Јасно против ГМО у Србији - док не буде касно

Тренутним законом у Србији забрањен је узгој ГМО, као и промет. Нажалост, притисак на власти у Србији је све већи да се овај закон промени и омогући гајење генетски модификованих организама. Упркос великом отпору према гајењу ГМО-a, науке, струке, огромног дела јавности, као и самих грађана Србије, ГМО лобисти иза којих стоје моћне, глобализоване међународне корпорације, не одустају од промене овог закона у њихову корист. Наши политичари нам сервирају причу о немогућности учлањења у Светску трговинску организацију, ако не променимо спорни закон. Као да ће нам учлањењем у ту организацију потећи мед и млеко, а сви врло добро знамо да немамо скоро ниједну другу производњу за извоз осим пољопривредне. Трећа Србија не види корист од чланства у СТО уколико би то пак значило омогућавање гајења ГМО-а у Србији.

Израз генетски модификовани организми, који се користи за описивање организама са генским променама о којима се овде ради, сигурно није најприкладнији. Зато што генетска модификација, у најширем смислу, може да подразумева сваку промену у геному. Промене генома могу да буду и промене у броју хромозома, или крупније промене у њиховој структури, што се добија техникама цитогенетике. Генетска модификација може да буде изведена на нивоу гена, или мање групе гена, техникама молекуларне генетике, односно генетичког инжењеринга. Сви организми добијени на наведене начине могу се сматрати генетски модификованим. Не улазећи у шира разматрања, може се рећи да се под генетски модификованим организмима подразумевају они, којима је генски састав измењен на начин који се никада не би десио класичним размножавањем, или природном рекомбинацијом постојећих гена врсте. Овим генетски модификованим, или трансгеним организмима генетска структура је измењена на начин који се никада не би десио у природи. Генске конструкције којима је измењен геном домаћина најчешће потичу од сасвим несродних врста, чиме се поништавају све границе у природном генском току измена наследних информација. Место стварања ГМО-а је лабораторија.

Појава ГМО-а требало је да значи почетак ефикаснијег биолошког пута решавања многих проблема са којима се човек суочава. Пре свега, то је питање глади у свету и у том светлу повећање квалитета и родности пољопривредних култура, побољшање квалитета прехрамбених производа (дужа трајност и боља отпорност на транспорт плодова), као и боља отпорност усева на болести, инсекте и корове. ГМ технологијом би се постигао шири ареал гајења усева, побољшањем толерантности на ниске температуре или сушу, и бољим искоришћавањем тренутно непродуктивних деградираних земљишта гајењем боље прилагођених пољопривредних култура. Састав хране би био квалитетнији, обогаћен есенцијалним амино-киселинама, минералним материјама, витаминима и бескалоричним заслађивачима. На пољу здравствене заштите, трансгени организми би требало да обезбеде производњу вакцина, јефтинијих лекова, органа за трансплатацију. Употребом ове биотехнологије, заштита околине би била подигнута на виши ниво микробиолошким чишћењем загађених водотока и отпадних вода и мањим коришћењем хемијских средстава у пољопривреди (хербицида и пестицида).

Да ли је све баш тако? Да ли је у интересу Србије и њених грађана гајење ГМО? У наредних неколико пасуса показаћемо да добробит човечанству није ни приближно таква каквом неки желе да представе ГМО. Осврнућемо се на гајење ГМО са неколико аспеката (здравља људи, утицаја на спољашњу средину, економски аспект), са конкретним чињеницама и публикованим, јавно доступним доказима.

Сигурно да је најзначајнији утицај, утицај ГМО-а на здравље људи. Чињеница је да је употребом ГМО производа у храни дошло до пораста алергија. Нажалост, у овом тренутку највећа је непознаница како ће храна која има неприродну комбинацију гена деловати на наше гене и још се не може изаћи у јавност са конкретним подацима о последицама коришћења ГМО-а у људској исхрани. На будућим генерацијама је да то открију.

Утицај на спољашњу средину је изузетно значајан, поготово ако имамо у виду све штетне промене у нашој околини, које је изазвао човек својим деловањем. Иако су ГМО замишљени као организми којима би штитили животну околину, мало је таквих примера. Напротив, гајењем ГМО отпорних на тоталне хербициде повећава се присуство глифосата у земљишту, који је доказано штетан по животињски свет, изазивајући стерилитет и мутације код испитиваних животиња. Количина глифосата у једном литру тоталног хербицида је 480 г, а у једном третману се употреби око 5 литара тотала, тако да се у земљиште унесе око 2,5 кг/ха овог штетног једињења. Гајењем биљака отпорних на болести, штеточине, или тоталне хербициде, врши се јак селекциони притисак на животну околину. Долази до осиромашења биодиверзитета са једне стране, а опет са друге стварање организама отпорних на отпорне биљке и тоталне хербициде. Замислите само корове отпорне на тоталне хербициде. Већ су се појавили инсекти дијабротике отпорни на отпорне хибриде кукуруза према овом инсекту.

Повећање приноса и квалитета производа гајењем ГМО усева и решавања глади у свету је један од највећих адута заговорника гајења ГМО. Оповргнућемо ову премису посматрајући производњу соје и кукуруза као два најраспрострањенија ГМО производа у свету, а за нашу земљу два најзначајнија усева. Просечан принос соје у периоду од 2005-2011. који је остварен у Србији мало заостаје у поређењу са највећим светским произвођачима соје. У односу на САД мањи је за 200 кг, Бразил 150, Аргентину 50 кг у просеку. У појединим годинама је био и већи. 2010. године остварен просечан принос соје у Србији је био други у свету, одмах иза Италије, а испред земаља које узгајају ГМО соју. Ако знамо у каквом стању је наша пољопривреда, слободно можемо рећи да наш сортимент који није ГМО даје исте приносе као и ГМО.

Што се тиче квалитета, компаније које продају ГМО кукуруз и поједине научне студије, закључују да се гајењем ГМО кукуруза отпорног на инсекте, смањују штете у приносу и квалитету, јер биљке не бивају оштећене нападима ових инсеката. Ипак последње студије показују да су инсекти мутирали и постали отпорни на отпорне хибриде и поново се јављају штете на све већим површинама. Нови начин борбе против тих инсеката је пуштање у поље инсеката осетљивих на те хибриде, како се парењем не би даље умножавали отпорни инсекти и тако се држи под контролом бројност отпорних инсеката.

Гледајући економску страну, не ГМО производи су скупљи у односу на ГМО и све траженији, са даљом тенденцијом раста разлике у цени у корист не ГМО производа. Ово се никако не сме занемарити, јер би само на годишњој производњи соје у зрну, српска пољопривреда имала мањак од 56 милиона евра. Када би рачунали губитке настале увозом семена, смањеном продајом домаћег сортимента и реализацију прерађевина од соје та цифра би била много већа. Неки прорачуни кажу да би губитак целокупне српске пољопривреде био преко пола милијарде евра на годишњем нивоу, уколико би дозволили гајење ГМО.

Поред горе наведених чињеница треба истаћи и следеће. Уграђивање гена у ГМО се врши помоћу вектора, а они су врло често вируси. Вируси би заиста у нашим генима могли да праве прави хаос. Да ли ће се то догодити, нема правог одговора јер је потребно да прође неколико генерација. Да ли ће се ГМ технологија, као и многи највећи изуми, истргнути контроли разумних и добронамерних. Замислите употребу ГМО-а као биолошког оружја! Замислите бактерију антракса која је мало генетички побољшана тако што јој је повећана отпорност!

Поред свега тога ако ми не желимо да користимо у исхрани ГМО, да ли ми имамо право на избор? Да ли нам неко то омогућује? Да ли је то омогућено људима у државама где се користи ГМО? Производи најчешће нису обележени тако да укажу на те састојке. Шта је са нашим правом на избор?

Због свега тога залажемо за то да остане на снази забрана гајења ГМО на нашим пољима, као и промет истих. Залажемо се за то да се тај закон и пооштри и забрани промет и ГМ сојине сачме и да се Србија брендира као простор слободан од ГМО. Верујемо да би овим чином корист била вишеструка, како по пољопривредне произвођаче, тако и по потрошаче.

(Аутор је један од оснивача Треће Србије и истраживач у Институту за ратарство и повртарство у Новом Саду)