Globalni nered i Srbija u njemu

Kriza stvorena kovidom 19 idealan je okvir i dodatno opravdanje za eskalaciju političkog i ekonomskog rata Zapada i Kine. Posledica ovog rata je postepeno rasparčavanje globalnog tržišta i ubrzavanje procesa deglobalizacije. Korak po korak stvara se ambijent u kojem trgovinski i investicioni tokovi postaju nepredvidivi i haotični, a vojni sukobi verovatniji. Ekološki izazovi i klimatske promene dodatno će otežavati situaciju. Za Srbiju je važno da razume da se dosadašnji ekonomski model mora menjati, da se u njega mora ugrađivati jak elemenat samodovoljnosti i da je razvoj koji počiva na stranim investicijama slepa ulica.

Država koja misli bi, već od juče, trebalo da se priprema za novo vreme i nove rizike koji će dolaziti različitim kombinacijama političkih, ekonomskih, klimatskih i zdravstvenih činilaca

Država koja misli bi, već od juče, trebalo da se priprema za novo vreme i nove rizike koji će dolaziti različitim kombinacijama političkih, ekonomskih, klimatskih i zdravstvenih činilaca. Ekonomska politika i strategija bi uvek morale da polaze od katastrofičnog scenarija, onoga u kojem je država prepuštena sama sebi i ne može da računa na tuđu pomoć. Jasan nagoveštaj takve situacije viđen je na početku pandemije, kada su prilikom nabavke medicinske opreme i materijala neke moćne države bezobzirno i grubo sledile isključivo svoj interes. To što se juče događalo s medicinskom opremom i materijalima, sutra se može dogoditi i s hranom.

Srbija je imala tu nesrećnu „privilegiju” da tokom sankcija devedesetih godina 20. veka iskusi kako izgleda život kada se katastrofični scenario i realizuje. To tragično, usamljeničko iskustvo moralo bi da posluži kao polazna tačka u svakoj vrsti planiranja

Srbija je imala tu nesrećnu „privilegiju” da tokom sankcija devedesetih godina 20. veka iskusi kako izgleda život kada se katastrofični scenario i realizuje. To tragično, usamljeničko iskustvo moralo bi da posluži kao polazna tačka u svakoj vrsti planiranja. Samo beznadežno naivni mogu poverovati da se nešto slično više nikada ne može dogoditi.

Iskustvo uči da je samodovoljnost u hrani ključni element preživljavanja. Država koja misli morala bi podsticati i obezbeđivati da u svakom trenutku proizvodnja hrane i njene zalihe budu na nivou koji obezbeđuje sigurnost. Ovo se može ostvariti samo ako je proizvodnja hrane dominantno u domaćim rukama i ako proizvođači hrane imaju državnu zaštitu. U suprotnom bi se moglo desiti da gladni građani gledaju kako hrana iz Srbije odlazi onima koji mogu više da plate ili lakše da otmu.

Mudra država bi, i bez kovid iskustva, morala da obezbedi proizvodnju osnovnih lekova, antibiotika, materijala i opreme za sopstvene medicinske potrebe, ponovo kroz domaća preduzeća nad kojima ima punu kontrolu. Mudra država bi morala da učini sve kako bi bila maksimalno energetski nezavisna, na nivou koji njeni resursi dopuštaju. To se ne odnosi samo na proizvodnju energije, već i na racionalizaciju potrošnje energenata.

Iskustvo uči da je samodovoljnost u hrani ključni element preživljavanja. U suprotnom bi se moglo desiti da gladni građani gledaju kako hrana iz Srbije odlazi onima koji mogu više da plate ili lakše da otmu

Razvojni model nerazvijenih zemalja do sada je počivao na pokušaju da svoje ekonomije integrišu u globalne proizvodne lance oslanjajući se isključivo na strane investicije, nudeći jeftinu radnu snagu i subvencije kao jedine adute. U vremenu parcelacije globalnog tržišta ovaj model će se sve više kruniti. Proizvodnja će se vraćati u zemlje koje su vlasnici tehnologije i lociraće se bliže velikim tržištima. Jeftinu radnu snagu zameniće još jeftinije mašine, koje pritom ne obolevaju od zaraznih bolesti, ne štrajkuju niti se žale na uslove rada.

Zabluda je da se ubrzani razvoj nerazvijenih država može bazirati na malim i srednjim preduzećima, bez obzira na činjenicu da ona apsorbuju veliki deo radne snage. Država koja misli morala bi učiniti sve da pomogne stvaranje velikih domaćih preduzeća i da u tom procesu podrži domaće privrednike na svaki način. Trenutak nikad nije bio povoljniji. Koristeći pandemiju kao izgovor, države mogu bez ograničenja intervenisati i pomagati koga god žele, bez rizika da će ih neko optužiti da narušavaju pravila globalne tržišne konkurencije. Ovaj trenutak neće trajati dugo ili, preciznije, trajaće onoliko dugo koliko to bude odgovaralo moćnima.

Srbija će, pre ili kasnije, morati da uđe bar u još jedan ciklus pomoći privredi. Ovog puta bi te mere morale biti strateške, selektivne i orijentisane ka postepenoj promeni privredne strukture prilagođene vremenu koje dolazi, a ne ka očuvanju socijalnog mira.

Da, čitalac je u pravu – sve što je prethodno izneto samo je puka teorija. Srbija nema političko vođstvo, nema državni aparat, nema ni političku ni intelektualnu niti poslovnu elitu koja je u stanju da prepozna šta budućnost donosi, a kamoli da se nosi s izazovima novog vremena. Dok se Srbija zabavlja vašarskim političkim nadgornjavanjem koje diktira vlast, dok se rascepkana opozicija okreće oko sebe nemoćna da artikuliše nove ideje, vreme nepovratno prolazi. Državno, političko i intelektualno ustrojstvo Srbije prilagođeno je igri „na male goliće” na seoskoj livadi. Srbija nema tim za veliki teren kojim vladaju opasni igrači i korumpirane sudije.

(Autor je ekonomista)

https://nkatic.wordpress.com/

(Politika)