Dvovalutna šizofrenija

(Politika, 30.09.2009.)

Prema poslednjim raspoloživim podacima, ukupan spoljni dug Srbije dostigao je 22 milijarde evra (oko 32 milijarde dolara) i nastaviće ubrzano da raste. Ovoj ogromnoj sumi treba dodati i deviznu štednju građana koja prelazi pet milijardi evra budući da u sagledavanju devizne pozicije države nema razlike između dugovanja koje sistem ima prema strancima i obaveza koje ima prema građanima.

Kada građani povlače devize iz banaka, devizne rezerve se smanjuju, baš kao i kada uvoznik plaća robu, ili kada dužnik izmiruje svoje obaveze prema inostranstvu. Ako bi se napustio dvovalutni sistem, buduće dužničke i valutne krize ne bi bile dodatno dramatizovane povlačenjem devizne štednje na jednoj strani i propadanjem deviznih dužnika na drugoj.

Građani štede u devizama oslanjajući se na iskustva iz osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, kada se štednjom u devizama amortizovao svaki inflatorni udar i tako čuvala kupovnu moć. Od 2000. situacija se promenila i promene deviznog kursa dramatično su zaostajale za rastom cena. Kupovna moć evra u Srbiji je bar prepolovljena, čime je prepolovljena i realna vrednost štednih uloga. Štednja u evrima nije zaštitila građane od visoke domaće inflacije. Svojim evrom građanin iz meseca u mesec može kupiti sve manje robe.

Za štednju su bitna tri elementa: visina inflacije, visina prihoda od štednje i sigurnost štednje. Ako je država u stanju da inflaciju drži pod kontrolom, ako građani na svoju štednju mogu ostvariti dinarski prinos iznad stope inflacije, razloga za štednju u devizama nema. Kupovna moć građana u zemlji će biti očuvana, dok će njihova kupovna moć u inostranstvu biti određena kursom dinara koji bi morao reflektovati stvarnu snagu i produktivnost domaće privrede.

Štednja u lokalnoj valuti je i sigurnija. U trenutku finansijske panike, centralna banka može emitovati sopstvenu valutu i sprečiti kolaps banaka i propadanje depozita, onako kako to danas rade sve centralne banke sveta. Takvu sigurnost država nikada ne može pružiti za štednju u devizama.

Da bi stimulisala štediše da svoje devize konvertuju u dinare država mora preuzeti inicijativu i ponuditi građanima dinarske hartije od vrednosti, čiji će prinos biti vezan za stopu inflacije i biti par procenata iznad nje. Time bi se olakšalo i unutrašnje kreditiranje budžeta za kojim će Srbija imati potrebu od sada do večnosti. Kada država građanima ponudi kvalitetne vrednosne papire, banke i svi ostali finansijski igrači im moraju ponuditi iste ili bolje uslove. Ovaj koncept nije beza mana, ali je svakako bolji i sigurniji od evroiziranog sistema koji uništava Srbiju ili od eventualne prinudne konverzije deviznih depozita u dinare, u slučaju nužde.

Pored stimulisanja dinarske štednje potrebno je istovremeno destimulisati štednju u devizama, koristeći pri tome ne samo monetarne već i poreske mere. Morala bi se prekinuti suluda praksa po kojoj banke plaćaju visoke devizne kamate u ekonomiji koja (gledano u celini) ne stvara devize, već ih samo troši. U uslovima hroničnog platnobilansnog deficita, devizne kamate građanima se efektivno mogu isplaćivati samo novim zaduživanjem države. Takav luksuz Srbija sebi ne može priuštiti.

Po istoj logici odavno je trebalo ukinuti kredite sa deviznom klauzulom građanima koji prihode ostvaruju u dinarima. Isto važi i za privredu – preduzeće koje nema devizne prihode ne može se devizno zaduživati. Današnja praksa je hazard čije se posledice na kraju prevaljuju državi. Srbija se zadužuje kako bi punila devizne rezerve kojima štiti precenjeni dinar i tako kratkoročno spasava dužnike i socijalni mir, dugoročno uništavajući privredu. Ovakvom politikom najviše gube devizne štediše, a potom i svi građani koji plaćaju porez. Oni će, nema ko drugi, otplaćivati kredite koje država danas uzima.

Dvovalutni monetarni sistem kakav danas postoji u Srbiji je neodrživ. S druge strane, zavodljiva alternativa prelaska na evro je opasna za zemlju koja nije članica evrozone i nije „pod kišobranom” Evropske centralne banke. Ideja je još opasnija za države sa hroničnim (i ogromnim) deficitom trgovinskog bilansa. Za Srbiju je još uvek najbolje rešenje da rehabilituje dinar i vrati ga u centar finansijskog sistema.