Kriza dugovanja u EU

(The Telegraph, 7.8.2011)

Kontinentalna Evropa je rob deluzija[1]. Da je neki prosečan lider evrozone, neki predsednik narodne banke, ili predsednik neke komercijalne banke evrozone običan građanin, već odavno bi mu bila postavljena dijagnoza da je beznadežno poremećen, i bio bi strpan u ludnicu. Ali, da je običan građanin, taj bi bio i manje opasan. Oni koji za sebe tvrde da su papa (ili Napoleon) mogu izazivati nelagodnosti familiji ili prijateljima, ali oni koji tvrde da je evro održiva moneta i da je paket mera za spasavanje Grčke rešio taj problem - mogu izazvati poremećaj celokupne svetske ekonomije.

Izgleda da države evrozone stoje pred neizbežnim izborom. Moraju ili da rade u pravcu toga da postanu jedinstvena država, ili moraju da odbace zajedničku valutu.

Mada je verovatno prekasno da se evro osposobi za funkciju, možda bi se ipak mogla isplanirati strategija za ostvarivanje toga

Mada je verovatno prekasno da se evro osposobi za funkciju, možda bi se ipak mogla isplanirati strategija za ostvarivanje toga. To bi iziskivalo korenite promene i dramatično ukidanje suvereniteta 17 država-članica. Morao bi se stvoriti položaj ministra finansija koji bi donosio sve važne odluke o porezima, zajmovima i javnim troškovima, dok bi Evropska centralna banka kontrolisala visine kamata i vršila regulisanje banaka. Bilo bi teško izvršiti centralizovanje kontrole fiskalne i monetarne politike bez uvođenja zajedničkog, standardizovanog, tržišta rada. Evrozona bi postala suverena država, a onih 17 dosadašnjih država – članica, bile bi samo njene obične provincije.

Kada se to ovako definiše, apsurd postaje očigledan. Ne samo da ne postoji demokratski mandat za izvođenje takve promene, nego ne postoje ni sredstva da se do nje dođe. U ovom trenutku, postoji vrlo malo poštovanja u javnosti prema važnijim vođama. Hoze Luis Zapatero se ne protivi izborima u Španiji u kojima se očekuje da će njegova stranka biti gubitnik, a Angela Merkel i Nikolas Sarkozi bi tokom sledećih nekoliko meseci mogli izgubiti vlast. Ako to zaista politički prežive, to će biti više zahvuljujući slabosti njihovih protivnika, nego zahvujući njihovim sopstvenim snagama (a Berluskoni se koristi još i slabostima italijanskog pravnog poretka). Nijedno od njih nema političku težinu, niti moralnu veličinu da bi postao demijurg[2] Nove Evrope. Ukoliko bi došlo do ozbiljnog pokušaja kretanja u pravcu federalizma, došlo bi do poplave populizma i opšte političke nestabilnosti.

Izbora ustvari i nema. U svom sadašnjem obliku, evro je gotov

Usled toga, izbora ustvari i nema. U svom sadašnjem obliku, evro je gotov. To nas stavlja pred ogroman problem: a šta zatim? Niko još nije izneo plan za mirno i sređeno rešavanje, a to je i ono do čega najverovatnije neće ni doći. Verovatni ishod su državni bankroti i produžena bankarska kriza i verovatno je da to već sada sledi. Već je mesecima bilo jasno da su mnoge banke na evropskom kontinentu u stvari carevi u „novom“ odelu (goli) i da su procene njihovog kapitala isključivo zasnovane na fantazijama. (Onima koji su odgovorni za to nije mesto u ludnici – nego u zatvoru.) A, na kraju, postaje nemoguće da se sakrije razlika između bankarskih salda i neke nudističke kolonije. Postoje snažne glasine da je nekoliko važnih banaka već na rubu kolapsa. Ako zaista dođe do toga – gde će se onda panika zaustaviti? Povremeno mi se čini da smo stvorili problem čije rešavanje prevazilazi moć ljudskog razuma.

Reč „ekonomija“ potiče od grčke reči koja označava „vođenje domaćinstva“. Hajde da pogledamo na razlike između realnog sveta „domaćinstva“ u kome ljudi rade, kupuju, investiraju, štede i pozajmljuju i onog, veštačkog ekonomskog sveta, koji su stvorili političari i bankari

Još je Niče kazao da ako dugo buljiš u ponor – on će početi da bulji u tebe (u njegovom slučaju, to se tom jadniku i dogodilo). Zato, otpuzimo sa ivice tog ponora, i počnimo da shvatamo realnost. Reč „ekonomija“ potiče od grčke reči koja označava „vođenje domaćinstva“. Hajde, onda da pogledamo na razlike između realnog sveta „domaćinstva“ u kome ljudi rade, kupuju, investiraju, štede i pozajmljuju i onog, veštačkog ekonomskog sveta, koji su stvorili političari i bankari.

Nemojmo zaboraviti da je novac sličan nuklearnoj fizici – samo u obrnutom smislu. Svi znamo šta je Medeljejevljeva tabela elemenata, a neki od nas čak i shvataju šta su sub-atomske čestice. U slučaju novca – znamo šta je funta (sterlinga). Ali, šta ako se radi o 10 milijardi funti? Sve dok se smatra da je to stvarna, upotrebljiva imovina – ona može zauzimati počasno mesto u spisku imovine neke Megabanke – pa čak i u slučaju da se sastoji od državnih obveznica Grčke, ili [američkih] u stvari bezverdnih hipotekarnih obveznica. Ako dođeš do zaključka da to više nije realna imovina banke – onda banka može da bankrotira – a sa njom propada i čitav jedan komad bankarskog sistema.

Onda kada je izbila bankarska kriza, izgledalo je da se svi slažu da je finasijska kontrola banaka prvi i važan zadatak. Trebalo je pokazati šta su dugovanja. U slučaju potrebe, trebalo je izvršiti dokapitalizaciju banaka. Kada se shvati da centralne (narodne) banke stoje iza čitavog bankarskog sistema, neće više dolaziti do formiranja beskonačnih redova štediša koje žele da iz banaka spasu svoje pare. Vratiće se mir, a sa njim i bankarske pozajmice u nekom razumnom obimu.

U svakom trenutku može da nas pogodi druga faza bankarske krize

Do toga nije došlo. Izgleda da na nam kao i u početku, nije uspelo da identifikujemo one „otrovne“ svote. U svakom trenutku može da nas pogodi druga faza bankarske krize. Ali, mada je prekasno da se haos izbegne, mora se nešto učiniti oko one „otrovnosti“. Možda će biti moguće da se pod nadzorom centralne banke izdvoje one precenjene svote („imovine“) i prebace u takozvanu „lošu banku“ - a onda će ih biti moguće postepeno otpisivati, sve do nivoa njihove stvarne vrednosi, pa ih na osnovu te stvarne vrednosti vratiti na tržište.

Narodne (centralne) banke moraju da povedu brigu da bankarski sistem ima dovoljno gotovine, tako da se golim carevima obezbede bar gaće. Iako u spasavanju banaka od posledica pogrešnih finansijskih proračuna ima moralnih rizika, ipak one nisu bile jedine u tim svojim finasijskim gresima. Bankari nisu bili ti koji su izmislili evro. Ali, ako bi teret spasavanja banaka najviše pao na pleća njihovih rukovodioca, akcionara i posednika obveznica – to bi pomoglo da se umire protesti javnosti.

Kada susedova kuća gori – mada taj sused još i ne shvata da mu je kuća u plamenu – teško je da osećaš da ne treba da zoveš vatrogasce

Usred svega ovog – ima malo toga što bi britanska vlada mogla učiniti. Već sada je konzervativcima teško da sakriju svoje zadovoljstvo što Britanija nije u sistemu evra. A, ako bi naši ministri pokušavali da daju savete, možda bi izgledalo da začikuju EVRO-pljane. Kada susedova kuća gori – mada taj sused još i ne shvata da mu je kuća u plamenu – teško je da osećaš da ne treba da zoveš vatrogasce. Oni bi nas onda samo optuživali da smo ih već upozoravali: „pa, kazali smo vam da je stvarno tako“.

U stvari, to i jesmo činili. Mi – kao pasivni posmatrači samrtnih grčeva evrozone, možemo samo još da se nadamo da previše plamenova neće da preskoči preko Lamanša[3]. U svemu tome, ima malo toga što naša vlada može učiniti.

Prevod sa enegleskog: Vasilije Kleftakis