Krah privida stabilnog dinara i zdravog bankarskog sistema

Ovih dana se navršilo osam godina od formiranja prve DOS-ove vlade i početka „ekspertskih“ ekonomskih reformi u Srbiji. Ono čime su se naši ekonomski reformatori svih ovih godina posebno ponosili jeste stabilan kurs dinara i zdrav bankarski sistem. Prof. dr Jovan B. Dušanić, svih ovih osam godina tvrdi suprotno: da su najveće greške upravo bile politika stabilnog (precenjenog) kursa dinara i prepuštanje bankarskog sistema u vlasništvo inostranog kapitala, odnosno da je to založena razorna mina odloženog dejstva koja će imati katastrofalne posledice po srpsku privredu i njene građane.

Krajem 2000. i početkom 2001. godine Vi ste ukazivali na pogrešan model ekonomskih reformi za koji su se opredelili „eksperti“ G 17, koji su zauzeli ključne ekonomske resore u novoj DOS-oj vlasti (Vladi i Narodnoj banci). Od tada, Vi ste neprestano ukazivali da će politika stabilnog (fiksnog) deviznog kursa u situaciji značajnog rasta cena dovesti do precenjenog dinara što će biti pogubno za srpsku privredu.

Ono što je očigledno jeste da mi poslednjih osam godina, sprovodeći politiku precenjenog kursa dinara, imamo relativno stabilan (skoro fiksni) kurs dinara, koji je, prema vodećim svetskim valutama, u navedenom periodu promenjen za oko 30%, mada je rast domaćih cena bio desetostruko veći (300%). Ostavljajući po strani druge faktore (ne)konkurentnosti naše robe, ovakva politika precenjenog kursa dinara sa svoje strane »poskupljuje« domaću robu na inostranom tržištu i destimuliše izvoz, a podstiče uvoz, pošto strana roba postaje »jeftinija«. U takvoj situaciji skoro da bilo kakav izvoz postaje nerentabilan, a uvoz ekonomski veoma atraktivan, što dovodi do rasta spoljnotrgovinskog deficita i »gušenja« domaće proizvodnje. Podsetimo se samo da se spoljnotrgovinski deficit u Srbiji do 2000. godine bio manji od 2 milijarde dolara godišnje, a da on u poslednje vreme iznosi mesečno jednu milijardu dolara. U isto vreme, industrijska proizvodnja je u 2007. godini bila za 4% manja nego 1998. godine – u vreme ekonomskih sankcija.

Tako visok nivo spoljnotrgovinskog deficita pokrivao se, pre svega, značajnim deviznim prilivima po osnovu privatizacionih prihoda i novih zaduživanja u inostranstvu. Po ova dva osnova, od 2001. godine do sada, zabeležen je devizni priliv od preko 30 milijardi dolara. Upravo ovako veliki devizni prilivi omogućili su Narodnoj banci Srbije da vodi politiku stabilnog deviznog kursa. Upozoravao sam da će uskoro sa završetkom privatizacije nestati i prilivi po ovom osnovu, a zbog prezaduženosti zemlje teško je očekivati prilive po osnovu novih zaduženja u inostranstvu i to će biti kraj prividu stabilnosti. Globalna ekonomska kriza samo je ubrzala neminovno suočavanje sa realnošću, raspršila iluziju o stabilnosti kursa dinara i mogućnošću dugoročnog bećarskog života.

Vi tvrdite i da se Narodna banka prebrzo i nedovoljno pripremljeno opredelila za liberalizaciju ulaska stranog kapitala u banakarski sektor, te navodeći iskustva drugih država zalagali ste se da ovaj sektor ostane u većinskom srpskom vlasništvu.

Kada je DOS-ova vlast u Srbiji počinjala sa reformama u bankarskoj sferi bilo su poznata, kako pozitivna tako i negativna iskustva drugih zemalja u tranziciji. Isto tako, znalo se da je u svim zemljama članicama EU, najmanje 80 procenata kapitala vodećih banaka u domaćem vlasništvu, dok je u ekonomijama u tranziciji, izuzimajući Sloveniju, taj udeo mnogo niži, a u nekim slučajevima blizu nule.

Upravo je iskustvo Slovenije (koja je u periodu 1993 -1997. godine izvršila veoma uspešnu rehabilitaciju bankarskog sektora) za Srbiju moglo da bude od velike koristi. Restrukturiranjem bankarskog sektora, Slovenija je pokušala da sledi strategiju skandinavskih i manje razvijenih «starih» članica EU: prvo konsolidacija i očuvanje međunarodne konkurentnosti bankarskog sektora, a privatizacija postepeno i kasnije, kad domaći kapital bude u stanju da bar neku od većih banaka zadrži u većinskom vlasništvu domaćih institucija sposobnih da efikasno doprinesu državnoj strategiji ekonomskog razvoja.

Glavni element restrukturiranja finansijskog sektora je obnova glavnih slovenačkih banaka. Obnova je bila potrebna zbog velikih bankarskih gubitaka i problema sa likvidnošću i solventnošću. Tranzicioni troškovi i cena nezavisnosti Slovenije na kraju su se, kao u „crnu rupu", slili u bankarski sektor (kao što se to desilo i u Srbiji sa troškovima raspada zemlje, ekonomskih sankcija i NATO agresije). Tri najveće „stare banke" (koje su činile više od 50 odsto celokupnog bankarskog sektora) formalno su stavljene u program oporavka 1993. godine. Do kraja 1996, tri slovenačke banke bile su uspešno oporavljene, a program rehabilitacije formalno im je ukinut sredinom 1997. godine. Slovenija je uspela da stabilizuje privredu, sanira banke (kasnije i sektor osiguranja) bez značajnijeg mešanja međunarodnih finansijskih institucija i tek posle toga izvrši prodaju manjinskog dela kapitala u tim bankama.

Tako je od prodaje 34% kapitala Nove ljubljanske banke država dobila 435 miliona evra, a tržišna vrednost banke bila je više nego dvostruko veća od troškova njene rehabilitacije. Pre toga, nešto slično su radile i neke razvijene zemlje, tako na primer, kada se '90-ih godina bankarski sektor skandinavskih zemalja našao u ozbiljnoj krizi države tih zemalja su odigrale ključnu ulogu u njihovom ozdravljenju. U Norveškoj su tri najveće banke nacionalizovane, a država je u troškove rehabilitaciju banaka uložila 2% BDP (taj procenat je bio nešto veći u Švedskoj, a u Finskoj je on iznosio 8% BDP). Posle uspešne rehabilitacije banaka u Norveškoj, država je uložena sredstva višestruko povratila kasnijom privatizacijom «oporavljenih» banaka.

Kako je to rađeno u Srbiji?

Svedoci smo kako danas sve razvijene zemlje Evrope ulažu ogromna sredstva za oporavak svojih banaka koje imaju poteškoće u poslovanju i ne dozvoljavaju da dođe do likvidacije bilo koje veće evropske banke, a naši ekonomski „eksperti“ odmah, po preuzimanju ključnih ekonomskih resora u vlasti, nisu ni pokušavali da oporave najveće srpske banke nego su sve učinili da ih što pre likvidiraju. Oni nisu sledili iskustva uspešnih zemalja u tranziciji, nego su brzom liberalizacijom finansijskih tokova i ulaska stranog kapitala u bankarsku sferu želeli da stvore privid brzog ozdravljenja bankarskog sektora.

U isto vreme, strani investitori su znali da će naši ekonomski „eksperti“ voditi ekonomsku politiku zasnovanu na Vašingtonskom dogovoru, gde će jedan od ključnih elemenata biti politika precenjenog kursa dinara, te da će im takva ekonomska politika omogućiti ogromne profite. Takođe su znali da to može da traje sve dok postoji još atraktivne državne imovine koja može da se privatizuju i prihode od toga usmere u potrošnju.

Da bi se što bolje «raskrčio prostor» za ulazak inostranog kapitala u bankarsku sferu, Narodna banka je sredinom 2001. godine pokrenula postupak sanacije četiri najveće srpske banke (Beogradska banka, Investbanka, Beobanka i Jugobanka), koje su do tada pokrivale oko 90% poslova privrede i štednje stanovništva. Mnogi su to shvatili kao želju Narodne banke da se izvrši rehabilitacija ključnih srpskih banaka i sačuva domaći bankarski sistem koji bi mogao da doprinese efikasnoj državnoj strategiji ekonomskog razvoja.

Međutim, kreatori ove “operacije” imali su sasvim druge namere. Ne čekajući ni istek jednogodišnjeg zakonskog roka o sanaciji, Narodna banka, prvih dana 2002. godine, donosi odluku o pokretanju stečajnog postupka u navedene četiri banke. Tako je stvoren ogroman slobodan prostor za osnivanje novih banaka sa inostranim kapitalom, koje su sa relativno malim osnivačkim kapitalom (cenzus za osnivanje novih banaka iznosio je tada samo pet miliona dolara) mogle da preuzmu kompletne poslove “ugašene” četiri banke. Napomenimo da je samo preuzimanje štednje građana bilo u iznosu od nekoliko stotina miliona evra, te da su ostvarena i velika sredstva po osnovu konverzije nemačke marke u evro.

Danas su skoro sve značajnije banke u Srbiji sa većinskim inostranim kapitalom. Blagovremeno sam upozoravao (navodeći negativna iskustva drugih država) da banke u većinskom vlasništvu stranaca neće finansirati razvoj, proizvodnju, izvoz, modernizaciju privrede i otvaranje novih radnih mesta, nego će stanovništvu odobravati skupe kredite (po kamatnoj stopi koja je nekoliko puta – ne procenata – veća od proseka u EU) za kupovinu, uglavnom, uvezenih roba. Banke u Srbiji na taj način ostvaruju ogromne profite koje na suptilne načine transferišu u inostranstvo.

Banke u Srbiji uglavnom su se i bavile kreditiranjem stanovništva i sve do pre nekoliko meseci, zbog svetske ekonomske krize, imali smo visok rast bankarskih kredita stanovništvu.

Kao što smo već naglasili politika precenjene vrednosti dinara obara konkurentnost srpske privrede, te proizvodnja u Srbiji postaje nerentabilna i takva privreda nije u stanju da prihvati dodatni kapital i banke ga usmeravaju na kreditiranje stanovništva. Pogotovo kada – tržišno neiskusni, doskora nezaduženi i živeći godinama u priličnoj oskudici – građani uzimaju izuzetno skupe kredite i, u nedostatku domaće, uglavnom kupuju inostranu robu (automobili, tehnički uređaji i slično) i na taj način stimulišu proizvodnju, ali ne domaću nego proizvodnju u zemljama iz kojih dolazi ta roba ali i kapital. I tako kapital koji je unet u zemlju (kojim su stranci, kroz privatizaciju, postali vlasnici nad našim porodičnim srebrom) brzo se vraća tamo odakle je došao, bez značajniji efekata na zaposlenost i privredni razvoj Srbije.

S druge strane, u uslovima dobrih zarada na kreditiranju naših građana, imamo i značajan dodatni priliv (u suštini spekulativnog) kapitala u Srbiju. Ovaj priliv kapitala iz inostranstva povećava ponudu novca koju Narodna banka Srbije smanjuje povećanjem referentne kamatne stope što inicira dodatni priliv kapitala iz inostranstva i novo povećanje referentne kamatne stope od strane Narodne banke. Međutim, strane banke znaju da je kurs dinara precenjen, a država i stanovništvo sve više zaduženi, pa su se (pri odobravanju kredita građanima) od neminovnog pada kursa dinara zaštitile deviznim klauzulama. Građani su masovno uzimali kredite (naivno verujući da će dugoročno kurs dinara biti precenjen i zarade iskazane u evrima rasti), a banke lako odobravaju ove kredite jer su valutnom klauzulom sebe zaštitile od jednog važnog (deviznog) rizika.

Koliko to može da traje ?

Upozoravao sam da će brzo nastupi period kada se neće imati šta prodavati, a zbog prezaduženosti ni zaduživati u inostranstvu, te će doći do neminovnog dodatnog pogoršanja svih performansi srpske privrede i osetnog smanjenja standarda zaposlenih. Tada će se i prostor za visoke zarade banaka (kod odobravanja kredita građanima) smanjiti i doći će do odliva spekulativnog kapitala iz Srbije što će za posledicu imati osetan pad vrednosti dinara, odnosno doći će do iznuđene devalvacije. Prezaduženi građani će (uz osetno smanjenje plata) tada po kreditima sa deviznom klauzulom imati i veliko povećanje dinarskih rata. Upravo ogromna zaduženost građana po osnovu kredita sa deviznom klauzulom danas odlaže toliko neophodnu devalvaciju dinara jer bi ona odmah dovela do redukcije potrošnje kroz smanjenje kupovne moći građana i otežano vraćanje kredita, a to bi izazvalo nezadovoljstva dužnika što može ozbiljno da uzdrma aktuelnu vlast.

Povlačenjem spekulativnog kapitala iz Srbije koje su „naše“ banke dobile od svojih centrala iz inostranstva i otežano vraćanje kredita dovešće bankarski sektor Srbije u tešku situaciju koji će trebati sanirati. Malo verovatno je da će to učiniti zemlje u kojima se nalaze centrale „naših“ banaka koje su krizu neposredno i kreirale i kojima je takođe neophodna sanacija. Nažalost veća verovatnoća je da će našim „ekspertima“ ponovo u „pomoć“ priskočiti MMF (i druge međunarodne organizacije) odobravajući kredite (za i onako prezaduženu Srbiju) za spas bankarskog sektora. Tako će teret sanacija bankarskog sektora Srbije koji se nalazi u rukama inostranih vlasnika snositi naši građani (pogotovo generacija koje dolaze) godinama i decenijama grcajući u dugovima.

Vi se odavno zalažete za devalvaciju, tvrdeći da će do nje neminovno doće, te da će najgore biti ukoliko ona bude stihijski, a ne planski, sprovedena.

Devalvacija bi dugoročno imala pozitivne efekte (eliminisanje ogromnog spoljnotrgovinskog deficita, povećanje proizvodnje i zaposlenosti – i na toj osnovi dugoročno održivi rast standarda građana) ali za to je neophodno vreme. U početku su neminovne i određene žrtve, a to je skopčano i sa, ne malim, rizicima. Svaki dan odlaganja, više nego potrebne devalvacije, neminovne žrtve i rizike čini sve većim, pogotovu ukoliko devalvacija bude iznuđena, a ne planski sprovedena.

Tvrdnje srpske upravljačke elite da su privredne teškoće sa kojima smo se suočili izazvane, pre svega, globalnom ekonomskom krizom nisu tačne. Temelje sadašnje krize sa kojom smo se suočili postavljeni su na početku „ekspertske“ ekonomske tranzicije u Srbiji i godinama potom kada je novac obilato priticao (od privatizacije i zaduživanja u inostranstvu), umesto u razvoj, usmeravan je u potrošnju i stvarana iluzija „boljeg života“, kao rezultat uspešnosti ekonomskih reformi. Bećarski način života nije mogao večno da traje i računi su sada stigli na naplatu.

Vi tvrdite da nam preti opasnost da ponovimo istu grešku koja je učinjena sa programom Ante Markovića.

Pre svega, treba reći da su se reforme Ante Markovića, kao i reforme u Srbiji posle 2000. godine, zasnivale na istim principima. U osnovi reformi od pre dve decenije bio je »Vašingtonskom dogovoru« koji se upravo u to vreme pojavljivao i koji će, nešto kasnije, predstavljati osnovu programa reformi skoro svih postsocijalističkih zemalja, ili privreda u tranziciji, pa i Srbije. Radi se naime o neoliberalnom programu radikalnih ekonomskih reformi (razrađenom od strane MMF-a, Svetske banke i administracije SAD – Ministarstva finansija i USAID-a) čiji su osnovni elementi: stabilizacija, liberalizacija i privatizacija, a koji u suštini predstavlja kodifikovan program ekonomskog neokolonijalizma.

U široj javnosti i danas preovladava uverenje (koje je podsticano i od sredstava javnog informisanja, pogotovo takozvanih “nezavisnih” medija) da je program Ante Markovića bio odličan ekonomski program koji bi nam brzo obezbedio «evropski standard» da nije došlo do ratnih sukoba u zemlji.

To za obične građane može da izgleda logično jer su plate samo u prvoj godini sprovođenja programa nominalno učetvorustručene (za toliko su porasle kada se izraze i u nemačkim markama - DM) ali i realno udvostručene (u prvoj godini sprovođenja programa kurs dinara prema DM bio je nepromenjen, a cene su udvostručene). Precenjen kurs dinara kratkoročno je pogodovao građanima (uvozne robe je bilo u izobilju, a plate su se iz meseca u mesec nominalno i realno povećavale), dok je u isto vreme privredna aktivnost sve više malaksavala (za samo godinu i po dana sprovođenja programma Ante Markovića, došlo je do pada industrijske proizvodnje od 25% i rasta nezaposlenosti za 18%) što je neminovno vodilo ekonomskom krahu. Ubrzo je u zemlji došlo do haotičnog stanja i tadašnji reformatori su to odlično iskoristili za tvrdnju da su njihove „genijalne“ reforme onemogućene u trenutku kada samo što nam nisu dugoročno obezbedile toliko obećavani „evropski standard“.

Međutim, problem nije toliko u percepciji običnih građana, nego u činjenici da i u našoj stručnoj javnosti preovlađuje sličan stav, pa smo posle 2000. godine ponovili istu grešku. Budući da nismo izvukli prave pouke iz reformi Ante Markovića, te smo ostali u uverenju da su tadašnje reforme koje su nas približavale „evropskom standardu“ bile prekinute „višom silom“ – raspadom SFRJ, pa smo početkom ove decenije ponovili istu grešku i reforme temeljili na istim principima. Ukoliko i sadašnji „reformatori uspeju da nas uvere da za naš ekonomski kolaps nisu prevashodno krive njihove pogrešne reforme, te da ih je svetska ekonomska kriza onemogućila da nam obezbedimo toliko obećavani „bolji život“, onda je za očekivati da u budućnosti po treći put „stanemo na iste grab(u)lje“. I onda će, bar na ovom primeru, biti u pravu cinici koji za istoriju – učiteljicu života, kažu kako nas ona uči da od nje nismo ništa naučili.