Hvala bogu, zadužujemo se...

(NIN, 28.05.2009)

Krajem 2007. spoljni dug Srbije iznosio je 26,236 milijardi dolara (u evrima 17,789 milijardi). Krajem septembra prošle godine prešao je 29,5 milijardi dolara. A krajem decembra - 30,708 milijardi dolara. (u evrima 21,806 milijardi)!

U 2007. Srbija je uzela čak 7,333, a u 2008. godini 7,189 milijardi dolara dugoročnih i srednjoročnih kredita, a povećanje neto kratkoročnih kredita iznosilo je 359, odnosno 962 miliona dolara. Iznos spoljnog duga Srbije bio bi krajem prošle godine još veći da se zbog svetske ekonomske krize uvoz nije osetno smanjio i da se uslovi za dobijanje novih kredita nisu znatno pogoršali – te da Srbija nije bila prinuđena da u poslednjem kvartalu isplati više anuiteta po osnovu servisiranja spoljnog duga, nego što je uzela novih kredita.

Spoljni dug bio je krajem prošle godine za gotovo 20 milijardi dolara veći (u evrima za oko 10 milijardi) nego krajem 2000. I pored vrlo visokog nominalnog rasta, zbog usporavanja zaduživanja u inostranstvu, a delom i zbog promena intervalutnih odnosa i uključivanja doznaka, odnosno nove devizne štednje u tzv. neto tekuće transfere i zbog promene metodologije izračunavanja - Srbija se, po nekim kriterijumima, u 2008. našla pri vrhu grupe srednje zaduženih zemalja, što su zvaničnici često upotrebljavali i zloupotrebljavali.

Ali oni i institucije Srbije, pri obračunu stepena zaduženosti prema inostranstvu, potpuno isključuju privatni spoljni dug koji je u 2008. dostigao čak 21,712 milijardi dolara, tj. bio je gotovo 10 puta veći nego krajem 2000. Ovakav postupak suprotan je metodologiji obračuna stepena spoljne zaduženosti koje praktikuju međunarodne finansijske institucije.

Naši zvaničnici najčešće koriste odnos javnog spoljnog duga i BDP i zaključuju da je on znatno niži od graničnih 80 odsto, pa je po tome Srbija čak i nisko zadužena zemlja. Vrlo visoke inflacije, a znatno manji realni rast BDP i sve precenjenija vrednost dolara u odnosu na dinar dovode do toga da je nominalna veličina BDP ekstremno precenjena, pa je i odnos spoljnog duga prema njemu bio manji od 80 odsto. Međutim, nema sumnje da bi pri korišćenju veličine BDP u stalnim cenama iz 2000. i spoljnog duga na bazi intervalutnih odnosa i cena iz te godine, odnos spoljnog duga prema BDP u 2008. bio veći od 80 odsto. To znači da se Srbija de facto i po tom kriterijumu nalazi u grupi visoko zaduženih zemalja.

Kad je krajem septembra 2008. spoljni dug prešao 29,5 milijardi dolara, a deficit tekućeg platnog bilansa za prvih 9 meseci te godine prešao 7 milijardi dolara, Srbija se de facto našla u deviznoj krizi, koja je, i pored osetnog smanjenja uvoza u poslednjem kvartalu prošle godine, imala za posledicu nužnost trošenja deviznih rezervi. I one su se u poslednja tri meseca prošle godine smanjile za preko 2 milijarde dolara!

Krajem marta ove godine spoljni dug Srbije iznosio je nešto preko 28 milijardi dolara, tj. smanjen za preko 2,5 milijarde dolara, što je posledica jačanja dolara u odnosu na evro, ali i - činjenice da Srbija nije bila u mogućnosti da se dodatno osetnije zaduži. Međutim, problem je što se i bruto domaći proizvod (BDP) osetno smanjio, a pogotovu se osetno smanjio izvoz robe i usluga. I - stepen spoljne zaduženosti sada je de facto veći nego krajem prošle godine. A zbog većeg odliva od priliva devizne rezerve su u prva tri meseca dodatno smanjene za milijardu i 251 milion dolara.

Zbog svega je iznenađujuća izjava predsednika Borisa Tadića s kraja aprila: „Hvala bogu, za razliku od drugih zemalja u regionu, Srbija nije prezadužena zemlja. Hrvatskoj, na primer, samo ove godine dolazi na otplatu 12 milijardi evra, a Srbiji tek 500 miliona evra. Neke kritike možda i mogu da stoje, ali da je Srbija prezadužena – ne“ („Večernje novosti“, 30. april). Ostavimo po strani nejasan pojam „prezadužena“. Istina, taj pojam korišćen je u jednoj studiji OECD, posvećenoj SR Jugoslaviji, publikovanoj 2002. A činjenice su: od 2002. godine BDP Srbije realno je povećan za samo 40,6 odsto, izvoz robe i usluga (u evrima) povećan je za 3,25 puta, a spoljni dug - za više od dva puta. Ako isključimo efekte inflacije u evrozoni, spoljni dug Srbije je u prošloj godini realno bio za oko 78 odsto veći nego u 2002. Na osnovu ovih pokazatelja ne proizlazi zaključak da Srbija nije „prezadužena“. Vrlo je verovatno da se pomenuta cifra od 500 miliona evra odnosi na servisiranje javnog duga i ona se ne može porediti sa 12 milijardi evra koje Hrvatska mora isplatiti po osnovu servisiranja i privatnih i državnih dugova.

Kada se govori o spoljnoj zaduženosti Srbije, trebalo bi imati u vidu i sledeće vrlo nepovoljne okolnosti, koje indirektno govore da je ona de facto i više zadužena nego što same zvanične cifre govore.

Prvo, pored vrlo visokog spoljnog duga i potrebnih sredstava za njegovo servisiranje, Srbija ima ogroman deficit tekućih transakcija sa inostranstvom. U prošloj godini je prešao 8,7 milijardi dolara (ili u evrima 5,876 milijardi). Ako se u ovoj godini smanji za 25 odsto, on će iznositi više od 6,5 milijardi dolara, što znači da će za pokriće tog deficita i servisiranja spoljnog duga (ako je tačna cifra od 4,8 milijardi evra), biti nužno obezbediti gotovo 13 milijardi dolara (u evrima 9,8 milijardi).

Drugo, vrlo je verovatno da će devizni priliv po osnovu izvoza robe i usluga i tzv. tekućih transfera u tekućoj godini biti osetno smanjen i da će BDP biti realno smanjen za bar 10 odsto, a spoljni dug osetno povećan, pa će se, zbog svega, stepen spoljne zaduženosti Srbije osetno povećati.

Treće, devizne rezerve Srbije su od marta 2008. pa zaključno sa martom tekuće godine, smanjene sa 16,584 na samo 11,598 milijardi dolara, tj. za gotovo pet milijardi dolara, a njihova struktura je vrlo nepovoljna, jer u njima ima puno obaveze države prema poslovnim bankama i stanovništvu.

A treba naglasiti da država de facto po osnovu nužne denacionalizacije samo u novcu duguje bar 10, a i više milijardi dolara, i da je njen dug po osnovu stare devizne štednje oko 4 milijarde dolara.

Može se zaključiti da se Srbija de facto nalazi u stanju eksterne nelikvidnosti, koja se samo prevazilazi topljenjem deviznih rezervi i prodajom imovine starijim licima.

Da li je u pitanju platnobilansna kriza ili dužnička kriza?

Rekao bih da su prisutne obe. A one se sintetički ispoljavaju u deviznoj krizi, odnosno osetnom smanjenju deviznih rezervi.

Pošto se pad deviznih rezervi opas­no približava kritičnoj tački, zva­ničnici preduzimaju mere u cilju dobijanja što više novih kredita, kao i mere u cilju reprogramiranja ili refinansiranja dospelih ogromnih obaveza po osnovu servisiranja privatnog spoljnog duga. Za sada je od MMF dobijeno oko 800 miliona evra, ili više od milijardu dolara. Dogovoreno je da će do kraja godine, pod određenim uslovima, biti odobreno još milijardu i 200 miliona evra. Dobijena je ili će biti dobijena nemala suma kredita od Svetske banke, Evropske banke za obnovu i razvoj, Evropske investicione banke za razvoj, Evropske unije, a počeli su i pregovori sa Kinom i Rusijom o dobijanju tzv. investicionih kredita. Na pregovorima u Beču, zvaničnicima Srbije je, navodno, obećano da će poslovne banke iz razvijenih zemalja, umesto reprogramiranja dospelih obaveza preduzeća iz Srbije, po osnovu servisiranja spoljnih dugova, nastaviti kreditiranje, tj. da će se na taj način ostvariti njihovo refinansiranje. A ako se i to ostvari, Srbija će za što veće pokrivanje ogromnog deviznog jaza, biti prinuđena da se bori da obezbedi što veći iznos novih spoljnih kredita, kako devizne rezerve ne bi pale ispod dozvoljenog i sa MMF dogovorenog minimalnog iznosa.

Međutim, čak i ako se ostvare želje zvaničnika i preduzeća - da se dobije visok iznos novih stranih kredita i ako se postigne uspeh na planu reprogramiranja i refinansiranja po­stojećih dugova i što više odloži isplata dospelih anuiteta (što je malo verovatno) - otvara se niz vrlo neprijatnih pitanja.

1. Ako je Srbija od 1.1.2001. do kraja 2008. godine koristila 27,38 milijardi dolara dugoročnih i srednjoročnih kredita i 3,41 milijardu dolara kratkoročnih kredita i ako se i, pored toga, našla u ovako teškoj ekonomskoj i deviznoj situaciji: da li će uzimanje novih kredita i odlaganje servisiranja postojećih dugova u dugom roku doneti više koristi nego štete?

2. Vrlo je verovatno da će vrednost iz­voza robe i usluga i devizni priliv po osnovu tekućih transfera, odnosno doznaka, biti smanjeni, te bi se u slučaju uzimanja novih kredita i odlaganja otplate anuiteta - Srbija po stepenu spoljne zaduženosti našla u grupi vrlo visoko zaduženih zemalja, a to će imati niz negativnih ekonomskih i socijalnih posledica.

3. Ako je vrlo mali deo stranih kre­dita dosad upotrebljen u širenje izvozno orijentisanih kapaciteta u sferi proizvodnje, usluga, u razvoj infrastrukture, vrlo je verovatno, da će, u uslovima teške ekonomske krize u Srbiji, tako biti i sa korišćenjem novih stranih kredita.

4. Cene uzimanja novih kredita na­ročito od komercijalnih banaka biće vrlo visoke, a pitanje je da li će oni biti upotrebljeni za proizvodnju dobara i usluga koji će se moći realizovati, pre svega na svetskom tržištu, uz profitnu stopu koja će biti bar na nivou kamatnih stopa koje prate nove kredite.

5. Postavlja se i pitanje morala sa­dašnje generacije, sadašnjih zvanič­nika i menadžmenta preduzeća kada oni, uzimanjem novih i odlaganjem servisiranja postojećih spoljnih dugova, de facto dodatno zadužuju buduće generacije.

Šta da se radi?

Srbija mora što pre prihvatiti i dosledno realizovati optimalnu stra­tegiju upravljanja spoljnim dugom kojom bi se definisala i optimalna strategija novog zaduživanja, kako države tako i preduzeća, jer u protivnom će upasti u tešku višegodišnju dužničku krizu sa nesagledivim negativnim ekonomskim i socijalnim posledicama.