IPA fondovi i probriselska srpska birokratija

IPA fondovi, ili pretpristupni fondovi Evropske unije, u srpskoj javnosti predstavljaju se kao rešenje za sve ekonomske probleme. Prema sajtu Kancelarije za evropske integracije Vlade Republike Srbije, „U novom budžetu EU 2007–2013. predviđena su i sredstva za novi Instrument za pretpristupnu pomoć (Instrument for Pre/accession Asistance – IPA) koji treba da pripremi države kandidate i potencijalne kandidate za korišćenje strukturnih fondova EU kada postanu punopravne članice EU“. Takođe, iz IPA fondova se finansiraju, između ostalog, pomoć „u procesu tranzicije i izgradnji institucija, s ciljem ispunjavanja kriterijuma približavanja EU i jačanja administrativnih kapaciteta“, kao i „razvoj ljudskih resursa“.[1] Dakle, jasno da se IPA fondovi ne koriste za jačanje industrijske proizvodnje ili privrede u Srbiji, već za ciljeve koji su korisni, pre svega, za „približavanje“ EU.

Takođe, prema sajtu Kancelarije za evropske integracije, „finansijski okvir za IPA iznosi 10 milijardi evra, koliko će zemlje članice Unije izdvojiti kao pomoć u periodu od 2007. do 2013“. Međutim, jasno je da se prvi i drugi deo prethodne rečenice međusobno isključuju. Tačnije, u prvom delu rečenice se navodi da je reč o „finansijskom okviru“ od 10 milijardi evra koji ćeeventualno biti izdvojen. Sa druge strane, u nastavku rečenice se ističe da će zemlje EU izdvojiti10 milijardi evra za IPA fondove(!?). Neko očigledno obmanjuje srpsku javnost. Takođe, ovim poluistinama o IPA fondovima treba dodati i sledeće. Obećana suma od 10 milijardi evra se, u roku od 7 godina, deli između 7 država (Turske, Hrvatske, Makedonije, koje su kandidati za EU, i Albanije, BiH, Crne Gore i Srbije koje su potencijalni kandidati). Isto tako, sredstva iz IPA fondova se dodeljuju i kvazitvorevini Kosovo.

Ipak, potpresednik Vlade Srbije Božidar Đelić je euforično izjavio nakon sastanka sa zvaničnicima EU (a to su kao udarnu vest preneli mediji u Srbiji) da je „dogovorena dodatna podrška“ Srbiji od EU kroz IPA fondove.[2] Takođe, na konferenciji održanoj 29. aprila 2010. u Beogradu pod nazivom „Od KARDS do IPA fondova“ potpredsednik Đelić i zamenik šefa šefa Delegacije Evropske komisije u Srbiji Antonio Martins istakli su da će Srbija iz IPA fondova dobiti dvostruko veći iznos nego iz završenog KARDS programa.[3]

Međutim, u praksi nije sve tako idealno. Na primer, Narodna skupština Republike Srbije je 23. aprila 2010. uvrstila u proceduru Predlog zakona o potvrđivanju Ugovora o donaciji olakšice za infrastrukturne projekte za lokalni okvir u okviru IPA 2008 multikorisničkog programa između Evropske investicione banke i Republike Srbije i Grada Beograda (u daljem tekstu IPA ugovor i EIB). Ugovor o donaciji je vredan 6 miliona evra. Ipak, u članu 1 IPA ugovora navodi se da je on zaključen tek 3. marta 2010. Dakle, trebalo je dve godine da se da se zaključi ugovor na osnovu IPA fondova iz 2008. godine. Takođe, u članu 2 IPA ugovora se navodi: „Realizacija projektnog segmenta neće trajati duže od 31. decembra 2015. godine“. Dakle, za realizaciju projekta će u praksi trebati 7 godina! Takođe, u članu 3 IPA ugovora se ističe da će se projekat realizovati samo: „Pod uslovom da EIB iz fondova Evropske unije dobije sredstva u skladu sa Ugovorom o pomoći koji je potpisan na dan 28. novembra 2009. godine, i Luksemburgu na dan 30. novembra 2009. godine između EIB-a i Evropske komisije u ime Evropske unije“. U tom kontekstu u članu 3 IPA ugovora navodi se da je 6 miliona evra donacije „maksimalni iznos“. Dakle, obećana donacija može u praksi biti i manja (i očigledno je da se radi o uslovnom ugovoru). Takođe, donacija se uslovljava i u članu 5 IPA ugovora jer „Izveštaj o napretku“ mora da odobri EIB. Donacija se uslovljava i „dodatnim informacijama“ koje može zahtevati EIB (ne navodi se konkretno o kakvim je informacijama reč). U članu 6 Srbija se obavezuje da će finansirati inspekciju EIB-a u vezi sa projektom. U članu 7 se navodi da će se nabavka dobara, usluga i izvođenje radova izvoditi u skladu sa smernicama EIB-a. Dakle, ugovor i podugovor u vezi sa projektom koji se finansira iz donacije izvodiće se u skladu sa smernicama EIB-a. U tom kontekstu, ne bi bilo iznenađenje ako EIB na ovom projektu forsira firme iz Austrije ili Nemačke na štetu srpskih firmi (kao što je rađeno u vezi sa mostovima kod Beške).

Takođe, ako se projekat u vezi sa donacijom ne „izvrši pravilno“, EIB može da „smanji donaciju“ ili da traži njeno vraćanje, navodi se u članu 11. Konačno, u članu 13 se dodaje i osnovna svrha IPA ugovora. Republika Srbija i Beograd su dužni da „uključe u sav svoj promotivni materijal vezan za aktivnosti koje spadaju u okvir Projektnog segmenta napomenu o činjenici da su podržani od EIB-a i Evropske komisije, i ako je prikladno, logo EIB-a i simbol Evropske unije“. U članu 14 se navodi i da se IPA ugovor može suspedovati i zbog „uglavnom više sile“ i da „neće postojati obaveza plaćanja nikave odštete na osnovu supenzije“ od strane EIB-a. Takođe, u članu 16 se ističe da EIB može raskinuti ugovor i zbog toga što se on ne ostvaruje na „pravi način“. Šta te formulacije konkretno znače i šta je to „uglavnom viša sila“ ne objašnjava se. Slično tome, u članu 16 se navodi da ako Republika Srbija i Beograd ne izvrše „bilo koju obavezu u pogledu bilo kog kreditnog ili finansijskog instrumenta koji je dala EIB ili prema EIB-u i Evropskoj uniji“ ugovor se raskida. Dakle, IPA ugovor je i jedna vrsta pritiska na dužnika, u ovom slučaju Srbiju. Da ne bi bilo nikakvih dilema koja je strana dominatna u ovom ugovoru, u članu 18 se predviđa nadležnost (u slučaju spora) Suda pravde EU.

Slične odredbe su predviđene i u aneksima IPA ugovora. U Aneksu I IPA ugovora 2008. navodi se da je „isplata iznosa koji se pominju u ovom Aneksu orijentaciono predviđena“. Takođe, u tabelama u Aneksu I iznosi se da donacija čini samo 20 odsto ukupnog projekta. Ostalo treba da obezbede srpski partneri (verovatno i putem novog zaduživanja kod EIB-a i sličnih instiucija). U Aneksu II se navodi da će donacija biti usmerena i za „troškove konsultantskih usluga“. Međutim, u aneksima se ne navodi koliki će iznos od donacije otići na troškove konsultantskih usluga.

U Aneksu V se navodi predloženi format početnog izveštaja i insistira se na merama koje treba da postignu da se „Evropska unija identifikuje kao izvor kofinasiranja“. Dakle, ponovo insistiranje na probriselskoj propagandi u Srbiji.

Kao dodatak, na kraju IPA ugovora se navodi i obrazac Početnog izveštaja, Izveštaja o realizaciji i spisak aneksa, u kojem se pominje da jedan od njih (04) treba da sadrži Odluku o sklapanju ugovora za konsultantske usluge uz dokumentaciju o proceni ponuda. Ali, ponovo, kao i u dugim delovima IPA ugovora, ne ističe se koliki će deo donacije otići na konsultanske usluge (u tabelarnom prikazu 3 i 4 nema podatka o tome koliko će iznosa iz donacije otići na konsultantske usluge).

Iz prethodno iznetih činjenica može se zaključiti da je IPA ugovor nejasan i uslovan. Ne zna se tačan iznos donacije, niti ko će imati najveću korist od nje (građani Srbije ili konsultanti i firme iz EU). Takođe, IPA ugovor je i jedna vrsta pritiska na dužnika (u ovom slučaju EIB-a na Srbiju). IPA ugovor ima i očiglednu propagandu svrhu. IPA ugovor doprinosi i jačanju probriselske birokratije u Srbiji. U tom kontekstu treba posmatrati i (ekonomski neobjašnjivu) odluku da se u naredne dve godine u Vladi Srbije zaposli 350 službenika zbog „upravljanja fondovima EU“[4]. Uprkos tome što MMF zahteva da se smanji državna administracija i što će u narednom periodu biti otpušteno nekoliko stotina ljudi samo iz Vlade Republike Srbije. Ili, što će biti otpušteno približno 130 ljudi u Ministarstvu spoljnih poslova, Ministarstvu za Kosovo i Metohiju 23, Ministarstvu zdravlja 54, Ministarstvu rada i socijalne politike, Ministarstvu prosvete 45 i Ministarstvu za nauku 8.[5] Očigledno da su za vlasti u Beogradu IPA fondovi, koji su, pre svega, usmereni na jačanje probriselske birokratije i propagande, važniji čak i od KiM, zdrastvene zaštite, nauke, obrazovanja, zaposlenosti i socijalnog položaja građana.