Ekonomska kriza u Americi – "sjaj" i beda globalizacije

Zaista, za neupućene, kao „grom iz vedrog neba“, počele su iz sveta, najviše iz Amerike, da stižu pretežno novinske vesti1 o finansijskoj i ekonomskoj krizi u SAD. Neki čak krizu upoređuju sa Velikom ekonomskom krizomom iz 1929. Među njima je i ovogodišnji dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju Pol Krugman.2

Krugman kao da podseća na Hegelovu maksimu da smo zaboravili šta se dogodilo tridesetih godina prošlog veka i odbivši da učimo iz istorije ponavljaju se iste greške. U tom smislu, Krugman upozorava da suprotno popularnom uverenju, krah berze 1929. nije bio ključni momenat u Velikoj depresiji. Ključni momenat u Velikoj depresiji koji je običnu recesiju pretvorio u kolaps sa civilizacijskim posledicama, bio je talas opsade banaka u Americi 1930. i 1931. Kriza bankarstva trideset godina prošlog veka pokazala je da neregulisana finansijska tržišta bez nadzora suviše lako mogu da dožive katastrofalan sunovrat. No, kako su decenije prolazile ova lekcija je zaboravljena i sada je ponovo učimo i to na teži način – konstatuje Krugman.

1. Šta se dogodilo 1930. i 1931?

Banke nastoje da pomire suprotstavljene interese štediša i pozajmljivača. Štediše žele slobodan pristup novcu i to za kratko vreme. Zajmodavalac želi poverenje: neće da rizikuje da mu se iznenada zatraži otplata. Banke obično zadovoljavaju želje obe strane: deponenti imaju pristup svom novcu kad god žele, a najveći deo novca koji se poveri bankama ide u dugoročne kredite. To funkcioniše zato što se povučeni novac manje-više dopunjava novim depozitima, pa su banci potrebne samo skromne rezerve novca u gotovini da bi ispunila data obećanja. Međutim, ponekad – često samo na osnovu puke glasine –veliki broj deponenata istovremeno pokušava da povuče novac iz jedne ili više banaka. Tako banka iz koje deponenti hoće da povuku novac ostaje bez gotovog novca kojim podmiruje zahteve i može da propadne, čak i ako je glasina bila lažna. Da stvar bude gora, „juriš“ na banku može da bude zarazan. Ako deponenti jedne banke izgube novac, verovatno će se unervoziti i deponenti druge banke, što pokreće lančanu reakciju. A može da bude i širih ekonomskih posledica: dok preživele banke pokušavaju da prikupe keš obustavljajući odobravanje kredita, nastaje začarani krug u kome navale na banke izazivaju slom kreditnog tržišta, zbog koga druge firme propadaju, a to opet stvara nove probleme za banke i tako dalje. To je ukratko ono što se dogodilo 1930. i 1931. i zbog čega je Velika depresija bila dramatična.

2. Šta se dogodilo 2007. i 2008?

Osnova sadašnje krize finansijskih tržišta nalazi se u lošim uslovima pod kojima su davani zajmovi i dugovima koji su nastali nepovoljnim kreditiranjem. Naravno, kriza nekretnina ne obuhvata samo banke. Velike gubitke imaju građevinarstvo i investitori. Nadmoćni status prve ekonomije sveta SAD, počeo je da se ljulja u leto 2007. godine, kada je na Volstritu objavljen krah američkog hipotekarnog tržišta. Igrajući na kartu da vrednost kuća u Americi nikada ne pada, bankari SAD početkom milenijuma razvili su sistem visokorizičnih kredita, poznatijih kao „sab-prajm” hipoteke koje investitorima donose značajne profite – ako poverenik jednog dana otplati kredit za stan. Osnovna karakteristika sab-prajm hipoteka jeste da se stambeni kredit nudi i odobrava bez velike provere imovinskog stanja tražioca. Privučeni niskim početnim kamatama na „sab-prajm” kreditima, Amerikanci nižih staleža početkom milenijuma su sa neviđenom lakoćom dolazili do „ključa u ruke”. Siromašni i ponosni kućevlasnici obično nisu obraćali pažnju na sitna slova u kreditnim ugovorima, a upravo tamo, u jedva primetnim klauzulama, postavljena je kapisla današnjeg globalnog finansijskog potresa. Naime, da bi se osigurale od gubitaka, hipotekarne banke su američkim korisnicima kredita u slučaju neredovnog podmirivanja rata eksponencijalno uvećavale kamatu. Sa druge strane, američki zajmodavci su krenuli da hipotekarne kredite prepakuju u kompleksne finansijske aranžmane i preprodaju ih zainteresovanim investitorima širom sveta. Mnoštvo centralnih banaka širom sveta dugo nije imalo gotovo nikakav uvid u pravila kupoprodaje ovih kredita. Do danas niko pouzdano ne zna koliko je novca „uvezano“ u propalu šemu rizičnih hipotekarnih kredita u SAD: eksperti spominju hiljade milijardi američkih dolara. Takođe, niko još pouzdano ne zna koliko je komercijalnih banaka i špekulativnih fondova širom sveta ulagalo u održanje urušenog američkog sna o sopstvenoj kući. Generalno, veliki problem proizilazi iz ogromnih zaduženja i stambenih kredita koje su američki građani uzimali u poslednjih 7 godina, gde zaduženja građana prelaze 3 bilijarde dolara u odnosu na devedesete, što je, i za sadašnje ekonomske standarde, ogromna cifra. Na taj način je došlo do izvesnog zasićenja tržišta nekretnina, te je ponuda u većini američkih država uveliko prerasla tražnju, izuzev na atraktivnim lokacijama kao što su Njujork, Las Vegas ili San Francisko, gde cene nekretnina i dalje rastu zbog povećane tražnje, ali svakako su i dalje mnogo povoljnije nego nekretnine u Evropi. O tome govori podatak da na Majami Bič-u može da se kupi kuća sa 120 kvadratnih metara stambenog prostora i isto toliko dvorište, sa bazenom i to na prilično atraktivnoj lokaciji, za manje od 300.000 dolara.

„Finansijska kriza začeta na američkom hipotekarnom tržištu je kudikamo ozbiljnija nego što je izgledala. Kriza ima sve ozbiljnije globalne razmere. Sadašnji finansijski šok na Volstritu pogodiće, kratkoročno, više Aziju i Evropu nego samu Ameriku, ali će dugoročno gledano SAD dospeti u dugotrajnu stangaciju koja će u toj zemlji potrajati 10 do 15 godina, prognozira ugledni profesor ekonomije na Bečkom univerzitetu Erih Štrajsler, u razgovoru za austrijski list 'Štandard'.3

Za svetsko finansijsko tržište, rizik i opasnosti su izuzetno veliki. Parametri globalnog privrednog poslovanja se pogoršavaju. Američki privredni problemi odraziće se na druge ekonomije sveta, situacija zahteva globalni odgovor“, upozorio je Štras-Kan.4

Nesvakidašnja odluka Centralne banke SAD (FED) da se direktno umeša u spasavanje investicione Bear Sterns banke i mnogih drugih banaka od bankrota, zbog gubitaka na tržištu izgradnje stanova SAD, zaprepastila je berze širom sveta, ali i američko javno mnenje. FED je dao stotine milijardi zajmova svim glavnim Wall Street brokerima kod američke Centralne banke, što se u američkoj istoriji i postojanju berze nikada nije desilo. To je čist pokazatelj da se država umešala u finansijsko tržište i da FED pokušava na sve načine da spreči finansijsku katastrofu.

Čije interese štiti Centralna banka SAD? Moćnih američkih investicionih banaka koje su očekivale da preprodajom rizičnih hipotekarnih kredita drugima zarade ogromne profite, ili stotina hiljada Amerikanaca kojima zbog neotplaćivanja odobrenih kredita, preti prisilna plenidba „američkog sna”?

Zbunjeni su i studenti ekonomije. Pitaju svoje profesore kako je moguće da se dogodi kriza takvih razmera i pored toliko čuvenih ekonomista dobitnika Nobelove nagrade i pored velikog napredovanja ekonomije kao nauke, posebno matematičkih i ekonometrijskih metoda i modela u ekonomiji? Pitaju: zar je moguće da nema formule za rešavanje krize?

Učesnici u radu svetskih berzi ne razumeju na čemu američki predsednik Buš zasniva uporni optimizam u snagu privrede i finansijskog sistema SAD. Reči Predsednika Buša o zdravim temeljima američke privrede zvuče kao reči Huvera 1930. godine u doba velikog kraha Volstrita.

3. Ekonomska kriza u Americi i globalizacija

„Ključna reč – globalizacija je u osnovi neprekinuta i obnavljajuća tendencija kapitalizma, još od XV veka, da ustanovi i održi svoje gospodstvo, da ga prostorno proširi na celokupni svet i da ga, na osnovama beskonačne akumulacije kapitala, učini večitim. Za ‘Velike hegemone’, to je kontinuum borbe za opstanak, koji donosi i naučni i humani progres, ali i hegemoniju i vladavinu moći i sile. Nema tu mnogo novog za ovih pet vekova – od XV veka – otkako se kapitalizam ustanovio i uspostavio svoju globalnu dominaciju, kolonijalnu ili, danas, postkolonijalnu”.5

Danas može da se piše o novom „bauku“ koji krajem XX veka i početkom XXI veka, kruži planetom. To je „bauk“ globalizacije. I taj „bauk“, kao i onaj o kome su pisali Marks i Engels, izaziva različita reagovanja gotovo svih značajnijih naučnih, idejnih, kulturnih, društvenih i političkih strujanja i kretanja u Evropi i svetu.

Globalizacija je dramatično uzdrmala postojeći civilizacijski poredak. Ta reč je dramatično obeležila duh vremena na početku novog milenijuma. Globalizacija nikoga ne ostavlja ravnodušnim.

Današnje vreme simbolizuje reč „globalizacija“. Globalistička kretanja su izuzetno snažna, prave novu mapu sveta i podsećaju na kretanje zahuktale mašine. Međutim, pravci kretanja te mašine su nepredvidljivi kao da ih određuje neki nevidljivi režiser koji režirajući dramu današnje epohe vuče mnoge konce naših svakodnevnih života. Ali, i pored svega toga, odgovor na pitanje: šta je globalizacija, predstavlja veliku enigmu. Oko odgovora na to pitanje vode se mnogi sporovi u kojima dolaze do izražaja dijametralno suprotna stanovišta.

Prethodno pomenute i naredne podele u vezi sa globalizacijom većinom su izražene u čuvenoj Heldovoj klasifikaciji na "Hiperglobaliste", "Skeptike i "Transformacioniste",6 kao i u delima Z. Bauman-a7, M. Castells-a,8 U. Beck-a,9 i A. Giddens-a10.

Na jednom polu su oni koji u njoj vide nove horizonte čovečanstva i najzad pronađeni put u ovozemaljski rajski vrt. Globalizacija je poput reke koju ništa i niko ne može da zaustavi.

„U okviru savremene institucionalizacije međunarodnih ekonomskih odnosa, osnovni metod i instrument globalizacije predstavljaju sporazumi koji su zaključeni na Monetarnoj i finansijskoj konferenciji, održanoj jula 1944. godine u Breton Vudsu.“11

Na ovoj konferenciji odlučeno je da se osnuju Međunarodni monetarni fond i Međunarodna banka za obnovu i razvoj. Ove dve institucije trebalo je da obezbede međunarodnu monetarnu i finansijsku saradnju: prva u oblasti međunarodnih plaćanja, a druga u oblasti srednjoročnog i dugoročnog finansiranja. MMF i Svetska banka su najvažnije institucije zbog toga što su tokom poslednje dve decenije bile u centru velikih ekonomskih zbivanja u svetu, uključujući finansijske krize i tranziciju ranijih socijalističkih zemalja ka tržišnim ekonomijama.

Oni koji su sazvali konferenciju u Breton Vudsu, imali su na umu pomenutu globalnu depresiju iz tridesetih godina 20. veka. Britanski ekonomist DŽon Majnard Kejns, koji će kasnije biti ključni učesnik u Breton Vudsu, ponudio je objašnjenje krize i odgovarajući komplet recepata za izlazak iz nje. Po Kejnsu, odsustvo dovoljne agregatne tražnje objašnjava uzroke ekonomskog pada. Odgovarajuće makroekonomske politike vlade mogu da stimulišu agregatne tražnje. U slučajevima kada se monetarna politika pokaže kao neefektivna, vlade se oslanjaju na fiskalnu politiku, putem povećanja svog trošenja ili putem smanjivanja poreza.

Posle Velike ekonomske krize i posle Drugog svetskog rata, Kongres SAD se starao da se ne ponove greške iz vremena Velike krize. Usvojen je sistem propisa i garancija koje su obezbedile zaštitnu mrežu za finansijski sistem. I sve je dosta dobro funkcinisalo.

Alen Grinspen, guverner američke centralne banke (FED) tokom devedesetih godina dvadesetog veka, smatrao je da je privreda kroz tehnološku revoluciju (a pogotovo razvoj Interneta), zakoračila u novu zonu produktivnosti u kojoj je moguće izbeći ciklične krize.

Svi uobičajeni znaci pregrevanja ekonomije – veliki rast cena nekretnina, berzanskih akcija, sirovina, kao i ogroman deficit tekućeg bilansa12, dobili su novo objašnjenje i prestali da se smatraju problemom. U tom i takvom „univerzumu“ na monetarnim vlastima je da sistemu obezbeđuje dovoljno novca, kako bi krediti nesmetano tekli prema potrošačima. U centru ovog modela je građanin koji se sve više zadužuje i sve više troši. Finansijski sektor je nove ideje dočekao raširenih ruku, pa je uz pomoć jeftinog novca još jednom pomerena granica gramzivosti – otpočelo je odobravanje hipotekarnih kredita i kreditno nesposobnim dužnicima.

Osnovno početno opredeljenje MMF zasnivalo se na saznanju da tržišta često ne funkcionišu dobro. Kada tržišta ne funkcionišu dobro onda to može da dovede do ogromne nezaposlenosti. MMF je bio osnovan s uverenjem da je potrebna kolektivna akcija na globalnom nivou da bi se održala ekonomska stabilnost.

Tokom godina svog postojanja, MMF se značajno promenio. Zasnovan na izvornom uverenju da su tržišta često loše funkcionisala, MMF se sada iz korena promenio i uz ideološku ostrašćenost uzdiže ideju o tržišnoj perfektnosti. Zasnovan i na verovanju da je potreban međunarodni pritisak na zemlje da vode ekspanzivnije ekonomske politike, kao što su povećanje potrošnje, smanjivanje poreza ili snižavanje kamatnih stopa, da bi se stimulisala privreda — danas je suprotno. MMF obezbeđuje sredstva iz svojih fondova samo ako se zemlje angažuju u politikama kao što je smanjivanje deficita, povećanje poreza ili povećanje kamatnih stopa, politikama koje vode u recesiju.

Najdramatičnije promene u tim institucijama desile su se tokom ranih osamdesetih godina dvadesetog veka, u vreme kada su Ronald Regan u SAD i Margaret Tačer u Ujedinjenom Kraljevstvu, propovedali ideologiju slobodnog tržišta. MMF i Svetska banka su postale nove misionarske institucije kroz koje su ideje i ideologija slobodnog tržišta i tržišnog fundamentalizma, nametane siromašnim zemljama, a koje su najčešće imale velike potrebe za zajmovima i donacijama. Ministri finansija siromašnih zemalja su bili spremni na razne ustupke, samo da dobiju finansijska sredstva.

Pomenute promene tokom ranih osamdesetih godina dvadesetog veka, u vreme kada su Ronald Regan u SAD i Margaret Tačer u Ujedinjenom Kraljevstvu, propovedali ideologiju slobodnog tržišta, dobile su svoje teorijsko, praktično pa i ideološko utemeljenje u „Vašingtonskom konsenzusu“ koji je bio formulisan 1990. godine. Ustvari to je bilo deset preporuka iz Vašingtona, od MMF i Svetske banke, koje su se odnosile na zemlje Latinske Amerike. To su sledeće preporuke: fiskalna disciplina; preusmjeravanje javnih rashoda; poreska reforma; liberalizacija finansijskih tržišta; jedinstveni devizni kurs utvrđen na temelju konkurentskih odnosa; spoljnotrgovinska liberalizacija; otvorenost prema stranim ulaganjima; privatizacija; opšta deregulacija svih društvenih i državnih, a posebno privrednih tokova i finansijskih tržišta i jasna vlasnička prava. Najvažnije preporuke odnosile su se na fiskalnu i monetarnu disciplinu, liberalizaciju spoljne trgovine i investicija, kao i na sveobuhvatnu privatizaciju i deregulaciju.

Sadržaj i naziv koncepta postali su kontroverzni. John Williamson13 ukazuje kako njegove preporuke nisu sadržale slobodno kretanje kapitalnih ulaganja, monetarizam, „ekonomiku ponude“, minimalne poreze i koncept takozvane „minimalne države“. Takva dopuna koncepta razvoja, prema Vilijamsonu, posledica je neokonzervativnih programa Margaret Tačer i Ronalda Reagana. Sa druge strane, makroekonomska disciplina, stabilnost, privatizacija, tržišna ekonomija i slobodna trgovina, predstavljaju dodirne elemente s neoliberalnim ekonomistima, okupljenim u društvu Mont Pellerin i sa idejama Miltona Friedmann-a i Friedricha von Hayeka.

Fiskalna strogost, privatizacija i liberalizacija tržišta14 predstavljaju tri noseća „stuba“ Vašingtonskog konsenzusa i glavne ekonomske determinante savremene globalizacije tokom osamdesetih i devedesetih godina 20. veka.

Prema Vašingtonskom konsenzusu, rast se ostvaruje kroz liberalizaciju, odnosno „oslobađanje“ tržišta. Privatizacija, liberalizacija i makroekonomska stabilnost treba da stvore klimu za privlačenje investicija, uključujući i one iz inostranstva. Te investicije generišu rast. Strani biznis donosi sa sobom tehničku ekspertizu i pristup stranim tržištima, stvarajući nove mogućnosti za zapošljavanje.

3.1. Spoljnotrgovinska liberalizacija

Liberalizacija spoljne trgovine predstavlja proces smanjivanja uloge države u ekonomskim odnosima sa inostratnstvom i uklanjanje barijera u spoljnoj trgovini.

Najčešća posledica liberalizacije spoljne trgovine u nerazvijenim zemljama je prodor jeftinih proizvoda iz zemalja koje imaju visokoproduktivne privrede. Zbog toga brzo propada domaća industrija i ukidaju se postojeća radna mesta. Neefikasne industrije su prinuđene da prestanu sa radom pod pritiskom međunarodne konkurencije. Opredeljenje MMF-a u vezi sa strukturnim prilagođavanjem smatra da će novi, produktivniji poslovi, biti stvarani istovremeno sa eliminisanjem starih neefikasnih poslova, stvorenih iza zidova protekcionizma. Ali to jednostavno nije moguće ni teorijski, a kamoli praktično. MMF je u mnogim zemljama stanje učinio još gorim, zato što su njegovi programi fiskalne strogosti i restriktivne kreditno-monetarne politike, često dovodili do visokih kamatnih stopa, nekad iznad 20% , nekad iznad 50%, a nekad i iznad 100%. U takvim uslovima je stvaranje poslova i otvaranje novih preduzeća nemoguće. Kapital koji je potreban za ekonomski rast, postao je jednostavno suviše skup.

Slobodna trgovina za razvijene zemlje znači pristup na strana tržišta i to bez ograničenja, bez prepreka za izvoz njihove robe i bez prepreka za nabavljanje strane robe preko potrebne za njihove privrede, u prvom redu sirovina i korišćenja jeftine radne snage. U dokumentima skoro svake svetske i regionalne međunarodne organizacije, istaknuta je potreba otklanjanja smetnji i prepreka za slobodnu trgovinu, posebno za sirovine za koje su razvijene zemlje zainteresovane. Razvijene zemlje (zaboravljaju( kako, čime i koliko dugo su branile razvoj svoje industrije, poljoprivrede i druge privredne oblasti od konkurencije drugih zemalja. Primera radi, zapadnoevropske zemlje koje su pretrpele velika razaranja za vreme Drugog svetskog rata, tek 1957. godine, posle obnove i primene Maršalovog plana, liberalizovale su 88,8% uvoza. Kada su postale moćne i razvijene zemlje, one osporavaju nerazvijenim zemljama pravo da brane svoju privredu i svoj razvoj.

U izveštaju pod naslovom „Kruta pravila i dvostruki standardi,“15 Oksfam, organizacija međunarodne konfederacije 12 nevladinih organizacija koje se bore protiv siromaštva u svetu, analizira stav zapadnih zemalja prema svetskoj trgovini i navodi da su SAD i Evropska unija najgori prekršioci utvrđenih pravila u svetskoj trgovini. Autor izveštaja Kevin Votkins tvrdi: „Vlade bogatih zemalja uporno ističu svoju privrženost smanjenju siromaštva u svetu. Te iste vlade, međutim, zahvaljujući sopstvenim trgovinskim politikama, čine nešto što se jedino može okarakterisati kao pljačka siromašnih u svetu. Bogate zemlje su najveći zagovornici liberalizma u zemljama u razvoju. Istovremeno, one podižu visoke trgovinske barijere protiv proizvoda koje zemlje u razvoju izvoze. Zemljama u razvoju i zemljama u tranziciji učinjena je ogromna šteta zbog nejednakosti u globalnom trgovinskom sistemu. Zemlje koje imaju interes i korist od sprečavanja pristupa dobara proizvedenih u zemljama u razvoju i u zemljama u tranziciji, su licemerne kada ističu svoje pretenzije da pomažu zemljama u razvoju tako što ih primoravaju da otvore svoja tržišta za robu iz razvijenih industrijskih zemalja, a istovremeno štite svoja sopstvena tržišta.“ 16

Prema Oksfamu, na listi najvećih svetskih trgovinskih sila s najoštrijim protekcionističkim merama, Evropska unija se nalazi na prvom mestu, a u stopu je prate SAD, Kanada i Japan. Ove zemlje su uvele najoštrije trgovinske barijere protiv proizvoda dve industrijske grane presudne za opstanak siromašnih zemalja: poljoprivreda i tekstilna industrija. U Izveštaju se posebno naglašava da preko kontrole koju sprovode nad Svetskom bankom i MMF-om, bogate zemlje prisiljavaju siromašne da otvore svoja tržišta za zapadnu robu. Pritom, one sebe predstavljaju kao zagovornike slobodne trgovine, iako jedino imaju na umu zaštitu sopstvenih industrija. One siromašne zemlje koje uzimaju zajmove od MMF-a i Svetske banke primorane su da smanjuju carinske stope i ukidaju novčanu pomoć svojim proizvođačima ukoliko žele da dobiju kredite od ove dve institucije. „U izveštaju Oksfama, takođe piše da siromašne zemlje mnogo brže otvaraju svoje privrede od bogatih zemalja. Prosečne uvozne carinske stope su prepolovljene u nekim afričkim, azijskim i latinoameričkim zemljama. U mnogim slučajevima brza liberalizacija tržišta nanela je veliku štetu siromašnim zemljama zato što je njihove industrije naterala da konkurišu na svetskom tržištu iako one za to nisu bile spremne.“17

Ruku pod ruku planetom ide maligni par, sve brže sticanje fabuloznog bogatstva uske elite i globalizacija siromaštva džinovskih razmera, sve dublji ambis unutar i između društava koji svetsku arenu pretvara u vulkansko tlo. „Nejednakosti dostižu neslućene razmere. Polovina čovečanstva živi u siromaštvu; više od trećine u bedi. Oko 800 miliona ljudi pati od neuhranjenosti. Gotovo milijarda je nepismena. Milijarda i po nema pitku vodu, a bar dve milijarde ljudi još nema struju“.18 Jaz između bogatih i siromašnih raste sve brže: za poslednje dve i po decenije uzleteo je sa 1 : 60 na 1 : 84. Deset odsto najbogatijih stanovnika pre dve decenije imalo je prihode 77 puta veće od 10 odsto najsiromašnijih; danas su oni 124 puta veći. Samo 254 supermilijardera ima pri- hod veći od polovine svetskog stanovništva. „Globalizacija je preteška, suviše je nametljiva, previše je nepravična prema prevelikom broju ljudi, isuviše je dehumanizirajuća“.19

Danas, nova tržišta većinom nisu prinuđena da se otvore pod pretnjom vojne sile20, već kroz ekonomski pritisak, pretnjom sankcijama, ili uskraćivanjem potrebne pomoći u vreme kriza. Dok je Svetska trgovinska organizacija bila forum u okviru kojeg su međunarodni trgovinski sporazumi bili ugovarani, pregovarači iz Sjedinjenih Država i iz MMF-a su često insistirali da se ubrzava tempo trgovinske liberalizacije. MMF insistira na tom bržem tempu liberalizacije kao uslovu za pomoć, pa zemlje koje se suočavaju sa krizom nemaju drugog izbora, već da se priklone zahtevima MMF-a.

3.2. Deregulacija finansijskih tržišta

Talas deregulacije finansijskih tržišta iz 80-tih godina aktuelizovao je pitanje strukture finansijskog sistema. Finansijski sistem je tradicionalno nacionalna kategorija, ali se neke zajedničke karakteristike svih mogu relativno lako naći. Klasična struktura savremenih finansijskih sistema uključuje: 1) centralnu monetarnu instituciju, 2) bankarski sistem (različite vrste banaka i drugih depozitnih posrednika), 3) finansijska tržišta, i 4) finansijske instrumente. Sve ove komponente imaju zajedničke teorijske karakteristike, iako su one, uobičajeno, različito definisane u pojedinim finansijskim sistemima. Dakle, različite finansijske institucije i tržišta konkurišu za ograničenu štednju nudeći različite finansijske instrumente i usluge, posebno veliki broj hartija od vrijednosti.

Tržište kapitala je zasnovano na informaciji. U zamišljenoj situaciji idealnog funkcionisanja tržišta, svi učesnici imaju na raspolaganju istu informaciju, u istom trenutku, i samo od njih zavisi kako će tu informaciju koristiti. U stvarnosti je drugačija situacija. Na tržištu su prisutni manje i više informisani učesnici, koji imaju manje ili više znanja i veština. Zato imamo situacije kada je jedna strana u transakciji više informisana od druge strane. Ova informaciona nejednakost u krajnjem vodi narušavanju tržišnog funkcionisanja sistema, što za posledicu ima smanjenje poverenja drugih tržišnih učesnika u tržište, i tržište počinje da svoju funkciju obavlja manje efikasno. Takođe, konsekvenca nejednakog znanja i veština učesnika na tržištu su situacije kada aktivnosti jednog, tipično jačeg ili superiornijeg učesnika (npr. banke) koji, zastupajući svoj interes, utiče na aktivnost drugog, tipično slabijeg učesnika (npr. individualni investitor) koji nema mogućnost da utiče na situaciju.

Deregulacija predstavlja program ekonomske politike kojim se smanjuju državna ograničenja, odnosno kontrolne mere, a za cilj ima podsticanje konkurentske borbe u privrednoj grani, odnosno na tržištu. Deregulacija na finansijskim tržištima usmerena je na ublažavanje uticaja države i jačanje konkurentske borbe između raznih oblika finansijskih institucija povezanih delovanjem tržišta kapitala. Poverenje u tržište i njegove mehanizme je ključni faktor uspeha svakog finansijskog tržišta. Investitori imaju koristi od normalnog funkcionisanja tržišnog okruženja, naročito od smanjenja cena, povećanja investicionih mogućnosti, istraživanja i inovacija.

U zavisnosti od toga koja komponenta finansijskog sistema ima veću relativnu važnost, finansijski sistemi se klasifikuju u različite grupe. Teorija generalno poznaje dva tipa finansijskog sistema: 1) zasnovan na bankama, i 2) zasnovan na tržištu hartija od vrijednosti.

Prvi se povezuje sa Nemačkom i Japanom, dok se drugi povezuje sa Anglo-američkom praksom. Anglo-američki model finansijskog sistema zasnovan na tržištu predstavlja način internalizacije rizika u odsustvu bliske relacije između banke i kompanije.

Sa deregulacijom finansijskog sektora, nove finansijske institucije (nebankarski finansijski posrednici) ušle su u bankarsko tržište, odnosno počele su da obavljaju poslove koji su pre toga bili vezani samo za banke. Na taj način, došlo je do povećanja konkurencije sistemskog rizika. Sa druge strane, banke su počele da preduzimaju operacije na tržištu kapitala.

Deregulacija finansijskih tržišta podrazumeva uklanjanje državne regulative koja je uvedena za kontrolu tokova „vrućeg“ novca u, i iz zemlje.

„Tokom aktuelnih procesa ekonomske globalizacije i tranzicije u bivšim socijialističkim zemljama, globalizacija savremenih finansijskih tržišta postala je vrlo dinamična. Regulisanje finansijskih tržišta je izmenilo svoje oblike i dobilo druge karakteristike. Jedna od najznačajnijih karakteristika novih oblika regulisanja finansijskih tržišta su deregulacioni tokovi savremnih finansijskih tržišta.“21

Ukoliko banke u nekoj državi imaju povoljnu kamatnu stopu, privući će takozvani „vruć“ novac iz inostranstva, koji će, međutim, ponovo biti iznet iz zemlje ako kamatne stope postanu povoljnije negde drugde. Ili, ako je određenom preduzeću u nekoj državi potreban kratkoročan zajam, ono će i bez dozvole države, najčešće pod nepovoljnim uslovima, da digne kredit. Vlade su generalno oprezne po pitanju relativnog poboljšanja platnog bilansa i jačanja deviznog kursa na osnovu priliva „vrućeg“ novca, s obzirom da je taj priliv najčešće privremen. „Vruć“ novac, ustvari, predstavlja kratkoročne zajmove koje može da uzme bilo koji privredni subjekt bez dozvole države. Država jednostavno i nema uvid koji privredni subjekti i za koje svrhe uzimaju kratkoročne zajmove. Između ostalog, „vruć“ novac predstavlja kockanje na očekivano kretanje valutnih kurseva. Taj špekulativni novac ne može biti upotrebljen da bi se gradile fabrike i povećala zaposlenost. Kompanije ne vrše dugoročna ulaganja koristeći novac koji se može trenutno povući.

U privredi koja je izvršila deregulaciju finansijskih tržišta, preduzeće može bez odobrenja države da digne kratkoročni kredit u dolarima kod neke, primera radi američke banke. Preduzeće dolarski iznos kredita predaje svojoj centralnoj banci, a zauzvrat dobija protivvrednost u nacionalnoj valuti. Centralna banka firmi koja je uzela zajam odobrava sredstva u nacionalnoj valuti. To znači, pretpostavimo da je firma iz male zemlje u razvoju uzela kratkoročni zajam od 100 miliona dolara od neke američke banke, plaćajući kamatu od 18%. Tih 100 miliona dolara firma preda centralnoj banci u devizne rezerve, a zauzvrat u adekvatnoj protivvrednosti dobije novac u nacionalnoj valuti. Uobičajeno je da male zemlje svoje devizne rezerve drže u kratkoročnim hartijama od vrednosti Trezora SAD, za koje dobijaju kamatu oko 4 procenta. Znači, zemlja istovremeno uzima zajam od Sjedinjenih Država i plaća kamatu od 18 procenata i daje zajam Sjedinjenim Državama od kojih naplaćuje kamatu od 4 procenta. Američka banka ostvaruje čist profit u iznosu od neto 14 miliona dolara.22

Kada su MMF i Trezor SAD početkom devedesetih godina insistirali na punoj deregulaciji finansijskih tržišta novoindustrijalizovanih zemalja, međunarodni bankari i političari su bili sigurni da to sviće nova era. Međutim, puna deregulacija finansijskih tržišta je bila suprotna interesima novoindustrijalizovanih zemljalja, jer im nije trebao dodatni kapital budući da su njihove stope štednje bile veoma visoke. Dakle, puna deregulacija finansijskih tržišta im je bila nametnuta krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina. Nametnuta deregulacija finansijskih tržišta je bio najvažniji faktor koji je izazvao krizu 1997. godine.

Na godišnjoj skupštini MMF-a i Svetske banke, koja je održana septembra 1997. godine u Hong Kongu, par meseci po izbijanju krize na Tajlandu, zvaničnici MMF-a su tražili promenu u Povelji MMF-a, koja bi im dozvolila da izvrše veći pritisak na zemlje u razvoju da izvrše deregulaciju svojih finansijskih tržišta.

Dakle, na samom početku krize, MMF i Trezor SAD zagovaraju još veću deregulaciju finansijskih tržišta. Ekonomska teorija i praksa su prepuni dokaza i primera da je u situaciji kada počinje kriza, totalno pogrešno insistirati na daljoj deregulaciji finansijskih tržišta zbog toga što se na taj način stimuliše odlazak kapitala iz privrede u recesiji kada joj je najviše potreban. Nije samo MMF insistirao na deregulaciji finansijskih tržišta. Trezor SAD, koji kao najveći posednik akcija MMF-a i jedini sa pravom veta, ima veliku ulogu u oblikovanju politika MMF-a — takođe je insistirao na deregulaciji.

4. Zaključna razmatranja – „sjaj“ i beda globalizacije

Dakle, šta se zapravo desilo i na osnovu čega Krugman pravi paralelu između Velike ekonomske krize 1929. i 1930. godine sa ekonomskom krizom 2007. i 2008. godine? Krugman izvlači vrlo čvrst zaključak i konstatuje: „... ludovali smo kao da je 1929. – a sada je došla 1930. Aktuelna finansijska kriza zapravo je „apdejtovana” verzija juriša na banke od pre tri generacije.”23

Posle Prvog svetskog rata nastupila je „nova era“. Funkcije države u privredi bile su ograničene. Smanjeno je oporezivanje i uloga države svodila se na zaštitu privatne svojine. Visoka privredna aktivnost bila je rezultat prelaska sa ratne na mirnodopsku privredu. Međutim, predstavnici privatnog preduzetništva smatrali su da je takva privredna aktivnost rezultat „nove ere“, tj. vraćanja na uslove slobodne konkurencije i ograničene uloge države. Njihove ocene demantovala je Velika ekonomska kriza koja je počela 1929. godine.

U razdoblju od 1923. do 1929. godine u SAD je prosečna nadnica industrijskog radnika po satu bila povećana za 8%. Istovremeno, profit korporacija porastao je za 62%, a isplaćene dividende za 64%, pri opštem porastu nacionalnog dohotka od 21%. Povećani nacionalni dohodak se nesrazmerno mnogo koristio za privatnu akumulaciju. Potrošnja je zaostajala. Zbog toga je akumulacija, umesto u proizvodnji, završavala na tržištu akcija. Počela je špekulativna trka naduvavanja vrednosti akcija i lakog bogaćenja. Vrednost akcija raste na svim berzama, posebno na najvećoj od njih – Njujurškoj. Postojala je prava pomama kupaca za kupovinu akcija kako bi se na taj način obogatili. Većina ovih kupovina vršena je na kredit, što znači da je kupac u momentu zaključenja ugovora plaćao samo deo cene za kupljene hartije (oko 10-15 odsto), a za ostatak cene je dobijao kredit od banke ili berzanskog trgovca, uz istovremeno zalaganje tih hartija za obezbeđenje tog kredita.U vreme dospelosti kredita, ako je cena hartija bila viša od kupovne, kupac je mogao da te hartije proda i vrati kredit i uz to zaradi na razlici, a ako je cena bila niža, onda je prepuštao hartije zalogoprimcu (kreditoru) da ih proda i time namiri svoje potraživanje.Sve ovo je uzelo toliko maha da su akcije kupovane po znatno višim cenama od njihove stvarne vrednosti u momentu kupovine.Ovim su stvoreni „finansijski mehuri”, odnosno napravljen je špekulativni bum na berzi, zbog rasta cena akcija usled nerealnih očekivanja kupaca tih hartija, da će te hartije kada proda i vrati kredit uz to da zaradi na razlici između kupovne i prodajne cene akcija, a ne zbog stvarnog profita kompanija čije su to bile akcije.

U prvoj polovini dvadesetih godina prošlog veka u SAD, kupci su zarađivali na razlici između kupovne i prodajne cene akcija, ali ne zbog visokih tekućih profita, već zbog velikih profita iz Prvog svetskog rata. Kada su potrošeni profiti iz Prvog svetskog rata, a nisu stvarani novi, jer se nije ulagalo u nove investicije već u štednju i finalnu potrošnju. Takva ulaganja, ne samo što nisu donosila nove profite, već su umanjila i prethodne profite iz Prvog svetskog rata, zbog čega su firme odlazile u gubitke.

Sve češći su bili slučajevi kada je u vreme dospelosti kredita prodajna cena akcija bila niža i kreditor ih prodavao po nižoj ceni od kupovne, da bi koliko toliko namirio svoje potraživanje. Stvorila se apsurdna, ekonomski nerealna i nezdrava situacija. Istovremeno, zbog ulaganja velikog broja akcija, povećavala se nominalna vrednost firme, a povećavali su se i gubici firme. Kad se ovo shvatilo nastala je prava panika među akcionarima i desio se berzanski krah. Tržište akcija je doživelo kolaps. Time je stvoren tzv. „crni oktobar” 1929. godine. Skoro svi učesnici tržišta hartija od vrednosti, uključujući i profesionalne (poput DŽona Rokfelera) i stručnjake (poput Irvina Fišera, čuvenog profesora ekonomije na Jejlu) pretrpeli su ogromne gubitke. Vrhunac je dostignut 1933. godine, do kada su kursevi izgubili oko 85 odsto svoje vrednosti u odnosu na polaznu 1929. godinu. Razbijene su sve iluzije nosilaca koncepcije „nove ere“.

Velika ekonomska kriza je uzdrmala postojeća ekonomska učenja koja su u osnovi polazila od uslova potpune konkurencije. Stvara se teorija monopola i nepotpune konkurencije. Međutim, autori monopola i nepotpune konkurencije, Srafa, DŽoana Robinson, Čemberlen itd, monopole analiziraju isključivo sa stanovišta procesa razmene i njihovu pojavu svode na nesavršenost tržišta. Oni ne uviđaju da nevidljiva ruka Adama Smita, preko ekonomskog liberalizma i tehnološkog razvoja predstavljaju civilizacijski spiritus movens istorijske nužnosti nastajanja monopola i nepotpune konkurencije kao pojavnog oblika unutrašnje logike razvoja takvog načina proizvodnje. Tu nužnost uviđa DŽon Majnard Kejns (John Maunard Keunes, 1883-1946). On kaže: „Dok bi se, prema tome, proširenja funkcija vlade koja sobom donosi zadatak usklađivanja sklonosti ka potrošnji s podstrekom za investiranje činili publicisti devetnaestog veka ili savremenom američkom finansijeru kao strahovita povreda individualizma, ja ga, naprotiv, branim i kao jedino moguće sredstvo da se izbegne uništenje postojećih privrednih oblika u njihovoj celini i kao uslov uspešnog delovanja inicijative pojedinaca“24. Država je dobila kvalitativno novu, usmeravajuću ulogu u nacionalnoj privredi. Ona postaje aktivan činilac u pokretanju i održavanju reprodukcionih procesa. Ekonomski liberalizam i liberalna država prerastaju u državni intervencionizam i državni kapitalizam.

Analizom razdoblja između 1923. i 1929. godine, perioda pred Veliku ekonomsku krizu, Kejns je došao do zaključka da u međusobnom uticaju između sklonosti ka potrošnji i podsticaja za investicije dolazi do nepotpunog korišćenja akumulacije i opadajućeg obima spontanog investiranja. Pošto sklonost ka potrošnji ne može značajno da se izmeni, začarani krug može da se prevaziđe samo državnom intervencijom, a javni izdaci da dopune nedovoljan obim privatnog investiranja i time obezbede privređivanje na nivou punog korišćenja proizvodnih kapaciteta. Sve ovo je uticalo da predsednik Ruzvelt u okviru tzv. politike „Novog dogovora” inicira donošenje brojnih zakona u Kongresu, sa preventivnom i kontrolnom funkcijom. Reč je čuvenim zakonima: Zakon o hartijama od vrednosti (1933.) i Zakon o trgovini hartijama od vrednosti (1934.).

I svi smo kasnije živeli srećno, kako bi to rekao Pol Krugman25, ali ne zauvek.Volstrit je negodovao zbog propisa koji su ograničavali rizik, ali i mogući profit. I malo pomalo je izvrdao – jednim delom ubedivši političare da olabave pravila, ali uglavnom stvarajući „bankarski sistem u senci” koji se oslanjao na složene finansijske aranžmane, kojim se zaobilazila bezbednosna regulativa bankarstva. Na primer, u starom sistemu, štediše su imale zakonski strogo regulisano federalno osiguranje depozita, a banke su njihov novac koristile za stambene kredite. Vremenom je to, međutim, zamenjeno manje bezbednim sistemom. Kako su godine prolazile, bankarstvo u senci je preuzimalo sve više posla jer su „igrači“ u ovom sistemu bez propisa imali, izgleda, bolje ponude od konvencionalnih banaka.

Stigle su i osamdesete godine dvadesetog veka, vreme kada su Ronald Regan u SAD i Margaret Tačer u Ujedinjenom Kraljevstvu, propovedali ideologiju slobodnog tržišta. Njihov ekonomski neoliberalizam dobio je i svoje teorijsko, praktično, pa i ideološko utemeljenje u „Vašingtonskom konsenzusu“ kao novim metodima i instrumentima globalizacije (spoljnotrgovinska liberalizacija, deregulacija finansijskih tržišta i privatizacija).

Zahvaljujući globalizaciji, koristeći jeftinu radnu snagu u celom svetu preko multinacionalnih kompanija i jeftine sirovine, američka privreda je ostvarilala visoke profite, ali istovremeno i prestruktuirala svoju privredu. Industriju je preselila u nerazvijene zemlje sa jeftinom radnom snagom i jeftinim sirovinama, a u SAD se razvijaju pretežno uslužne delatnosti.

Visoki profiti, kao i posle Prvog svetsko rata našli su se na deregulisanom bankarskom i finansijskom tržištu. Na taj način, prema Štrajsleru,26 stvorena je osnova sadašnje krize finansijskih tržišta, jer od 2000. godine u celom svetu više se štedi nego investira. „Američke banke 65 do 75 odsto svetskih finansijskih viškova imaju u formi štednje. A šta sa tom štednjom rade? Špekulišu na finansijskim tržištima, što, između ostalog, znači traženje profita na račun drugih, jer se realno ništa ne proizvodi“, naglašava Štrajsler.27

Istovremen problem je značajno zaoštrilo to što upravo najnovija tehnološka revolucija u oblasti računara, softvera, ili interneta za investicije nije bila baš previše zahtevna, a i činjenica je da se i u kompjuterskoj tehnologiji u poslednjih 4 do 5 godina nije značajnije napredovalo u pogledu novih rešenja, koja bi našla primenu u masovnoj proizvodnji i prodaji. S druge strane, predviđanja američkih finansijskih analitičara govore da je već došlo do pada potrošačke potrošnje, i smanjivanje broja radnih mesta gde bi korporacije smanjile gubitke, što svakako produbljuje recesiju.

Daju se zajmovi pod lošim uslovima i u leto 2007. godine, na Volstritu je objavljen krah američkog hipotekarnog tržišta.

Dakle, sada zaista u potpunosti postaju jasne Krugmanove konstatacije o tome da se 2007. godine ludovalo kao da je 1929. godina, a sada 2008. godine došla je 1930. U pravom smislu, nastavlja Krugman, aktuelna finansijska kriza zapravo je „apdejtovana“verzija juriša na banke od pre tri generacije. Samo što ljudi sada ne izvlače novac iz banaka da bi ga stavili u slamarice, već rade ono što je današnji ekvivalent tome – izvlače novac iz bankarskog sistema u senci da bi ga pretvorili u blagajničke zapise. A posledica je, kao i onda, začarani krug finansijskog zatezanja.

Vreme je da svi konačno naučimo lekcije iz tridesetih godina prošlog veka i da se ponovo uspostavi kontrola nad finansijskim sistemom. U protivnom, kada su u pitanju “sjaj” i beda globalizacije „u skladu sa načelom istoričnosti koje ima univerzalno značenje može se postaviti i pitanje: da li se globalizacija nalazi na poslednjoj raskrsnici ove civilizacije? Možda se i u ranijim civilizacijama na poslednjim raskrsnicama nalazila neka „globalizacija“. Možda su te ranije civilizacije i nestale, jer su na toj poslednjoj raskrsnici pošle pogrešnim putem?“28

Literatura:

Pol Krugman, New York Times 21. mart 2008.

Erih Štrajsler, Austrijski ekspert: SAD očekuje 10 do 15 godina stagnacije, "Štandard", Beč 17. 09. 2008. http://www.kim.sr.gov.yu/cms/item/news/rs.html?view=story&id=6003§ionId=8

Dominika Štras-Kana, Asošijeted pres, Pariz, mart 2008.

Miomir Jakšić, Globalizacija i povlačenje države, Dom kulture „Studentski grad'“, Beograd, 2003.

Held, D. (1997) Demokratija i globalni poredak, Beograd, „Filip Višnjić“

Bauman Z. (1998) Globalization, the Human Consequences, New York, Columbia

University Press; (1999) In Search of Politics, Cambridge Polity Press

Castells, M. (2000) End of Millenium, Oxford, Blackwell

Beck U. (1999) World Risk Society, Cambridge Polity Press; (2000) What is Globalization, Cambridge Polity Press

Giddens, A. (1998) The Third Way, Cambridge Polity Press

Stojanović. I, (2003), Globalizacija i strukturne promene u privredi, u : Zbornik radova sa međunarodnog naučnog skupa na temu: „Radikalne promene u preduzećima i privredi u uslovima globalizacije“, Megatrend univerzitet primenjenih nauka, Beograd

Williamson J, The Economic of Eastern Europe, Institute for International Economic, Washington DC, May 1991.

DŽozef E. Stiglic, Protivurečnosti globalizacije, SBM-x, Beograd, 2004.

The Guardian, 17. april 2002.

Le Monde Diplomatique (srpsko izdanje, novembar 2002)

Friedman, T. (1999) The Lexus and Olive Tree, Understanding Globalization, New York, Farrar Straus Giroux

Stojanović, I, Kulić, M, (2005) Deregulacija finansijskih tržišta kao instrument ekonomske globalizacije – primer novoindustrijalizovanih zemalja i pouke za zemlje u tranziciji, Donetsk Nationale University, Donetsk, Ukrajna (UDK 339.9.727.22..232)

John Maynard Keynes, The General Theory of Employment, Interest and Money, 1936. Prevedeno je kao Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca, „Kultura“, 1956.

Ivica Stojanović, Globalizacija kao civilizacijski izazov“, 2007, Megatrend, Beograd,

(Autor je profesor na Fakultetu za poslovne studije, Megatrend univerziteta u Beogradu)

Izvor: Megatrend revija, Vol. 5 (2) 2008, Megatrend univerzitet, Beograd, str.5– 23

1. Istini za volju, ekonomisti, profesori i naučni radnici, još uvek se ne usuđuju da pišu ozbiljnije naučne članke o aktuelnim događajima. Razloga ima više. Sigurno je da se teško dolazi do pravih podataka, a mnogi su i zbunjenmi novonastalom situacijom i teško se usuđuju da ozbiljnije, koristeći nauči metodološki aparat, procenjuju uzroke i posledice novonastale ekonomske krize. [^]

2. Pol Krugman, New York Times, 21. mart 2008. [^]

3. Erih Štrajsler, Austrijski ekspert: SAD očekuje 10 do 15 godina stagnacije, "Štandard", Beč 17. 09. 2008. http://www.kim.sr.gov.yu/cms/item/news/rs.html?view=story&id=6003§ionId=8[^]

4. Dominika Štras-Kana, Asošijeted pres, Pariz, mart 2008.[^]

5. Miomir Jakšić, Globalizacija i povlačenje države, Dom kulture ''Studentski grad'', Beograd, 2003. godina,str. 97[^]

6. Held, D. (1997) Demokratija i globalni poredak, Beograd, „Filip Višnjić“, str. 67. [^]

7. Bauman, Z. (1998) Globalization, the Human Consequences, New York, Columbia University Press; (1999) In Search of Politics, Cambridge Polity Press. pp. 265 [^]

8. Castells, M. (2000) End of Millenium, Oxford, Blackwell, pp. 45 [^]

9. Beck, U. (1999) World Risk Society, Cambridge Polity Press; (2000) What is Globalization, Cambridge Poility Press, pp. 89. [^]

10. Giddens, A. (1998) The Third Way, Cambridge Polity Press, pp. 60. [^]

11. Stojanović. I, (2003), Globalizacija i strukturne promene u privredi, u : Zbornik radova sa međunarodnog naučnog skupa o temi: „Radikalne promene u preduzećima i privredi u uslovima globalizacije“, Megatrend univerzitet primenjenih nauka, Beograd, str. 366. [^]

12.

IZVOR: The World Bank[^]

13. Williamson J, The Economic Opening of Eastern Europe, Institute for International Economic, Washington DC, May 1991. [^]

14. DŽozef E. Stiglic, Protivurečnosti globalizacije, SBM-x, Beograd, 2004. str. 170. [^]

15. The Guardian, 17. april 2002. godine. [^]

16. Videti: DŽozef E. Stiglic, Protivurečnosti globalizacije, SBM-x, Beograd, 2004, str.1-15.[^]

17. Stojanović. I, (2003), Globalizacija i strukturne promene u privredi, u : Zbornik radova sa međunarodnog naučnog skupa o temi: „Radikalne promene u preduzećima i privredi u uslovima globalizacije“, Megatrend univerzitet primenjebih nauka, Beograd, str. 368. [^]

18. Le Monde Diplomatique (srpsko izdanje, novembar 2002)[^]

19. Friedman, T. (1999) The Lexus and Olive Tree, Understanding Globalization, New York, Farrar Straus Giroux [^]

20. Mada ima i drugih mišljenja: „Vojne snage Amerike služe da sačuvaju nezadrživ prodor američkog kapitala. Kad se Jugoslavija suprotstavila kontroli američki kontrolisanih finansijskih institucija – MMF i Svetske banke, na nju se ustremilo američko ratno vazduhoplovstvo. Irak je bombardovan jer je, sa svojim snažnim nacionalizovanim izvorima nafte mogao da postane moćan i nezavisan ekonomski centar u regionu, a Panama je zasmetala Volstritu kao bankarski centar Latinske Amerike. Korporativna Amerika nije mogla da podnese čak ni da jedan Sudan poseduje snažnu i nezavisnu farmaceutsku industriju, pa ju je razorila raketama.“ (Izlaganje profesora ekonomije iz Otave Mišela Hosudovskog na skupu u Njujorku, koji je održan 1. VIII 1999. godine, povodom predstavljanja optužnice SAD i NATO zbog agresije na SRJ. „Njujork Tajms“ od 3. VIII 1999. godine). Sličnog mišljenja je i Noam Čomski,svetski poznati lingvista, politički analitičar, filozof i aktivista za koga je „Njujork tajms” naveo da je verovatno „vodeći živi intelektualac”. U listu Politika objavljen je razgovor sa Noamom Čomskim. Čomski kaže: „...stvarni cilj tog rata (agresija NATO – pakta na SR Jugoslaviju 1999. godine, prim. I.S.) nije imao nikakve veze sa brigom za kosovske Albance. Stvarni uzrok bilo je to što Srbija nije sprovodila tražene socijalne i ekonomske reforme, što znači da je to bio poslednji ugao Evrope koji se nije povinovao neoliberalnim programima pod upravom SAD, pa je to moralo da bude uklonjeno. To je stanovište samog vrha.“ (Politika od 7. maja 2006. godine, razgovor sa Čomskim vodio je novinar Danilo Mandić) [^]

21. Stojanović, I, Kulić, M, (2005) Deregulacijija finansijskih tržišta kao instrument ekonomske globalizacije – primer novoindustrijalizovanih zemalja i pouke za zemlje u tranziciji, Donetsk Nationale University, Donetsk, Ukrajna, pp. 56. (UDK 339.9.727.22..232)[^]

22. DŽozef E. Stiglic, Protivurečnosti globalizacije, SBM-x, Beograd, 2004, str. 79. [^]

23. Pol Krugman, New York Times, 21. mart 2008. [^]

24. John Maunard Keunes, The General Theory of Employment, Interest and Money, 1936. Prevedeno je kod nas kao Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca, „Kultura“, 1956, str. 401. [^]

25. Pol Krugman, New York Times, 21. mart 2008. [^]

26. Erih Štrajsler, Austrijski ekspert: SAD očekuje 10 do 15 godina stagnacije, „Štandard“, Beč 17. 09. 2008. http://www.kim.sr.gov.yu/cms/item/news/rs.html?view=story&id=6003§ionId=8 [^]

27. Isto[^]

28. Ivica Stojanović, Globalizacija kao civilizacijski izazov, 2007, Megtrend, Beograd, str. 95.[^]