana, na preko 27 milijardi evra. Pri tom Španija ima relativno veliki platnobilansni deficit, a Nemačka eksterni suficit. Posebnu stavku čini vojna oprema. Kolike su razmere tih troškova jasno se vidi iz podatka da je Grčka upravo sklopila ugovor o kupovini 60 lovačkih aviona „jurofajter“, po ceni od 60 miliona evra za letelicu. Španija i Portugal ih već imaju. Ekonomist, inače, piše da je francuska podrška Grčkoj, koju je upravo najavio predsednik Sarkozi, uslovljena obavezom Atine da kupi nove francuske fregate.

EU transferi nikako nisu jednosmerna ulica i stradanje jedne članice evrozone neminovno će pogoditi drugu. Upozoravajući na opasnost od drastičnog smanjenja privrednog rasta DŽozef Stiglic ocenjuje da cela evrozona mora biti solidarna, ako želi da izbegne recesiju. Kako je davno govorio Kejns „Vi se pobrinite za smanjenje stope nezaposlenosti, a budžet će se pobrinuti sam za sebe.”

Po mišljenju Pola Krugmana, nevolja je što je evrozona uspostavljena tako da je predviđena zajednička monetarna politika na makroekonomskom nivou, ali ne i zajednička ekonomska politika niti se u tom pravcu nešto radi. Istina, kritičari Krugmanovog stava podsećaju da Amerika ima zajedničku ekonomsku politiku, pa je ipak zapala u najveće teškoće posle Velike depresije: Kalifornija je, mereno budžetskim deficitom, u gorem položaju od Grčke, a Ilinois, Njujork i Arizona prate je u stopu.

Španija je poseban problem. Upravo sa stanovišta ekonomskih recepata: ona je sve radila kako je propisano. Posle Frankove smrti i uspostavljanja demokratske vlasti 70-ih godina, španske vlasti su krenule reformskim putem, mada ne prebrzo. Vlada je podsticala gašenje starih industrijskih grana, pre svega crne metalurgije i brodogradnje, i prebacivanje resursa u perspektivnije grane. Međutim, u tom procesu konstantno je rasla nezaposlenost, sa 5,3 posto 1977. na preko 20 posto danas. (U Portugalu je to donelo i političku nestabilnost, tako da je za 12 godina zemlja promenila 16 vlada, pa ne čudi da je BDP u Portugalu oko trećine proseka u EU) Ono što je predstavljalo prednost i Španije i Portugala bile su relativno niske plate.

Španija je doživela spektakularni bum zahvaljujući građevinarstvu. Iako je Madrid izbegao neodgovorne i riskantne hipotekarne kredite i kreditna tržišta, nije mogao da izbegne potonji pad cena nekretnina i opštu cenovnu depresiju. Danas je to tipično španski problem, iako je reč o ekonomskom instrumentu pozajmljenom iz uspešne privrede. Nemačka je 1995. godine uvela, a 2005. zakonski uredila, model refinansiranja hipotekarnih kredita izdavanjem vrednosnih papira s pokrićem u hipotekarnim potraživanjima. Španija ga je oberučke prihvatila zato što nije ni na jedan drugi način mogla da zadovolji potrebu za jeftinim, dostupnim i dobro obezbeđenim hipotekarnim kreditima. To je bilo u interesu svih učesnika u izgradnji i prodaji nekretnina, od onih koji su kupovali stanove, preko građevinara i lokalnih samouprava koje su oberučke prihvatile građevinski bum, sve do velikih banaka koje su odjednom sticale mnoštvo klijenata. Međutim, čitav proces temeljio se na pretpostavljenom stabilnom rastu cena nekretnina. Sada španske banke nigde ne mogu da pozajme novac pod uslovima i po ceni koji bi im doneli makar i neznatnu zaradu na hipotekarnim kreditima. Usled toga u Španiji trenutno postoji oko milion nekretnina na tržištu a niko ne može da ih kupi.

U decembru 2009. stopa nezaposlenosti je bila samo nešto malo ispod 19 posto, dok prosek u EU iznosi 9,5 posto. To je ogromno breme za javne finansije i realan je socijalni i lični problem, posebno za mlađe naraštaje.

Španska vlada se uzda da će planom štednje i stabilizacije koji, između ostalog, podrazumeva povećanje starosnog minimuma za odlazak u penziju sa 65 na 67 godina i smanjenjem budžeta za 50 miliona evra do 2013. godine umanjiti deficit i prilagodi se propisu EU od tri posto BDP. Te mere sigurno mogu da spreče fiskalnu propast. Nije ni izdaleka sigurno da su dovoljne za privredni oporavak.

Godine 2001. banka Goldman Saks omogućila je Grčkoj, tada takođe pod vladom Jorgosa Papandreua, da u evre konvertuje svoje dugove izražene u dolarima i jenima, ali ne po važećem kursu, nego po netržišnom, za evro znatno povoljnijem kursu. Tako je u knjigovodstvenim izveštajima vrednost duga smanjena za nekoliko milijardi evra.

Evrostat danas tvrdi da nije bio upućen u tu transakciju, pa mnogi iz toga izvode zaključak da je Grčka na prevaru ušla u evrozonu. Međutim, čak i ako je tačno da statistički zavod EU za to nije znao, sama transakcija nije u to vreme bila zabranjena evropskim propisima. Čak se u priručniku Evropski računovodstveni propisi iz 2002. navodi jedan primer takve konverzije duga. Tek u martu 2008. Evrostat je doneo pravila kojima je onemogućio tu praksu. S druge strane, Karamanlisova vlada je 2008. zvanično saopštila da Grčka ne poseže za takvim netržišnim transakcijama ni sličnim finansijskim instrumentima, ali je to, u datom trenutku, bila sasvim istinita tvrdnja.

Po svemu sudeći, Grčka nije jedina koja je na izmaku prošlog veka pribegla “kreativnom” računovodstvu, jer su mnoge zemlje u to vreme muku mučile da zadovolje mastrihtske kriterijume, dovijajući se na razne načine.

Nevolja je samo što Goldman Saks, do tančina upućen u stanje grčkih finansija, sada zajedno sa hedž fondovima i finansijskim carstvom DŽordža Sorosa, po svemu sudeći, preko Grčke napada evro. Da bi se taj napad osujetio, neophodna je odlučna akcija Evropske centralne banke u saradnji sa centralnom bankom Grčke i nenajavljeni otkup grčkih državnih obveznica.