понедељак, 25. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Економска политика > Љубав према екологији или профиту – зашто српски тајкуни воле „обновљиве изворе енергије“
Економска политика

Љубав према екологији или профиту – зашто српски тајкуни воле „обновљиве изворе енергије“

PDF Штампа Ел. пошта
Богдан Петровић   
петак, 21. фебруар 2020.

ОБНОВЉИВИ ИЗВОРИ ЕНЕРГИЈЕ (ОИЕ) СУ ТОЛИКО ПОПУЛАРНИ КОД ТАЈКУНА ЗАТО ШТО ДРЖАВА ГАРАНТУЈЕ ОТКУП "ЗЕЛЕНЕ" АЛИ СКУПЕ СТРУЈЕ ПО УНАПРЕД УТВРЂЕНИМ КВОТАМА И ТАРИФАМА. ПРОФИТ ЈЕ ЗАГАРАНТОВАН, А ПОСЛОВНИ РИЗИК НЕ ПОСТОЈИ. ДОВОЉНО ЈЕ ОБЕЗБЕДИТИ МАЊИ ДЕО СРЕДСТАВА ЗА ИНВЕСТИЦИЈУ ПОШТО БАНКЕ УЗ ОВАКВЕ УСЛОВЕ ЛАКО ОБЕЗБЕЂУЈУ КРЕДИТЕ ЗА ГРАДЊУ ОИЕ

Ветроелектране су промениле пејзаж у Банату. Путници између Панчева и Вршца су у протеклих година могли да прате како се појављују на десетине, па и на стотине турбина на ветар. Негде у другом делу прошле године турбине су почеле да се окрећу – на мрежу су пуштене ветроелектране снаге преко 300 МW.

Задовољство да се у Србији производи "зелена" енергија неко, наравно, мора да плати. Производња струје из ОИЕ је скупа и субвенционише се преко "фид-ин" тарифа. Произвођачи струје из ОИЕ од ресорног министарства добијају статус "повлашћених" и тиме стичу право да им се дванаест година струја откупљује по цени која је два до три пута већа од тржишне (за ветроелектране) и од пет до шест пута за струју добијену из електрана на биогас.

Како би се исплатили подстицаји произвођачима ОИЕ, пре неколико година уведена је накнада за ОИЕ у висини 9,3 паре/КWх, коју плаћају потрошачи у Србији преко рачуна за струју. За просечно домаћинство то износи 30-60 динара (ако се не греје на струју) месечно, али уз акцизу од 7,5 одсто и ПДВ на крају то задовољство кошта 40-80 динара.

РАСТ ПРОИЗВОДЊЕ ИЗ ОИЕ

Прича о ветроелектранама имала би "срећан крај" – грађани (и привреда) би издвајањима симболичних износа доприносили развоју ОИЕ и животној средини – да није у питању привид који власт ствара пребацивањем трошкова на рачун ЕПС-а. Од накнаде за ОИЕ прикупља се око 2,7 милијарди динара годишње, а само у 2018. години произвођачима је исплаћено чак 7,4 милијарде динара. Трошкови откупа расту великом прогресијом пошто се нови произвођачи интензивно прикључују на мрежу: од лета 2019. године активирано је неколико великих ветроелектрана снаге 305МW, а до краја 2020. године очекује се активирање ветроелектрана снаге 170МW.

Само за откуп струје произведене од енергије ветра ЕПС ће ускоро морати да плаћа више од 150 милиона евра годишње. Тај износ је драматично већи од подстицаја који се исплаћују произвођачима из озлоглашених мини-хидроелектрана који су нешто више од десет милиона евра.

Иако је и неупућеном посматрачу јасно да се услед наглог раста производње струје из ОИЕ мора пропорционално повећати и накнада коју плаћају потрошачи, Влада Србије је крајем јануара одлучила да накнада за ОИЕ остане на нивоу од пре пет година. Тиме је држава практично отерала ЕПС у губитак по основу откупа ОИЕ од око 100 милиона евра (губитак је у разлици између цене коју плаћа повлашћеним произвођачима и цене на регионалном тржишту).

ЛАЖНИ СОЦИЈАЛНИ МИР

У пословним плановима ЕПС-а се процењује да је неопходно да накнада за ОИЕ буде повећана шест пута, на 55 пара/КWх, како би се покрили досадашњи губици (само у 2018. години ЕПС је изгубио три милијарде динара на откупу струје из ОИЕ). Узимајући у обзир очекивано повећање производње из ОИЕ наредних година, накнада би већ 2021. године требало да буде 80-90 пара/КWх.

Повећање накнаде на одрживи ниво увећало би рачун за домаћинства која се не греју на струју за 350 до 700 динара (просечно домаћинство троши 300 до 600 КWх месечно).

ЕПС је прошле јесени донео одлуку о повећању цена струје (само за грађане) за 3,9 одсто због усклађивање цене струје са инфлацијом пошто струја за домаћинства није поскупела неколико година (и иначе је далеко испод европских цена). Привреди ЕПС продаје струју по тржишним ценама сличним онима из региона, а при томе су слободни да купе енергију и од приватних снабдевача. Повећање накнаде за ОИЕ погодило би и привреду и увећало би рачуне за 5-7 одсто, што би изазвало и опште повећање цена.

ВЕТРОЕЛЕКТРАНЕ И МХЕ

У рукама три компаније сконцентрисано је власништво највећег броја ветроелектрана. Тачно порекло капитала не може се једноставно утврдити из регистра пошто су у питању страна правна лица, али ту има и арапског и израелског капитала. За ветроелектране велике снаге потребан је и озбиљан капитал, реда неколико стотина милиона евра, док је неупоредиво мање новца потребно за минихидроелектране. Тако су домаћи "мали тајкуни", између којих читав низ лица блиских власти као Никола Петровић, бацили око на МХЕ (али и на електране на биомасу и биогас), где су инвестиције величине од неколико стотина хиљада до неколико милиона евра.

Зашто су ОИЕ толико "популарни" код тајкуна? Пре свега, држава је политиком фид-ин тарифа, као и уговорима о откупу струје, који дају читав низ погодности произвођачима ОИЕ, практично унапред гарантовала велики профит. Пословни ризик не постоји – сва произведена струја се мора откупити од стране ЕПС-а по ценама и квотама које су унапред утврђене. Довољно је обезбедити мањи део средстава за инвестицију пошто банке уз овакве услове лако обезбеђују кредите за градњу ОИЕ.

Повраћај инвестиције у ОИЕ обично је 3 до 5 година, а ЕПС има обавезу да по "фид-ин" тарифама откупљује струју чак 12 година. После тог рока струја се плаћа по тржишним ценама. Није тешко закључити да је у питању фантастичан бизнис – инвестиција се враћа после неколико година, а све после тога је чист профит. Да ствари буду још лепше, ветроелектране не захтевају практично никакву радну снагу и трошкови одржавања у животном веку су симболични (као и код МХЕ).

НА ШТЕТУ ЕПС-а

Поскупљење струје због откупа "зелених киловата" је властима незгодно пре избора. Међутим, утисак је да нису само избори разлог за избегавање повећања накнаде за ОИЕ. Са нереалном ниском накнадом за ОИЕ код становништва се одржава привид да су постројења за ОИЕ нешто лепо и корисно и да не коштају ништа посебно.

И председница владе и министри "воле" да се сликају поред ветроелектрана и других постројења која пуштају у рад. Повећање накнаде би код становништва разобличило шта стоји иза "зелене енергије" и то више не би била погодна тема за сликање – напротив, људи би се бунили што се омогућава богаћење тајкуна из њихових џепова.

Са друге стране, ЕПС је најмоћније јавно предузеће које је израубовано услед недовољног инвестирања и вишегодишњег лошег управљања. Један од већих проблема ЕПС а је и екологија: у јануару је због великог загађења по градовима председник Вучић "обећао" да ће се у Обреновцу инсталирати филтери у вредности 400 милиона евра на основу кредита јапанске агенције ЈИЦА.

Општа слика ЕПС је забрињавајућа и без трошкова откупом ОИЕ – губитак по консолидованом билансу 2018. године износи 10 милиона евра. Резултати за 2019. годину могу само да буду још гори. Узроци лошег пословања ЕПС су, поред ниске цене за становништво, и структурне слабости предузећа: неадекватан менаџмент, вишак запослених, губици у преносу односно крађе и стара технологија. Уз све поменуто, откуп струје из ОИЕ представља додатни тег који ће "потопити" билансе ЕПС-а дубоко у црвено.

ЕПС лако може да дође у позицију Србијагаса од пре неколико година, односно да неће моћи да сервисира кредите за које је гарантовала држава. У том случају, све обавезе ЕПС-а ће пасти на терет буџета, на шта је више пута упозоравао и Фискални савет. Тренутно је ЕПС дужан по дугорочним кредитима више од милијарду евра (уз велике краткорочне обавезе непокривене потраживањима). Инвестиција само за филтере у Обреновцу повећаће дугове за додатних 400 милиона, а притом неће довести до повећања прихода.

СКУП ВЕТАР

У овој причи најгоре је што се држава због јефтиног политикантства и подвлађивања тајкунима коцка са највреднијим јавним предузећем. И на крају – не треба заборавити да енергија ветра није решење за снабдевање струјом (осим на нивоу 5-6 одсто потрошње), пошто Србија нема погодне ветрове као приморске државе, а што је још горе, енергија из ветра је неквалитетна. Ветра некад има а често и нема, а ЕПС мора да "покрива" из конвенционалних електрана осцилације у раду ветроелектрана. Није много боља ситуација ни са минихидролектранама – њихова снага је симболична, а и остали "обновљиви извори" су веома ограничени.

Крајње је време да се у Србији отвори дискусија о томе какву енергетику желимо у будућности – и колико ће нас коштати (као потрошаче и друштво) фаворизовање ОИЕ, а посебно ветроелектрана, односно, да ли има (а има) неупоредиво рационалнијих начина да се унапреди енергетска ефикасност, заштита животне средине и енергетска безбедност земље.

(Време)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер