Ko je kriv za svetsku finansijsku krizu

Finansijsko-ekonomsku krizu u SAD, najveću od Velike ekonomske krize 1929. godine, izazvali su ljudi zaposleni u analitičkim odeljenjima velikih banaka, hedž-fondova i osiguravajućih društava, sa doktoratima iz oblasti teorijske fizike, primenjene matematike i (raznih) tehničkih nauka. Oni su ubedili upravljačke delove finansijskih organizacija u kojima su radili da ih matematičke metode, tehnike i formule mogu zaštititi od gubitka. (Ideja se sastojala u tome da se ne zna koliki će biti dobitak i da li će ga biti, ali se gubitak može eliminisati.) Kako se sve ovo završilo dobro nam je poznato. Gubitak se (do sada) izražava u hiljadama milijardi dolara. Ovo je neka vrsta istorijskog revanšizma, osveta matematičara za bar tri veka (od Isaka Njutna i zasnivanja više matematike) ponižavanja od strane onih koji imaju novac. (Oni koji su imali običaj da kažu: „Kad novac govori ostali ćute“ (među njima i najumniji ljudi), sada i sami moraju da ćute jer je novac izgubljen.)

Finansijska matematika, ma koliko dobra bila, ne može vas zaštititi od gubitka. Ne morate imati neko posebno znanje, iskustvo ili intuiciju da biste delili to uverenje.

Finansijski analitičari (ili kvantitativni analitičari, ili „kvanti“, kako sami sebe nazivaju) izmislili su veliki broj (takozvanih) zaštita od rizika („hedžiranja“) i veliki broj različitih „derivata“ (derivative), finansijskih instrumenata korišćenih da se opišu ugovori koji se tiču nekog prava u vezi sa određenom imovinom, a kojima se trguje na berzi. Ne trguje se određenom imovinom na berzi, već nekim pravom u vezi sa tom imovinom.

„Hedžirati“ znači zaštititi, odatle naziv hedž-fondovi. Drugim rečima, kompenzovanje rizika kupovinom različitih vezanih ugovora, naziva se hedžing.

U širem smislu, „hedžing“ (hedging) znači redukciju rizika (gubitka) korišćenjem veza između različitih rizičnih investicija (ili opklada). Koncept se široko koristi u trkama konja, klađenju u ostalim sportovima i, naravno, visokim finansijama. Na raspolaganju vam je puno vrsta „hedžinga“, između ostalih i hedžing koji zavisi od modela (model-dependent hedging), hedžing koji ne zavisi od modela (model-independent hedging), delta, gama i vega hedžing (delta, gamma and vega hedging), statički i dinamički hedžing (static and dinamic hedging), marginalni i kreš ili platinasti hedžing (margin and crash or platinum hedging), hedžing sa uvedenom, stvarnom i različitim nepostojanostima (hedging with implied, actual and different volatilities)... I tako dalje.

„Opcija“ (option) jeste, na primer, pravo da se kupi ili proda određena imovina, po dogovorenoj ceni, u određenom trenutku u budućnosti.

Evo nekoliko primera opcija kao osnovnih derivata: kol opcije (call), put opcije (put), vanila (vanilla), OTC (over the counter), evropske (European), američke (American), bermudske (Bermudan), barijerne (barrier), binarne ili digitalne (binary or digital), egzotične opcije i opcije koje zavise od putanje (exotic and path-dependent options), složene (compound), koje se mogu proširivati i koje se ne mogu proširivati (extendible and nonextendible), nok-in i nok-aut opcije (knock-in and knock-out options), azijske (Asian), „gledaj unazad“ opcije (lookback options), opcije na više različitih imovina (multi-asset options), pa bez prevođenja, down-and-out, down-and-in, up-and-out, roll-up, roll-down, soft barrier options, pariske (Parisian), i, moj lični favorit, dugina barijerna opcija (rainbow barrier option).

Ovo je samo prvih nekoliko slova u azbuci derivata. Posle njih idu druga slova, pa reči, pa rečenice... Iako veliki, broj različitih derivata je, svakako, manji od broja nebeskih tela u kosmosu.

Broj različitih tipova „hedžinga“ i različitih vrsta derivata svedoči, sam za sebe, o predimenzioniranosti uticaja finansijske matematike u finansijskim institucijama. (Ako već, umesto reči predimenzioniranost, ne želimo da upotrebimo neke teže, recimo, ozbiljna patologija, teška epidemija ili bolest u poodmakloj fazi opasna po život. Ili, stanje blizu haosa, bezumlja i mraka.)

Kako je sve to počelo?

Druga polovina devedesetih godina dvadesetog veka bila je prelomna. Broj zaposlenih u analitičkim odeljenjima velikih investicionih banaka prešao je „kritičnu vrednost“, došlo je do kvalitativne promene u teoriji i praksi investicija i „kvanti“ su sebe počeli da shvataju kao (manje ili veće) bogove, „gospodare svemira“ i one koji mogu videti „kako će se stvari odvijati“.

Što, naravno, nisu mogli.

Jedan istaknuti kvant reklamirao je svoju knjigu 2006. godine kao „knjigu koja će vam omogućiti (ako je pročitate) da razumete većinu ugovora koji se tiču derivata, da razgovarate o toj temi tokom poslovne večere kao poznavalac, da nađete posao na Volstritu i, najzad, da položite ispite koji vas čekaju“.

Ili, podnaslov poznate knjige iz 2004. godine: „Savršeni hedžer i lisica“ (The Perfect Hedger and the Fox), gde je lisica, obratite pažnju, zarada na berzi.

Analitičare investicionih banaka slušali su svi – ne samo investitori već i domaćice. Izvesna Ebi DŽozef Koen, glavni menadžer banke Golden Saks stigla je tada na šesto mesto po uticaju u svetu, ispred generalnog sekretara OUN.

U finansijskom svetu uobičajeno se koriste tri vrste „analize“: fundamentalna, tehnička i kvantitativna.

Fundamentalna analiza pokušava da odredi „pravu“ cenu preduzeća, dubinskim razmatranjem dobrih i loših strana preduzeća: praćenjem balansa u dužem roku, procenom menadžerskog tima, patentnih prava, parnica koje preduzeće vodi i tome slično. Drugim rečima, fundamentalna analiza pokušava da stigne do „srca“ preduzeća, uz dosta računa, projekcija i čega sve ne. Ovo zvuči kao zaista razuman način da se stigne do realne cene akcija preduzeća. Ozbiljna poteškoća u vezi sa ovim pristupom je da je potrebno da ste školovani knjigovođa i treba da imate puno strpljenja. I, da ne zaboravim, treba uporno, dugotrajno i sistematski da radite. Uprkos svemu tome, najvažnije činjenice mogu vam ostati nedostupne.

„Kvanti“ zanemaruju ovu vrstu analize (klasične ekonomske analize), jer zahteva puno rada, iskustva i znanja koje oni ne poseduju. U ovoj vrsti analize bitno je ko je direktor preduzeća.

U tehničkoj analizi interesuju vas samo podaci sadržani u ceni akcija preduzeća u dužem vremenskom intervalu. Tražite i određujete specifične obrasce u ceni akcija i, u skladu sa tim, vršite predviđanja. Verovatno je najveći deo tehničke analize besmislica (u čemu se slažem sa „kvantima“).

Kvantitativna analiza bila je najuspešnija u poslednjih pedesetak godina (kako „kvanti“ veruju), zasnivajući čvrst temelj za takozvanu portfolio teoriju, cene derivata i upravljanje rizikom. Ova vrsta analize polazi od toga da su finansijske veličine, na primer cene akcija i kamatne stope, slučajne veličine, i onda bira najbolji model za tu slučajnost.

Kvantitativna analiza svodi celu klasičnu ekonomsku analizu (fundamentalnu analizu) na korišćenje novih metoda finansijske matematike. U ovoj vrsti analize nije bitno ko je direktor preduzeća. Nije bitno, čak, ni šta preduzeće proizvodi.

Osnova kvantitativne analize (ili kvantitativnih finansija) jeste teorija slučajnih procesa. U temelju teorije slučajnih procesa nalazi se Braunovo kretanje.

Braunovo kretanje (Brownian motion) ili Vinerov proces (Wiener process) jeste posebna vrsta stohastičkog (suprotno tome deterministički) procesa koja zauzima centralno mesto u teoriji verovatnoće, teoriji stohastičkih procesa, statističkoj fizici, finansijama... Braunovo kretanje korišćeno je u finansijama od početka 20. veka, ali je teorija podignuta na kvalitativno viši nivo tek pošto su objavljeni članci Bleka, Šolsa i Mertona (Black, Scholes and Merton), 1973. godine. Od tada su opcije, fjučersi i mnogi drugi finansijski derivati osvojili međunarodni svet finansija. Ovo je, takođe, dovelo do nove (primenjene) dimenzije zahtevne matematičke discipline-stohastičkog računa.

Godine 1997. za svoju formulu Merton i Šols dobili su Nobelovu nagradu za ekonomiju.

Blek-Šols-Merton tehnika (metod, pristup) zasniva se na Blek-Šols jednačini, što je linearna parabolična parcijalna diferencijalna jednačina. Ova jednačina ima eksplicitno (analitičko) rešenje, u smislu da ne moramo koristiti isključivo numeričke metode da bismo stigli do rešenja. Analitička rešivost Blek-Šols jednačine je, sigurno, jedan od razloga za veliku popularnost ovog pristupa.

Blek-Šols jednačina je samo matematička jednačina, to nije „Blek-Šols svet“ (Black-Scholes World), kako ga „kvanti“ shvataju.

„Kvanti“ za sebe govore da rade u „industriji“, kao što advokati i pravnici (koji drže do sebe) kažu da rade u „firmi“. Toliko je veliko, značajno i opšte poznato šta znači raditi u „industriji“ da to ne mora ni da se objašnjava. To je još jedan dokaz ozbiljnih grešaka u percepciji i autopercepciji „kvanata“.

Kvantitativne finansije primenjene na berzi nisu „industrija“, već preimenovano „berzansko mešetarenje“. Kina, u okviru svog modela privrednog razvoja, namerno nije dozvolila da na berzi nastane, razvije se i razmahne ono što „kvanti“ nazivaju „industrijom“.

Nisu svi bili oduševljeni razvojem „industrije“. Alen Grinspen je 1996. godine, kada je indeks Dau-DŽons prvi put prekoračio 6000 jedinica, delovanje američkih investitora opisao kao „iracionalno preterivanje“. Grubo govoreći, poručio im je: sasvim ste poludeli!

Prva potvrda jednog visokorangiranog bankarskog službenika da su „kvanti“ ozbiljno (suštinski) krivi za svetsku finansijsku krizu stigla je u avgustu 2009. godine. Tada je bivši (dve godine nakon prestanka obavljanja direktorske funkcije) generalni direktor Sitigrupe (Citygroup), J. Prins (Prince), u intervjuu televizijskoj stanici CNN, izjavio da je „bes građana opravdan“ i „da je poverenje u matematičke modele bilo neumesno“. To neumesno, jezikom gospodina Prinsa, znači da je i sama Sitigrupa krahirala u početnoj fazi krize, u drugoj polovini 2007. godine.

Ovakve izjave, nažalost, još uvek su izuzetak. I dalje vlada zavera ćutanja na Volstritu, sa težnjom da se ništa, suštinski, ne promeni.

Sa druge strane, istraživački rad i praćenje svetskih tokova u oblasti kvantitativnih finansija, ali bez primene na berzi, veoma je važno za svaku državu koja želi da bude ozbiljna. Na primer, po ugledu na Istraživački centar za kvantitativne finansije (Quantitative Finance Research Center) u Sidneju, u Australiji, i kod nas bi trebalo formirati takvu ustanovu. Treba imati na umu da rezultati kvantitativne finansijske analize nisu ključ za privredni razvoj države, ali bi (takvi rezultati) mogli našu zajednicu da, u velikoj meri, čuvaju od potencijalnih gubitaka koje bi „kvanti“ i ovde mogli da naprave.

Na kraju, ukratko, kvantitativni finansijski analitičari („kvanti“) jesu „uspešno“, uz mnogo truda i napora, pri tome veoma dobro plaćeni za svoj posao, kreirali globalnu finansijsku nestabilnost džinovskih razmera. Takva finansijska nestabilnost je, zatim, postala globalna ekonomska nestabilnost, koja je, onda, prerasla (ili upravo prerasta) u društvenu nestabilnost.

Ne bi bio prvi put, da se suprotnosti i napetost, nastali na takvom ekonomskom i društvenom temelju, razrešavaju ratom. Globalnim.